Tako nazivaju pisca ovih zapisa iz palanke – uglavnom noćnih – jer dosta je danu svakome zla svojega, kako u jevanđelju stoji.

Stoji slavodobitno Gospodar Vučić i saopštava Srbljima ko je ubio nesrećnog novinara S. Ćuruviju uz podosta drugih građana svih naroda i vera. Te etničkih grupa. Ništa novo nije rekao, sve mi to znamo, sva ta imena, ali nije Gospodar rekao ono bitnije. Nema više doktora S. Popovića da se zapita o „političkoj pozadini“ krvave drame kroz koju je prošla Srbija, a ta pozadina – to je već masovna scena. Ovi su već suđeni i biće još, ali to se ne radi tako kako to Gospodar radi sada. Daleke 1868. u Košutnjaku su sekirom ubili vladaoca našeg kneza Mihajla O. i sud je sudio nakon temeljno sprovedene istrage. Znamo ko je bio Riza Sapundžija, te braća Radovanovići iz Uba i ostali. u Budimu je na zahtev kneževine suđen Aleksandar Karađorđević – i osuđen – i sve je bilo po zakonu. To je bio sud. Znamo ko je držao sekiru, ko je komadao mrtvog kneza i – osuđeni su. Ovde se sada bitno ne zna. Te jeste, te nije ubica neki Kurak, te ne zna se ko je neposredno bio nalogodavac. Nisu novina Miloševićevi zlodeji, oni su pobili hiljade diljem Balkana. Ovo se ovako ne radi. Ovo nama deluje mutno i zakukuljeno. I potrajalo je to, i sve mutno i nedorečeno, tako da konačno ne znamo ko je ubio Ćuruviju – ko je držao sekiru ili revolver.

Noć je bila duga i mučna. Ozlojeđena javnost je usplahirena i svi se otimaju za mikrofon da nešto kažu, da stanu pred kamere i da kažu i posvedoče o tim krvavim danima. Državni tužilac je ostao kod tvrdnje da će istraga teći sve do nalaženja dovoljnih dokaza. To je u redu. Ako već dovoljno dokaza nema, hajdemo i tako. Najviše je govorio Gospodar Vučić, koji je u tom režimu bio ministar u Vladi, ali sebe sada on ne pominje – sada mu je važnije da ostane na nogama – i na vlasti – i da ovo tera dalje, pa ćemo videti. Brojni doglavnici Miloševićeg režima su govorili, a na neke se kasnije i pucalo, nekima su pobili članove familije i tako dalje. Dobro je što su govorili. Lider SPO V. Drašković je bio potpredsednik Vlade u tom krvavom režimu, u ratnom dakle kabinetu. Neka svi progovore da bi se došlo do dokaza, ali problem je ova „politička pozadina“ za kojom je tragao pokojni prijatelj naš doktor S. Popović. Ne ide ovo kako valja. Pominje se neki Kurak kao ubica, ali gospođa B. Prpa, koja je bila uz žrtvu, kaže da to nije taj. S tim će biti problema. A pominje se i supruga S. Miloševića. Ona neće da govori nikome, ni sudu ni popu u ispovesti u crkvi, ona se koristi primerom doktora K. koji odgovara svima, ali sud države ne priznaje i pozivu se ne odaziva. Biće tu još problema.

Ovde nije potreban samo jedan sudija, treba nam ogroman broj, ali je teško naći sudije koji sude po Zakonu, a „ne po strahu od carstva mi“, kako stoji u Zakoniku cara Stefana Dušana Silnog. Takvih sudija u Srbiji nema mnogo, ali se mora naći neki. Pred nama je desetak istraga i desetak procesa jer mnogo je sveta pobijeno. Novinara, i drugih, a ubijen je i jedan šef države i to zverski negde na Fruškoj gori. Nije to novo što je M. Ulemek Legija govorio, mi znamo da je on ubica po zanimanju, ali i pisac, jer se njegova dela sada objavljuju u ediciji Savremena srpska proza.

Tu je i ono što je nama najbitnije – hoće li koju reč kazati ljudi iz eskadrona smrti koji su sada na visokim položajima i imaju visoka zvanja. Ako se to ne bude uradilo, ovo će biti drugo ubistvo žrtve. Trebalo bi u potrazi za nalogodavcima pozvati da kažu svoje ljude koji su sticali vojvodske činove na ulicama Beograda i na poljima Slavonije recimo. Ko je bio u selu Lovas ili Antinu, ko na Drini bacao leševe, ko u Štrpcima… Tako su se dobijala odličja i prišivali širiti na vojvodskim kapama. Za to je malo jedan Hag, trebalo bi poći i u Roterdam, jer i tamo ima palate za sud – a ima ih i u Beogradu. Ovo što su nam pre neku noć javili nije i ne može biti neka senzacija – u Srbiji na ovu temu nema senzacionalnih vesti. Svega se bojimo, ali najviše toga da ovo nije promocija novih ljudi na vlasti koji se već pozivaju na svoje zasluge, jer navodno ranije Vlade nisu ništa uradile u vezi s ovim zločinima. Mi ne mislimo da je ovo malo, ali se bojimo, jer ovo se mora temeljnije raditi. A mi smo sumnji skloni – priznajemo – jer ni posle 110 godina nema procesa protiv ubice vladara naših Aleksandra i Drage, a u pravnoj državi su legitimni i procesi i nakon sto godina, posthumno suđenje ubicama.

Ipak se nadamo da će nešto novo biti saopšteno, jer ovo od pre neku noć i nije novina, a još manje senzacija.

(Autonomija)