Veliki evropski pisac Imre Kertesz u devetoj deceniji života oglasio se nedavno iz Berlina preko Pariza u glasilu Le Monde.

Njegovo delo naravno bolje poznaju naši Mađari u Vojvodini, jer imaju sreće da ga čitaju na mađarskom jeziku, a prisutan je u srpskom prevodu zahvaljujući A. Tišmi i A. Vicku, briljantnim prevodiocima dela pisca koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2002. godine. Pisac ovih zapisa je i u njemu prepoznao M. Krležu u plejadi velikih Mađara našega veka – nema potrebe sve ih pominjati. Ovde uostalom, neće biti reči o vrednosti njegovog dela u kojem je lično iskustvo sa holokaustom dignuto na nivo literarne paradigme koja je zadivila Evropu. Metaforom višeznačnom i nadasve maštovitom, kako samo veliki umeju. Mi ga na nekim evropskim jezicima čitamo – Imre Kertesz se retko oglašava u obliku novinskog intervjua i ovo je sada ocenjeno kao duhovna senzacija i izazov bačen svima – i nama i Mađarima i drugima.

U pariskom Le Monde, iz Berlina, gde živi, pisac je progovorio o savremenoj Mađarskoj pod režimom Viktora Orbana.

Nisu Kerteszove reči političke filipike čoveka kome se ne sviđa politika sadašnje mađarske vlade, desničarske kao što se zna. Njega ne pogađa ni stanje u medijima, jer nije – kaže sam – ni istoričar ni novinar. On ne kaže da je sadašnja vlada fašistička – to nikako – ali naglašava da se stvari u Budimu kreću u lošem pravcu i da je to deo onog političkog miljea, desničarski obojenog, koji se sreće i u Evropi, ali posebno u balkanskim zemljama nakon sloma modela ruskog komunizma. Nas prati neki udes – misli na Mađarsku – da se uvek nađemo na pogrešnoj strani i sada se vlada V. Orbana sučeljava sa Evropom u ime nekih nacionalnih vrednosti i suvereniteta. U vremenu kada se srednjovekovni pojam suvereniteta suštinski promenio. Kertesz se boji da to ne bude uvod u neki novi totalitarizam. Ozbiljno sumnjam u to, kaže pisac, jer nas Mađare prati u sadašnjem trenutku naša prošlost – od dolaska u Panoniju u IX veku i primanja hrišćanstva do danas. Od Košuta do J. Kadara – preko Hortija – i pod Habsburzima i pod Rusima, mi se nismo snašli i odredili u smeru zdravog evropskog kulturnog obrasca – i danas lutamo vođeni senkama prošlosti i zbunjeni u sadašnjosti. U našoj zemlji “nikada nije bilo demokratije” i danas je nema – naglašava I. Kertesz. Uzalud smo tražili neko objašnjenje, kaže pisac, jer “ovde se radi o nečemu fatalnom”, što nam je usud i sudbina. “Mađari su se nogama uhvatili za svoju sudbinu i mi ćemo propasti – jedan je njegov zaključak – a da nećemo shvatiti zbog čega”. Ne razumem sadašnju Mađarsku – kaže Kertesz – jer ona je “i hrišćanska i nacionalistička i iredentistička, i ne podseća na zemlju velikih Mađara XIX veka”. Oni su znali šta je hrišćanstvo i demokratija i svet u kojem se živi. Totalitarizam i fašizam izviru iz “duha provincije” dodnosno iz palanačkog duha. Imre Kertesz se služi nadrealističkim paradoksima jednog M. Dišana i citira Karla Krausa. On prati sve i izučava famozne grafite na budimskim zdanjima, jer su to znaci vremena koje najavljuje doba kulture zla i mržnje. Sam je bio izložen napadima nakon dobijanja Nobelove nagrade da je “loš Mađar i anacionalan kao pisac”. A svoje dnevničke zapise pod naslovom “Zaštitna povelja i pismo” on objavljuje u Arlu kod izdavača Actes Sud. On ne tumači svoje delo, ali njegovi briljantni i intelektualno izazovni zapisi su tumačenje vremena i u Budimu i u Evropi – sve podseća na Srbiju i stanje u njoj i stoga je važno čitati I. Kertesza i iz naše, srpske perspektive. Kertesz nije umoran ni u devetoj deceniji i citira Bartoka koji je govorio pred smrt da “odlazi s punim torbama rukopisa”. A rukopisi – to je iz Bulgakova jasno – ne gore i ostaju ljudima. Za sada iz te torbe imamo delove njegovog dnevnika koji je tumač dela njegovoga. Posebno je važno njegovo delo Vegso Kocsma, koje je meditacija o smrti i nestajanju, koji su nam dosuđeni svima. Hroničar zla veka, odnosno holokausta Kertesz ima mnogo da kaže. Za sada govori kao apatrid iz Berlina – preko Pariza – a svoju Mađarsku i njen jezik nosi sa sobom svuda i svoju ljubav prema ljudima i istini bez koje ne može da živi čovek, ni Mađar, ni Srbin. Oni koji budu čitali Kertesza naći će sve o Srbiji i onom kroz šta je ova balkanska zemlja prošla pod Miloševićem. Na televizijskim ekranima užasno ga plaši “nadiranje varvarstva” u medijima koji neguju govor mržnje na koji ovaj veliki pisac ni po koju cenu ne pristaje. Ima u Mađarskoj nekoliko procenata Jevreja, a sedam procenata Roma – svi smo ljudi, jer po onome iz latinskog – Genus una sumus.

A da li je M. Krleža veliki mađarski pisac i da li je I. Kertesz veliki srpsko-hrvatski pisac, o tome ćemo kasnije.

(Autonomija)