Sociolog religije, analitičar, esejista, prevodilac i vjerovatno najbolji poznavalac crkvenih prilika u Srbiji, Mirko Đorđević, govori za Dane povodom izbora novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve i njegovih prvih javnih istupa u kojima je izvrijeđao muslimane i Crnogorce. Đorđević je autor nekoliko knjiga i više tekstova u uglednim medijima, učesnik mnogobrojnih naučnih simpozija, a njegovi radovi su prevođeni na svjetske jezike. Njegova biografska bilješka sadrži podatak da je bio član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta nakon razaranja Vukovara krajem 1991. godine i s još nekoliko kolega osnovao Forum pisaca
Novoizabrani patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej (Gavrilović), milošću Svetog Duha izvučen iz anonimnosti svoje niške eparhije, javni je život započeo prilično neuobičajeno – uvredama. Najprije na račun braće muslimana, a onda i braće Crnogoraca.
„Filozofija i psihologija islama je da muslimani, kada su u manjem broju, umeju da se ponašaju i da budu korektni, ali kada postanu nadmoćni i superiorni, čine pritisak.“
A o Crnogorcima:
„Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. Deoba koja se desila između Srbije i Crne Gore je bezumna i nerazumna stvar… Ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane, ali naša matica, naši koreni su u jednom narodu – srpskom.“
A onda je osamdesetogodišnji patrijarh malo i zaprijetio:
„Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja.“
Bolje ne bi ni Biljana Plavšić!
Nakon protesta reisul-uleme Islamske zajednice u Srbiji Adema Zilkića i sandžačkog muftije Muamera Zukorlića, patrijarh Irinej je objasnio da je njegova izjava o islamu istrgnuta iz konteksta i da „muslimanima, našim bližnjima i našoj braći“ upućuje iskreno izvinjenje.
Crnogorcima se nije izvinjavao, jer, izuzev Crnogorske nacionalne zajednice iz Beograda, niko nije ni protestirao. Logično, jer je za protest, pored ozbiljne države, potrebno i malo dostojanstva i hrabrosti. A Crna Gora je, uprkos mitovima i legendama, s tim stvarima dosta loše stajala. Da nije tako, ne bi u XX vijeku dva puta gubila državu! Ili, da stvar spustimo na niži, ali ne manje paradigmatičan nivo: gradonačelnik Bijelog Polja, koji je nedavno, kako bi na lokalnoj svečanosti ugodio gostu – opozicionom lideru, crnogorsku himnu skratio za dvije strofe (palanački cenzori!), sada je, tokom svečane proslave Dana svetog Save, duboko ganut i s rukom na srcu „uskliknuo s ljubavlju“ svetitelju srpskom i to u društvu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Pritom je taj isti ministar, umarširavši u Crnu Goru bez ikakve zvanične najave, nesrećnog DPS-ovog gradonačelnika i ostale prisutne svetosavce kojima se obratio s „braćo i sestre“, u nacionalistički trans bacio grandšouovskim, petparačkim, miloševićevskim guslanjima o jedinstvu „dva oka u glavi“ i komičnim i pogrešnim navođenjem stihova „najvećeg srpskog pesnika“ vladike Petra II Petrovića Njegoša. Koji, by the way, iako najveći, nikada svojom nogom nije kročio na tlo Srbije.
Ali, to su stvari za drugu raspravu.
Vjerovatno zadovoljni što je, opet voljom Svetog Duha, Srbija formalno ipak spašena milosrđa vladike crnogorskog Amfilohija i vladike bosanskog Kačavende, analitičari i javnost četrdeset i petog srpskog patrijarha, uprkos svemu, ocjenjuju kao čovjeka koji „nije ni reformator ni konzervativac, već zagovornik srednjeg puta i dijaloga“.
„Uzimajći u obzir situaciju pre izbora – sukob ‘golubova’ i ‘jastrebova’ – možda bi najpreciznije bilo reći da je ovo što smo dobili najbolja od najgorih solucija“ – kaže sociolog religije Mirko Đorđević. „Niti će novi patrijarh biti reformator – jer za tako nešto nema kapaciteta ni duhovne snage – niti će moći da obuzda u Sinodu one kojima mnogo duguje.“
DANI: Kome duguje?
ĐORĐEVIĆ: Onima koji su se, radi mira u kući, odrekli svoje kandidature i podržali takozvanu umereniju struju. Nije nepoznato da je Amfilohije dobio najveći broj glasova. Ipak, na kraju je žrebom izabrano „srednje rešenje“ u koje se polažu velike nade.
DANI: Glavni kandidati za mjesto patrijarha bili su vladike Amfilohije, Irinej bački i Kačavenda. Odakle odjednom na tronu Irinej niški, autsajder koji se nije spominjao niti u jednoj varijanti?
ĐORĐEVIĆ: Kako bi sprečili produbljivanje raskola koji je bio dostigao ozbiljne razmere, saborski oci su došli u situaciju da izaberu čoveka koji će im najmanje smetati, koji će biti neupadljiv. To je potvrđeno odmah nakon izbora. Amfilohije je čak rekao da se raduje i da drugačije ne bi ni valjalo! S tim su se složili Kačavenda i Irinej bački. Što se samog žreba tiče, to je formalnost.
DANI: Zbog čega je novi patrijarh odgovarao svima?
ĐORĐEVIĆ: Mislim da je patrijarh plod kompromisa dve do krajnosti zaraćene struje unutar Sinoda – Amfilohijeve i Kačavendine. Pred „ulazak u kovertu“ prvi je mogao da računa na nešto više od dvadeset glasova, dok je drugi za sobom vodio sigurnih 22 glasa tzv. „bosanskog lobija“. Sudeći po otvorenom ratu među vladikama koji je prethodio samom izboru patrijarha, lobiranju na sve strane i borbi za glasove, stvar je bila prilično izjednačena, ali jednako neizvesna. Koliko sam obavešten, na samom početku zasedanja, jedan od vladika je ipak predložio da se izabere neko „oko koga ćemo imati najmanje spora“.
DANI: Koji je to vladika?
ĐORĐEVIĆ: Amfilohije. Već u 12 sati i 15 minuta, crnogorski mitropolit je praktično povukao svoju kandidaturu i predložio kompromisno rešenje. Svestan da ga ni laička, a ni crkvena javnost neće prihvatiti, pragmatičan kakav jeste, Amfilohije je ceo svoj govor koncipirao u tom pomirljivom tonu. Posle neviđene medijske hajke u kojoj su ponovo isplivale neke poznate činjenice iz njegovog života, i vladika Kačavenda je shvatio da mu akcije u javnosti nisu baš na zavidnom nivou. Treći pretendent, Irinej bački, s druge strane, važi za papistu koga sveštenstvo ne može očima da vidi.
DANI: Zašto?
ĐORĐEVIĆ: Na proslavi 25. godišnjice pontifikata pape Jovana Pavla Drugog, u Beogradskoj nadbiskupiji, Irinej bački je rekao da će se u budućnosti hrišćani ujediniti i da, kada hrišćanstvo bude jedinstveno, logično bi po pravdi i po kanonima bilo da prvi čovek u Vaseljenskom hrišćanstvu bude prvi episkop grada Rima, a to je rimski papa. Posle te izjave, počela su javna gunđanja i optužbe da je Irinej „papista“. Iako je važio za čoveka bliskog svim vlastima – od Miloševića (bio je njegov dvorski teolog, krstio mu je unuka), preko Koštunice do Tadića – ta izjava je Irineju bačkom ozbiljno narušila ugled. U tom odnosu snaga, Irinej niški je uzet kao spasonosno rešenje. Nije pripadao klanovima, bio je blizak patrijarhu Pavlu… Za razliku od ostalih vladika koji su justinovci, novoizabrani patrijarh Irinej je jedini episkop koji nije sledbenik Justina Popovića. Osim toga, nemojte izgubiti iz vida da je i dosta star, a s tim se u crkvi uvek računa.
DANI: Izborom Irineja za novog patrijarha, ko je ipak najveći gubitnik?
ĐORĐEVIĆ: Kačavenda i Amfilohije su najveći gubitnici. Kao čuvar prestola i vršilac dužnosti mitropolita beogradsko-karlovačkog, istovremeno kao mitropolit crnogorsko-primorski i arhiepiskop cetinjski, pravdajući poraz, Amfilohije kaže da bi, da je kojim slučajem bio izabran za srpskog patrijarha, morao da napusti Crnu Goru.
DANI: Mislite da je mitropolitu Amfilohiju tron Svetog Petra Cetinjskog bio važniji od mjesta patrijarha srpskog?
ĐORĐEVIĆ: Ne znam da li je baš važniji, ali sam siguran da mu je to zvanje od velikog, čak izuzetnog značaja.
DANI: Zbog čega? Zbog toga što beogradskim nacionalističkim krugovima na taj način poručuje da je „srpsku Spartu“ bez njega nemoguće vratiti pod okrilje Srbije?
ĐORĐEVIĆ: Ima i toga, ali mislim da je pre svega u pitanju strah od Crnogorske pravoslavne crkve, čije je istorijsko pravo da bude autokefalna. Njima očigledno ta crkva smeta više nego što bi to želeli da pokažu. Plašeći se uloge i značaja CPC-a, procenjeno je da je najbolje Amfilohiju prepustiti da situaciju u Crnj Gori drži pod kontrolom. Drugo, ovde postoji bojazan da bi eventualni Amfilohijev zamenik mogao da zaigra na neku drugu kartu.
DANI: Ali, neki politički krugovi u Crnoj Gori su spekulisali da će upravo Amfilohije, izgubi li bitku za novog srpskog patrijarha, zahvaljujući tituli arhiepiskopa cetinjskog, postati patrijarh autokefalne CPC. Koliko je to moguće?
ĐORĐEVIĆ: To nikada ne treba isključiti. Podsetiću vas da je mitropolit Amfilohije, na uporno insistiranje novinara na ovome o čemu razgovaramo, rekao da nema ambicije da postane patrijarh „neke crnogorske crkve“, ali ako to bude narodna volja… Bože moj! Šta može!… Ne, to svakako ne treba isključiti. Amfilohije je vrlo zanimljiva ličnost, trenutno najjača figura u Saboru i Sinodu.
DANI: Kažete da je Amfilohije najjača figura u Saboru i Sinodu; istovremeno, rekli ste da je, uz Kačavendu, najveći gubitnik izbora novog patrijarha.
ĐORĐEVIĆ: Nema tu nikakve protivrečnosti: njih dvojica su formalni gubitnici koji su našli čoveka kome su vezali ruke, kojim komanduju, kome stalno duvaju za vratom. Suštinski, oni vladaju i njihov uticaj i značaj u Saboru i Sinodu, bez obzira na to što nisu izabrani za patrijarha, nije umanjen.
DANI: Šta je suština sukoba Amfilohija i Kačavende – borba za tron ili nešto drugo?
ĐORĐEVIĆ: Čista borba za vlast. Obojici je jasno da nisu popularni, da ih država Srbija neće. S druge strane, zna se da je patrijarh Irinej vrlo brzo dobio saglasnost srpskih državnih organa. Znalo se to unapred.
DANI: Odakle vladiki Kačavendi tolika moć?
ĐORĐEVIĆ: Zahvaljujući takozvanom bosanskom lobiju koji drži pod kontrolom. Unutar crkve, taj lobi igra na jaku političku kartu i poručuje: ‘Kosovo je izgubljeno i nemojmo se više zanositi; nasuprot tome, nas dvadeset i dvojica vam jamčimo da će Republika Srpska biti integralni deo Srbije.’
DANI: Pa, i Srbija svako malo šalje slične poruke. Ako misle isto, odakle onda tolika odioznost prema Kačavendi?
ĐORĐEVIĆ: Episkop Kačavenda je, kako se sada to popularno kaže, kontroverzna ličnost, u javnosti mnogo puta kompromitovana. Svašta se pisalo… Čuli ste priču o „srpskom Versaillesu“, Kačavendinim raskošnim dvorima?! Njegov način života je u neskladu s jevanđeoskim normama. U zemlji u kojoj imate tako puno gladnih i siromašnih, tim načinom razmetanja ne možete daleko dogurati. Osim toga, konačno je svima, pa tako i Tadiću jasno da od priče o pripajanju RS-a Srbiji nema ništa. Evropa neće dozvoliti podelu Bosne. Zato Kačavendina obećanja ne piju vodu. Jednostavno – ne veruju mu. Nažalost, to se ne odnosi na crkvu koja dozvoljava da Kačavenda „bosanskim lobijem“ preti kao buzdovanom. Evo, videli ste novog patrijarha! Do sada se nije isticao nekim ekstremnim izjavama; odjednom…
DANI: Ne znamo kakvim se izjavama isticao; riječ je o čovjeku koji je živio u relativnoj anonimnosti…
ĐORĐEVIĆ: Tačno. Bio je običan niški episkop, živio mirno, bez reflektora… Onda je dospeo u žižu javnosti i pokazao da, nažalost, ni Sveti Duh nije nepogrešiv. Patrijarh Irinej je slab, nesposoban da se odupre pritiscima…
DANI: Patrijarh je marioneta u rukama „jastrebova“, to hoćete da kažete?
ĐORĐEVIĆ: Nije to nikakvo moje veliko otkriće. U istoriji crkve se toliko puta događalo.
DANI: Patrijarha Irineja opisujete kao marionetu u rukama moćnih klanova unutar crkve. Međutim, u istoriji je dosta slučajeva da ličnost koja je bila u sjenci, slaba, koja je postavljena kao marionetska, kada dobije moć ili vlast, pokaže neočekivanu snagu, izraste u snažnog lidera. Može li se slična stvar desiti patrijarhu Irineju?
ĐORĐEVIĆ: U istoriji se zaista događalo da je „slabi“ patrijarh uspevao da započne velike reforme koje od njega niko nije očekivao. Zato savetujem da novoizabranom patrijarhu damo makar stotinu dana.
DANI: Kakva je razlika između patrijarha Irineja i njegovog prethodnika, patrijarha Pavla?
ĐORĐEVIĆ: Do sada patrijarh Irinej nije uspeo da dostigne vrline koje je imao patrijarh Pavle – skromnost, umerenost, uzdržanost – ali pokazuje znake da će dostići mnoge slabosti koje je imao patrijarh Pavle, a o kojim se sada ne govori.
DANI: O kojim slabostima je riječ?
ĐORĐEVIĆ: Patrijarh Pavle je takođe bio marioneta: potpisao je pismo lordu Carringtonu, blagosiljao je spaljenu Foču, Mladića, Karadžića… Danas o patrijarhu Pavlu govorimo da je bio lično čestit čovek, ali njegovu političku ulogu će ocenjivati istoričari. Patrijarh Pavle jeste bio skroman…
DANI: Gospodine Đorđeviću, zar Vam ne djeluje licemjerno da se u državi s toliko lopova i tajkuna na slobodi skromnost pokojnog patrijarha Pavla promovira u vrhunsku vrlinu?
ĐORĐEVIĆ: Dobro, to je tačno, ali je upravo zbog toga njegova skromnost, njegov asketizam padao u oči. Poznato je da je patrijarh Pavle, videvši džipove svojih episkopa parkirane ispred Patrijaršije, rekao: „A šta bi tek bilo da nisu položili zavet siromaštva?!“ Morate to uzeti u obzir. Međutim, svi smo mi skloni preterivanjima koja su, nakon smrti patrijarha Pavla, često znala da budu neukusna, čak i uvredljiva po Pavla samog. Ali, to je stvar mentaliteta. Patrijarh Pavle, uprkos činjenici da je bio marioneta, imao je i neke osobine kojima se iskupljivao pred svojim vernicima, pred građanima. Hoće li to imati i patrijarh Irinej?!
DANI: Prije vrijeđanja upućenih na račun muslimana i Crnogoraca, prva izjava novoizabranog patrijarha je bila da će pozvati papu u posjetu. Odakle to?
ĐORĐEVIĆ: Patrijarh se izleteo. Međutim, odmah je bio opomenut od Irineja bačkog, pa se korigovao rekavši da će o eventualnoj poseti pape Srbiji odlučivati Sabor SPC-a. Međutim, moram reći da je patrijarh Irinej uporan u jednom: ako i ne dođe u zvaničnu posetu Srbiji, papa će 2013. godine u Nišu sigurno prisustvovati proslavi sedamnaest vekova čuvenog Milanskog edikta. I to je dobra ideja.
DANI: Čija je nadležnost posjeta pape – crkve ili države? Ko o tome treba da odlučuje?
ĐORĐEVIĆ: Od Miloševića, preko Koštunice do danas, papa ima pet zvaničnih poziva da poseti Srbiju. Prvi poziv je, preko svojih izaslanika, poslao Slobodan Milošević. U Vatikanu su odgovorili da papa neće doći u Beograd bez saglasnosti većinske crkve. A u crkvi kažu – još nisu sazreli uslovi.
DANI: Šta to znači?
ĐORĐEVIĆ: To je diplomatska fraza koja znači da se naša crkva sa tim ne slaže. A ne slaže se zbog toga što je pod uticajem Ruske pravoslavne crkve, koja se drži iste formulacije. Dolazak u Beograd papa vidi kao važnu tačku i odskočnu dasku za put u Moskvu.
DANI: Kada govorimo o izboru patrijarha, znate staru priču o tome da je država, kolokvijalno – UDB – uvijek birala srpskog patrijarha…
ĐORĐEVIĆ: Tačno! Nikada se u istoriji naše crkve nije desilo da je patrijarh izabran bez saglasnosti kralja, cara, vladara, predsednika… Pravoslavna crkva bez države, ma kakva ona bila, ne znači mnogo. Do sada nije zabeležen slučaj da pravoslavna crkva bude u opoziciji državi.
DANI: Da li je katolička crkva tako kooperativna u podršci politike država u kojima je dominantna?
ĐORĐEVIĆ: Tu postoji važna razlika: države katoličkog sveta ne mogu da utiču na izbor pape. Ruku na srce, katolicima je mnogo lakše nego nama. Imaju drugačije ustrojstvo – njima je papa poglavar, duhovni centar im je u Rimu, a u 9 sati ujutro istu liturgiju služe u Paragvaju, Rimu ili na Neimaru. U zemljama Zapada crkva je odvojena od države. Kod nas to nije definisano.
DANI: Ustav kaže da su država i crkva odvojene.
ĐORĐEVIĆ: Formalno jesu. Suštinski, stvari stoje drugačije. Predsednik Srbije Boris Tadić, odmah nakon imenovanja, sastao se sa novoizabranim patrijarhom Irinejem. I primetili ste šta je Irinej posle toga rekao: „Osnovni kurs državne politike je dobar, kakva je – takva je, to je naša država.“ Patrijarh je podržao Srbiju na putu u EU, ali je dodao – i tu se vidi Amfilohijev uticaj – da je o eventualnom ulasku u NATO potrebno raspisati referendum. Videli ste i Irinejev stav o Kosovu. Rekao je da je Kosovo naše duhovno sedište, ali i dodao: „Dužni smo da delimo sudbinu, suživot sa narodom, našom braćom koja tamo živi.“ Svestan je da drugačije ne može biti…
DANI: A: „Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja“? Kakve žrtve, kakva stradanja?!
ĐORĐEVIĆ: U pitanju je tradicionalni stav Srpske pravoslavne crkve izražen pre dve godine u Memorandumu SPC-a o Kosovu. Patrijarh, ma šta o tome mislio, mora da se pridržava tog dokumenta. Ne zaboravite njegove reči upućene Albancima na Kosovu. Poručio im je da, kada na proleće bude išao u Peć na ustoličenje, Albanci to ne treba da shvate kao provokaciju. Ne želim da ga branim, ali moram da ponovim: nevolja je u tome što je patrijarh pod pritiskom i što će to stalno biti.
DANI: Da li je patrijarh „pod pritiskom“ uvrijedio muslimane?
ĐORĐEVIĆ: U odnosu na rasističke ocene vladike Atansija, ovo nije ništa strašno. Izjava jeste gaf, ali ne zaboravite da je Irinej prvi patrijarh u istoriji Srpske pravoslavne crkve koji je javno priznao grešku i javno se izvinio onima koje je uvredio. Rekao je da je bio nespretan, nesmotren i svoju izjavu nazvao „nesrećnom“. Da se razumemo: u istoriji su sve religije svoju imperijalnu moć širile i osvajanjima – i islam i hinduizam i hrišćanstvo.
DANI: Pod čijim je pritiskom patrijarh uvrijedio Crnogorce? Amfilohijevim?
ĐORĐEVIĆ: Mislim da je to dug Amfilohiju. Videli ste da je samo dva dana posle izbora novog patrijarha u Bijelom Polju prvi put održana proslava Dana svetog Save, koja je više ličila na Amfilohijevo dokazivanje Crnoj Gori da nije izgubio u Beogradu. Vrlo čudno, proslavi je prisustvovao šef srpske diplomatije Vuk Jeremić.
DANI: Šta je na toj proslavi tražio ministar Jeremić? Kakva je to poruka bila Crnoj Gori?
ĐORĐEVIĆ: Ta poseta je nepotrebna, lišena svakog smisla. To nije posao ministra inostarnih poslova i, pravo da vam kažem, s obzirom na to da je, mimo svih diplomatskih pravila, šef naše diplomatije u Crnu Goru stigao ne udostojivši crnogorsku vlast ni zvanične obavesti o svojoj poseti, strepeo sam da će Crnogorci reagovati kao onomad, u slučaju vladike Filareta – strpati ga u džip i proterati ga. Imali bi pravo.
DANI: A, ne, ne, niste se trebali bojati.
ĐORĐEVIĆ: Nije Jeremić građanin kao vi ili ja; on mora poštovati protokol. Iskreno – iznenadilo me je da Crna Gora na tu posetu, kao ni na izjavu patrijarha, nije zvanično reagovala – ni MIP, ni ambasador… Niko! To je državno pitanje i trebalo ih je opomenuti. Videli ste kako reaguju u Srbiji: odmah vas proglase za persona non grata.
DANI: Kako razumijete politiku Srbije u odnosu na susjede? Zar nije čudno to što su odnosi između svih zemalja bivše Jugoslavije uglavnom skladni, a da je jedino Srbija u svađi gotovo sa svima?
ĐORĐEVIĆ: Nije to ništa čudno. Kada je o Crnoj Gori reč, mislim da se naša elita nikada nije pomirila sa činjenicom da se radi o državi koja je suverena. Poznata je stvar da se u crkvi i dobrom delu nacionalne elite Crnogorci smatraju nacijom koju je izmislila Kominterna…
DANI: Amfilohije kaže – kopilad Milovana Đilasa.
ĐORĐEVIĆ: Tako je. Makedonci, makedonski jezik, njihova akademija nauka – ni to ne postoji. To je južna Srbija. Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, deo Hrvatske – sve se to smatra privremeno posednutim srpskim teritorijama. To misli i crkva. Evo, prekjuče je prvi put objavljena originalna Svetosavska himna, inače spevana u Segedinu 1823. godine. Od momenta nastanka, falsifikovana je 25 puta, a posle dvadeset godina – još 27 puta.
DANI: Kako?!
ĐORĐEVIĆ: Jedan od falsifikata je bilo ubacivanje stihova: Bosna i Hercegovina, svetog Save dedovina. U tom falsifikatu pobrojane su redom sve srpske zemlje. U zvaničnom kalendaru SPC-a – evo ga ovde – i dalje stoji falsifikovani tekst himne u kojem se govori o Srbima sa svih strana – od Fruške Gore, Banata, Boke Kotorske, Bosne i Hercegovine… U prvoj verziji iz 1823. godine, o tome nije bilo ni govora. U crkvi se prelamaju mnoga društvena zbivanja. Dosta toga dolazi iz crkve, dosta stvari ona generiše. Crkveni nacionalizam – filetizam i politički nacionalizam sretno su se susreli na Gazimestanu 1989. godine. Zato se po zbivanjima u crkvi najbolje mogu čitati politički tokovi u Srbiji.
DANI: Kako ih čitate?
ĐORĐEVIĆ: Crkva pokušava da se prilagodi, da prihvati i blagosilja put Srbije u Evropu. To ide sporo, traljavo… Boris Tadić je neodlučan. Zna da ne sme otvoreno da se sukobi sa crkvom, jer ona pokriva ogroman deo srpskog biračkog tela. A o tome Tadić veoma vodi računa, pa im popušta, pravi ustupke… U Ustavu Srbije piše da su, osim crkve i države, odvojeni školski i državni sistem… A oni su uveli veronauku, što im je propalo. Vladimir Putin tako nešto nije dozvolio.
DANI: Zašto?
ĐORĐEVIĆ: Kakva god da je Rusija, politička kultura je na mnogo većem stepenu nego u Srbiji. Trideset akademika, uključujući tri nobelovca, su prošle godine Putinu uputili apel u kojem zahtevaju da ne dozvoli klerikalizacju države i da ne pravi ustupke crkvi. Putin je njihov zahtev uvažio. Možete li zamisliti naše akademike sa sličnom porukom?! Ovde je situacija kudikamo složenija. U svim sferama. I nije fer da patrijarha odmah okrivimo za sve. Možda bi ga, uprkos svemu, ipak trebalo pustiti, dati mu šansu. Videćemo! Uostalom, u Jevanđelju se kaže: „Po delima ćete ih poznati, ne po rečima.“
STUPS: Bestijarijum