Davno su utihnule i četničke i partizanske pesme – i otišle u istoriju – ali u vezi s rehabilitacijom DM biće reči u drugim pesmama.

Niko pouzdano ne zna gde je šubara DM koju je poklonio po izaslaniku vojvodi Pavlu Đurišiću kada mu je crnogorski vojvoda podneo izveštaj o tome koliko je muslimanske sirotinje pobio i sela im popalio. I to je eksponat danas mnogima nužan – ali ga nema. Raspolažemo samo izveštajima. Ovo sada u vezi s rehabilitacijom više ne znači mnogo pogubljenom DM, a ne vidi se da su mnogo zainteresovani potomci njegovi koji bi imali pravo na postupak – kao i pravo na pomen. Ovu igru igraju političari u kampanji pred đurđevdanske izbore i igraju loše do granice neukusa uz računice i jeftinu trgovinu praznim obećanjima, bez i jedne normalne ideje koja bi nešto značila zbunjenoj Srbiji, koju su izgubljeni ratovi iz devedesetih ostavili zaista na cedilu istorije.

U ovoj halabuci valjalo bi reč jednu reći o šubari DM koja ipak virtuelno postoji i svi je kite – iz svih stranaka – raznim cvećem.

Poslom se ovim ne bave ozbiljni istoričari već političari – lovci na poene i ruke birača. Najpre, nije ovo novo, jer rehabilitacija je davno započela, i već je delom obavljena. Još u vreme Maspoka – uzmimo taj primer za sada – na jednoj strani zbunjenih komunista koji su polako postajali nacionalisti, čula se pesma:

Druže Tito, tebe Srbi lažu
Oni vole čupavoga Dražu.

Negde s drugog kraja čula se pesma – navodimo prema govorima samog Tita – s prvih strana onovremenih novina:

Druže Tito, ljubim te u čelo
– daj obuci ustaško odjelo.

Davno je to bilo i isto je bilo i u Beogradu i u Zagrebu, a kako je Tito to rešio ovde, nećemo za sada govoriti. Taj politički folklor, to su znaci vremena. I to traje do danas i u vezi s ovom rehabilitacijom DM koja je mnoge zbunila. Usred kampanje setio se neko iz Vlade ili vrha DS i koalicije da bi bilo dobro da vojvoda V. Šešelj dođe iz Haga u Srbiju. Potom sledi – kao nije to, nego je nešto drugo, jer mi brinemo o našima u zatvoru. A dotični vojvoda je u bosanskom ratu sa šubarom na glavi obnovio bio pokret DM u čijem su okviru vojevali Maldić i Karadžić. Bosna je bila posejana leševima, a posebno su se isticale te paravojne jedinice. No, ostavimo i to krunskom svedoku akademiku D. Ćosiću, koji ništa i ne krije. Počelo je novo kićenje šubare i na njoj ima i socijalističke crvene ruže i republikanskih venaca. Tadić i Dačić su u jednom istorijskom momentu “razmenili bolove” – Tadić za Đinđićem, a Dinkić za Miloševićem – i formirali vladu. Kažu, druge nije bilo. Započelo je pomirenje Užica i Ravne gore i šubara se kiti iz dana u dan. Nikom u Evropi nije jasno o čemu se tu radi – predsednik Francuske nakon izbora polazi u Panteon i ako je socijalista polaže crvenu ružu ili ako je iz druge neke partije svoj cvet, ali nikom na pamet ne pada da u Panteon smesti maršala F. Petena. Ni da u Panteon uđe sa belim ljiljanom koji je simbol burbonske monarhije, jer Francuska je republika. Maršala F. Petena je sud republike pod De Golom osudio na smrt, uz ideologe i čak znamenite pisce. No, pustimo i francuske sudove i maršala Petena, jer su pobednici tako sudili. U Srbiji je to malo drugačije i za sada nam je neki državni sekretar obećao da rehabilitacije M. Nedića i D. Ljotića neće biti – barem za sada. Zapravo, svi su rehabilitovani, i to odavno, i sada je cveće na redu. I cveće je politika. “Jednom se počastim – kaže predsednik B. Tadić – narcisom za dan zaljubljenih i odmah kreću optužbe da je to moj cvet, ali nekad sebi i ružu kupim”. I svi su zbunjeni i hitaju se cvećem i tako na šubari DM ima već i ruža i bosiljka, a ako se uskoro nađe i različak, neće biti mnogo novo. Šta će biti sa našim odnosima sa EU, koja stoji na drugim simbolima, i sa našim susedima, koji se ove rehabilitacije plaše – o tome se ćuti. Važno je dobiti glasove na Đurđevdan. Šta će biti ako oni u BiH krenu da rehabilituju onu čuvenu Handžar-diviziju, i tako redom. I o tome niko ne misli. A šta će biti s našim Kosovom – onom teritorijom iz legendarne preambule – ako H. Tačiju padne na pamet da rehabilituje Džafera Devu – on je zajedno sa vojvodom Kostom Pećancem potpisao deklaraciju u kojoj pozdravljaju A. Hitlera kao oslobodioca Evrope – ni o tome niko ne misli. Malo je koga briga za pokojnog DM, jer se izbori bliže i ova igra postaje primitivna i besmislena. Uverava nas predsednik Tadić da je odan “sekularnoj državi i antifašističkoj tradiciji”, ali stoji pod monarhističkim grbom i zastavom. Jednako nas prati lepa reč onog francuskog mislioca koji je pod Carstvom u vreme Napoleona napisao: Kako Republika beše lepa pod monarhijom, dok smo o njoj sanjali. Sada ovde može i ono – kako je monarhija lepa pod Republikom. Legenda o zbunjenoj Srbiji bi zahtevala mnogo boljeg pisca od pisca ovih zapisa – ali njega nema. Srbija stoji sasvim zbunjena ovom rehabilitacijom i pitamo se hoće li ovi izbori đurđevdanski doneti neki odgovor.

Sve više sumnjamo – ako se mi pitamo – da će tako biti, jer naše zabune nisu od jučer.

(Autonomija)