Kosovo je na Kosovu i tu je bilo i tu će biti koliko god ga Srbi ili Albanci pomerali i definisali svak na svoj način.

Najteže je sa ovakvim elementarnim istinama – njih je najteže objašnjavati. Gotovo nemoguće. Nema zemlje na svetu koja nema svoje “Kosovo”. Rusima je to polje Kulikovo, a francuzima Poatje, gde je konjica, recimo, Karla Martela zaustavila – na kratko – Saracene u njihovom napredovanju prema Evropi. Vesti koje nam svakog jutra stižu sa Kosova su izvor nespokoja. Umorili su se ljudi sa balvanima i sada kreću sa Kosova na sever. Dokle će stići, još ne znamo, jer već viču pregovaračima – mladom Borku na primer – da su izdajnici ili veleizdajnici, a i Albanci nešto slično viču svojoj Editi Tahiri sa onom njenom bluzom na tufnice – i svi stoje uplašeni. Viče Vuk Drašković da je sve izgubljeno, a svojevremeno je on vikao kako će bombe NATO saveznika, ako ih bude, “padati na Hristovu glavu”. I potom je došlo Kumanovo i to je školski primer kapitulacije nakon rata – to se i drugima događalo, jer u ratu se gubi li dobija. I tako dalje. Legendarni Vuk J. viče da se ne miri sa kapitulacijom – i tako dalje. Ne, ništa nije izgubljeno, jer je Kosovo na Kosovu i vreme dijaloga je došlo i model će se naći kao što su ga našli i neki tamo Francuzi i Nemci na Rajni, koja je njihova “kriva Drina”.

Ostalo je kreketanje političkih žaba uoči izbora, a žabe brinu samo o tome da im u bari bude udobno – da tu vladaju.

Mnogo više muke nam zadaje jedna misao preosvećenog Amfilohija, duboka, naravno i sibilinska uveliko, jer enigma i tajna su odlike najdubljih misli ovog vrlog duhovnika. I političara, narvno. Umujući o realnosti iz vremena 1944. u Srbiji i Evropi mitropolit kaže da se antifašisti nisu mirili sa realnošću Hitlerove kontinentalne hegemonije. To je u svakom smislu tačno, ali nije bez značaja da li je njegov sveti mučenik Nikolaj Velimirović bio među fašistima ili antifašistima – a bio je u Istri sa Ljotićem čak i 30. aprila kada je Hitler pucao sebi u glavu i kada je rat bio gotov. No, i to ovde nije bitno jer se misao Amfilohijeva završava ovako – “Nikakve razlike nema između današnje realnosti kosovsko-metohijske i realnosti 500-godišnjeg ropstva – dakle realnost nije mera”. Neka shvati ko može da shvati, a Nikolaja svog on verovatno ubraja u antifašiste. Zaumno je sve to. A kako bi drugačije bilo kod ovog teo-političara.

Ne mora realnost biti konačna mera, ali Kosovu ona mora biti zarad i Srba i Albanaca – ostalo je magla, ne misao – magla u tetrapaku.

Tužan dan u Starom dvoru u Beogradu

Iz hladne novembarske magle ušli smo u stari dvor obrenovićevski da se oprostimo od Radomira Konstantinovića. Sen velikog pisca je lebdela u dvorani. Govorili su ljudi savesno i dostojanstveno, ali nas je bilo malo. Nema ni gradonačelnika ni nekog iz SANU. Palanka se svetila seni piščevoj zbog onog ogledala koje joj je stavio pred oči da je nagna da vidi svoju meru. Ako čoveku – govorio je Niče – ne uspe život, uspeće mu smrt. Naravno, zagonetno ali mudro, jer smrt je neka realnost i ima svoju meru, za sve nas je opomena. Bilo je tužno i ružno u dvorani, jer veliki pisac to nije zaslužio. Mrtvi živima oči otvaraju, kaže se u naodu od davnina – palanka teško otvara oči, jer su joj milije magle i laži svakojake, a najviše političke. A među retkim građanima bilo je ipak i Albanaca i drugih. Jedna palanka ipak ne može Konstantinovića da izmeri svojom merom, a hoće to.

(Autonomija)