U Srbiji je vreme ordenja i crkvenih i državnih, i na čijim se grudima sve ne šljašti neko znamenje – kao kod Domanovića u pričama njegovim.

U čuvenoj “Stradiji” R. Domanovića građani su imali toliko ordenja da ih nisu mogli nositi već su ih gurali na kolicima. Metafore velikog pisca su pokrivale stanje u društvu u kojem niko ne radi, a i ko radi, ne zna ni zašto to radi – tu smo gde smo. Kome sve nije preosvećeni Filaret dodelio orden Belog anđela. Ako je verovati novinama beogradskim, sreća se uveliko smeši i prvo ministru Vlade srpske M. Cvetkoviću. Njega sigurno čeka i državno i crkveno ordenje, i to po dva osnova – vekovima je SPC učila ljude da poste – zarad spasenja duše – i nije joj uspelo, a Premijer je svojim ekonomskim merama postigao da narod masovno posti. Vlada premijera Cvetkovića je predložila, i to SPC-u, da uvede post jednom mesečno. Narod “ne sastavlja kraj s krajem zbog niskih zarada” i to je, kažu, nužno. Drugi razlog je sporan, ali videćemo – samo je Crkva pozvana po kanonima da zapoveda postove, a ne i Vlada laičke države. Ovde su se stekli uslovi i samo ne znamo koje će odlikovanje krasiti grudi vrlog prvog ministra. Svojevremeno je bugarski patrijarh Maksim – još je živ i vodi Crkvu – koji je pod vladom T. Živkova bio opozvan jer je sarađivao sa tajnom policijom režima – predložio – kažu Bugari – da se Todoru Živkovu, prvom sekretaru bugarske Komunističke partije, dodeli orden Zlatnog krsta. Nije crkva naučila narod da posti, već komunistička vlada svojom ekonomskom politikom. Možda se Bugari šale, ali u Srbiji ovo nije šala.

Detalje objavljuju beogradske novine, a SPC se izgleda slaže, iako još ne znamo kako će sve to ići sa ordenjem.

Po kanonima Crkve, post može da odredi kao zapovedni dan samo SPC u Srbiji i svuda u prostoru pravoslavne ekumene. Tako je odlučio i vaseljenski poslednji svepravoslavni sabor, koji je održan, istina, pre punih osam vekova. No, tako je – Crkva zapoveda post i sada imamo situaciju da to predlaže Vlada. Ništa nije isključeno, jer su SPC i Vlada bliski da bliži biti ne mogu – prosto “simfonija”. Mitropolija crnogorsko-primorska Amfilohijeva tužila je državu Crnu Goru sudu, a srpska se Vlada pridružuje tužbi u formi “prijatelja suda” u Strazburu. Nije Srbija tužena, već Crna Gora – čudo neviđeno. Šta će reći sudije pod belim togama u Strazburu još ne znamo, ali tužba je podneta i Srbija je podržava.

Mi znamo da ovo uzalud govorimo, ali nam je uteha ono što smo našli kod junaka jednog književnog dela: u jednoj basni iz Abhazije junak Petao naravno kaže mudro – “moje je da kukuričem, a da li će zora svanuti, to od mene ne zavisi”. To je deviza pisca ovih zapisa. I jedna važna napomena – Abhazija je deo države Gruzije koja je članica OUN i koju je V. V. Putin uzeo i prisvojio sa još nekim gruzijskim pokrajinama, a to je ravno 30 odsto državne teritorije Gruzije. A nama su Albanci oduzeli tek 15 odsto i tolika buka – a Rusija nas kao brani od Albanaca. Posebno nas brani ambasador A. V. Konuzin. Zaista je u pravu pesnik narodni koji kaže – “niko nema šta Srbin imade”. Ordenom crkve im se nedavno zakitio i Prvi Pendrek Srbije I. Dačić. Zašto ne bi i premijer Cvetković – on narod uči postu. Srbija je inače zemlja čuda, a to se čudo vidi i po ikonama koje plaču – posebno plaču ikone donete iz Rusije.

No, liči na šalu, ali šala nije – u Srbiji je to tako kako je i trude se i Vlada i Crkva.

(Autonomija)