Treba se plašiti ruskog i kineskog uticaja u Srbiji, smatra sagovornica Autonomije. Razloge za to treba tražiti u zamenama mnogih teza, pa i one po kojoj je patriotizam poltronstvo prema dalekoj zemlji kojoj je Srbija oduvek bila rezervni front za neku svetsku manipulaciju. Umesto da se pobunimo protiv toga, mi dozvoljavamo i to da, protivno Ustavu Srbije, koji strogo zabranjuje bilo kakav položaj nalik ropstvu, kineski poslodavac vijetnamske radnike drži u ropskom položaju. Iako bi te dve, ne baš svetle alternative za nas, bile razlog paljenja alarma u svakoj ovdašnjoj glavi, građani Srbije Evropu kao izbor vide samo kao tezgu, a ne identitetsku stvar.

Minja Bogavac, dramaturškinja, pesnikinja i rediteljka, multitalentovana je, autentična renesansna umetnica 21. veka. Britka kao sablja, nežna kad o ljudskosti treba govoriti. Brzomisleća, dosledna, radoznala i hrabra. Kada su reči u pitanju, malo ko joj u ovoj zemlji može izaći na crtu.

Drame Minje Bogavac igrane su od Avinjona, Londona, Lidsa, preko Njujorka do Visbadena, Bratislave i Mostara. Nagrađena je, između ostalog, i Sterijinom nagradom za tekst “Jami distrikt” po kojem je nastala istoimena predstava, jedna od najboljih, ovdašnjih, u poslednjih 20 godina. Stalna je saradnica BITEF- a, kreativna je direktorka Centra E8, a  srce joj snažno kuca i u ritmu “Reflektor teatra”, u kojem trenutno igra svoju epohalnu monodramu eklektičnog naslova “Mrzim pozorište”.

Da ova zemlja ima petlju, Bogavčevu bi postavila na neko važno mesto, s kojeg se bitno može menjati sve pogrešno ovde zasađeno. U međuvremenu, za te koji rado gaje korov, prvo iz niza logičnih pitanja koja postavlja sagovornica Autonomije je – kako je moguće da srpskim patriotama ne smeta što je na simbolički važnom mestu za Srbiju posađen spomenik koji veliča Rusiju, tačnije ruskog cara Nikolaja, umesto nekog našeg državnika, kneza Miloša, npr?! Šta bi na to rekle časne generacije predaka koje su ginule protiv osvajača, fašizma i nacizma – za slobodu Beograda, drugih naših gradova i sela, i suverenost ove zemlje, koja je jednom umela vrlo glasno, jasno i hrabro da kaže “ne”, a danas bi, paradoksalno, pristala da bude kolonija zemlji koju je “odnjetovala” davne 1948. godine.

Autonomija je sa Minjom Bogavac razgovarala o tome kakav je ruski i kineski uticaj u kontekstu srpskog društva – treba li ih se plašiti, o tome kako ruske i kineske investicije utiču na kvalitet života običnih građana u Srbiji, te šta suštinski – kratkoročno i na duge staze, Srbiji donosi širenje ruskog interesa i kineskog kapitala?

Kakav je ruski uticaj na život u Srbiji. Treba li ga se bojati ukoliko ne dolazi u sprezi s, recimo, zvaničnom politikom?

Mislim da se – apsolutno – treba bojati ruskog uticaja, posebno što prisustvujemo nekoj vrsti njegove ekspanzije. U odnosu na sva trenutna događanja u Evropi, vidimo da ruski uticaj nije uopšte bezazlen, nije uopšte neinvazivan i neagresivan. Kada pričamo o Rusiji i Kini, čini mi se da govorimo o kulturama u kojima koncept ljudskih prava nikada nije zaživeo na onaj način kako ih mi doživljavamo i vidimo, i kako ih vidi neki zapadni svet, i dokle god je tako, za jednu vrlo krhku demokratiju, možda i fasadnu demokratiju, možda i stabilokratiju u kojoj mi živimo, takav uticaj stvarno može da bude poguban, može da bude nešto što će nas trajno civlizacijski unazaditi.

Gde vidite da je taj uticaj najjači, možda najdramatičniji?

Mislim da je taj uticaj najdramatičniji u oblasti radnih prava. Mislim da je taj uticaj izuzetno jak u različitiim političkim oblastima. Čak u poslednje vreme, kada pratimo šta rade desničari na svojim protestima, ne mogu da se otmem utisku ozbiljne agende ruske države – ozbiljne propagande, i zapanjena sam time kako mi kao građani Srbije prihvatamo da se patriotizmom naziva direktno isticanje stranih državnih i nacionalnih simbola. Čini mi se kao da se formira jedna sfera u društvu, ljudi koji bi apsolutno sutra pristali i potpisali da budu ruska kolonija. Gotovo mi se čini da se na desnoj strani političkog spektra formira neka grupacija – ne mala, i ne bezopasna, ljudi koji bi možda bukvalno više branili državne interese Rusije nego Srbije, i da im je veći idol u ovom trenutku  Putin, nego i Vučić, i bilo ko drugi iz našeg dela sveta. Deluje to iracionalno. Mi nismo toliko blizu Rusije, niti imamo neki istorijski kontinuitet bitnih odnosa s njom, ali se iz nekog razloga ta vrsta dobrovoljne okupacije gotovo romantizuje, i gotovo da bismo rekli – Dođite, Rusi, pokorite nas, što mislim da je stvarno korak unazad. Svedočili smo, u vreme Jugoslavije, Titovom ne. Čini mi se da je neverovatno koliko se stidimo svih svojih značajnih civilizacijskih trenutaka i nekih dostignuća u polju ljudskh prava, demokratije, neke slobode i osvajanja suverenosti, i da bi vrlo jasno – ne mogu da kažem svi, ali jedan deo društva, na nekom referendumu izglasao da budemo ruska kolonija. Nije dobro biti ruska kolonija. Naše prve komšije su to bile i možemo da učimo iz njihovih iskustava, da o tome vidimo i saznamo. Osim toga, vidimo šta Rusija trenutno radi u Ukrajini i to uopšte nisu naivne stvari. Mislim da u vrlo opasnom istorijskom trenutku igramo jako pogrešnu igru, koja na kraju, u nekoj velikoj podeli karata – koje se ja, naravno, plašim i ne želim da pričam o tome, može da nas dovede do toga da budemo na pogrešnoj strani u nekom svetskom ratu.

Ko je zaslužan, ili ko je kriv, za tako jak uticaj Rusije u Srbiji? Da li su to mediji, poruke državnog vrha, da li mit o velikom vekovnom prijateljstvu dva naroda, da li možda čak i sećanje na bombardovanje?

Ja bih rekla da je to sprega različitih uticaja i da to što danas vidimo kao veliki i jak ruski uticaj, zapravo dolazi s raznih strana pomalo i da je zato i opasno. No, nikako ne bih zanemarila to što su naše zvanične državne politike, koje su počele dolaskom ove vlasti, dakle Srpske napredne stranke. Gotovo su šokantne stvari Putin parade svaki put kako smo dočekivali Putina u Beogradu. Ne znam da li se ljudi i dalje sećaju onog cirkusa, kada je padala kiša, a naši zvaničnici odbijali da uzmu kišobrane u prisustvu takvog silnog državnika, kakav je Putin. Postojala je Ceca na ulici koja priča koliko joj znači Vladimir Putin, imamo jednu ličnost, prisutnu u medijima, koja na dnevnom nivou govori koliko je Vladimir Putin neshvatljivo dobar frajer. To su prosto zastrašujuće stvari koje uvek nekako dolaze kao neka poruka.

S druge strane, ima se i osećaj da su Rusi naš pravoslavni narod – Sloveni, nekakva slovenska supersila i da bi nam tom logikom trebalo da budu nekako porodični, bliži, nego zapad. Svakako da nije pomogla ni EU, s prilično restriktivnim politikama i time da mi već godinama tvrdimo da smo na evropskom putu, a pitanje je koliko mi na tom evropskom putu varamo, ne samo EU, nego i nas same, koliko se negde samozavaravamo da preduzimamo neke korake, koje ne preduzimamo baš odlučno. I ovde ne mislim na krupne geopolitičke stvari, ne mislim čak ni na priznanje Kosova. Mislim na banalne stvari… Mi ne sređujemo svoje društvo po evropskim standardima – od pravosuđa, obrazovanja, ekologije i drugih, gorućih problema gde bi nam pridržavanje evropskim standardima, ili usklađivanje s njima, pre svega pomoglo u kvalitetu života nas samih. U svakom slučaju, usled te duge igre i dugog čekanja na nekakav blagonakloni potez EU, čini mi se da su se ljudi malo toga zasitili, da je porastao taj evroskepticizam… Samo ne znam zašto nikad kod nas ne dođe do nekog sabiranja: da kažemo šta su naši stvarni interesi, nego stalno gledamo da li možemo da se uključimo u EU, a ako ne možemo, je l’ mogu da nas pokore Rusi? Uvek imamo potrebu da pripadamo nečemu većem, umesto da odrastemo kao društvo i shvatimo da je cela ideja u tome da budemo suverena, nezavisna, operativna i solventna država.

Moram ovde da pomenem još neke zapanjujuće stvari preko kojih smo jako lako prešli: spomenik caru Nikolaju u Beogradu – a mnogi će verovatno, možda ne samo krajnji desničari, već i neki građanin čija su uverenja bliže centru, reći da je car Nikolaj za nas, naš narord, učinio nešto, i u redu, ajde da se ne sporimo oko toga da li je potreban spomenik caru Nikolaju. Ali spomenik caru Nikolaju u Beogradu nalazi se na raskrsnici naših institucija, jednoj od ključnih raskrsnica moći – gotovo je šokantno mesto gde je on stavljen – između Skupštine grada – stare skupštine i Predsedništva! Tu bi, po mojoj logici, ako treba da se stavi neki spomenik, trebalo staviti spomenik možda knezu Milošu, spomenik nekom našem državniku. Fascinantno je da smo tu stavili ruskog cara, da svakog dana prolazimo tuda gde smo stavili zastavicu države Rusije – na mestu gde bi apsolutno trebalo da budu zastave države Srbije. Isto tako, kada dođemo do imena ulica u Beogradu, mnogo se, naravno, priča o tome i naravno da svako ima neki sentiment jer haotično je i šizofreno živeti u društvu u kojem se za života jednog čoveka nekoliko puta promene imena svih ulica. Kada se priča o tome, posebno me boli ulica koja nosi ime – opet on – Cara Nikolaja, koja je nekada nosila ime 14. decembra. Radi se o vrlo velikim i važnim, antifašističkim demonstracijama, koje su se toga dana desile u našem gradu. Predvodio ih je Lola Ribar i tada je policija pobila devet građanki i građana Beograda, ko god oni bili. Ulica 14. decembra je organski povezana s istorijom Beograda, s istorijom bunta u ovom gradu, s pričom o moći građana i, pre svega, s pričom o opasnostima policijske brutalnosti. Dakle, ta bi ulica trebalo da bude nekakvo mesto sećanja na jedan jako važan datum u Beogradu. Jako važan i van istorijskog konteksta, nekako univerzalan koji nas podseća na neke stvari koje su aktuelne i sad. I zašto bi onda neku ulicu koja, podseća na demokratsko pravo građana da se bune, zamenio nekim ulizivanjenjem nekakvoj ruskoj istorijskoj ličnosti, bila ona car, ili ne. Mi mnogo volimo da dajemo imena ulica po carevima. Mislim da se i to naše iskonsko prijateljstvo s ruskim narodom može mnogo bolje pokazati davanjem imena ulicama po imenima ruskih umetnika i kulturnih radnika koji su veličine svetske kulturne scene i nasleđa.

Da li se taj ruski uticaj oseća i u kulturi Srbije? Dolazi li on s nekog zvaničnog državnog mesta. Da li se oseća više u književnosti, npr. preko pisaca koji su povezani sa Srpskom prvoslavnom crkvom i da li se to što je u poslednjih godinu dana u našem pozorištu izašao čitav niz predstava po velikanima ruske dramske literature – i dobro je da oni nisu kanselovni kao u svetu – može podvesti pod neku vrstu rusofilstva?

Broj ruskih pisaca, posebno klasičnih ruskih pisaca, nikada nije manjkao na pozorišnim scenama Srbije, pa ni pozorišnim scenama Evrope. Ne mislim da je to nužno loše, u pitanju su zaista dramske i pozorišne veličine, a mnogo naše pozorišne tradicije i jeste negde nastalo i prepisano pod uticajem Rusije. Ono što je u tome zabrinjavajuće je da se uvek postavljaju pisci koji su klasici, koji su uglavnom pisci realistične književnosti 19. veka. Jako malo pažnje naša pozorišta, i generalno kulturna scena, obraćaju na vrlo važne ruske pisce u 20. veku – na čitav korpus disidentske ruske  književnosti, čitav korpus savremenije ruske književnosti, koja nas možda zaista bolje nego ijedna druga uči o opasnostima života u nekoj vrsti apsolutizma, nekoj vrsti nedostatka ljudskih prava i životu u tiraniji. Pravimo se da ti romani ne postoje, verovatno jer bi za naš društveni kontekst danas bili opasni, donekle rizični, a negde veličamo Dostojevskog, protiv koga lično nemam ništa, ali koji nas negde upućuje na pravoslavnu tradiciju, pravoslavni misticizam, pitanja duše, filozofsko poimanje sveta, koje nije toliko savremeno i mnogo je manje politično. Ne pratim toliko dobro književnu scenu autora koji su inspirisani, ili su pod uticajem SPC, ali generalno pratim scenu savremene književnosti: mnogo vrlo značajnih ruskih pisaca, o kojima sam sada govorila, je davno prevedeno kod nas. Mi ne možemo da kažemo da nemamo pristup toj literaturi. To što radi   IK „Arhipelag“ je odličan pogled na rusku književnost. Ja lično  godinama unazad čitam, volim, izuzetno mi je blizak i drag pisac Viktor Jerofejev, koji dolazi povremeno u Srbiju, ima svoje večeri i tribine, ali se ne sećam da ga je bilo ko drugi postavio, osim Jelene Bogavac, i to u uslovima nezavisne scene. Nije to toliko ni politika pozorišta, koliko možda sami naši autori, u nekom stilu autocenzure, misle da bi možda ti ruski pisci bili u ovom trenutku za nas suviše rizični, da bi probudili neke nelagodne asocijacije u našem društvu, i zato se mi držmo ruskih klasika, kao sigurnog prostora. Tvrdim da u našoj kulturnoj ponudi treba da postoje ruski klasici, uvek, ne samo zbog univerzalnosti, svevremenosti i mogućnosti novog čitanja, već i zbog novih generacija moraju da znaju Čehova, Dostojevskog, ili Gogolja. Aposlutno vrednujem tu veliku rusku književnost, ali isto tako mislim da je zanimljivo kako smo strašno selektivni: tamo gde prestaje uticaj Ruske pravoslavne crkve u ruskoj književnosti, odjednom nestaje i naše interesovanje za te autore.

Može li građane Srbije išta pokolebati u tom idolopoklonstvu prema Rusiji? Možda neki novi talas mobilizacije koji će u Srbiju dovesti nove desetine hiljada Rusa i Ukrajinaca i promeniti svakodnevni život ljudi utoliko što će, između ostalog, poskupeti stanarine. Može li neka, tako svakodnevna situacija, promeniti taj jaki uticaj Rusije u korist evropskih narativa?

Bojim se da je te narative jako teško menjati racionalnim stvarima jer su oni iracionalni. To je kao kad ste zaljubljeni: u trenutku kada ste zaljubljeni u neku osobu, vi ne možete da vidite, ili prelazite preko očiglednih mana i ružnih postupaka te osobe prema vama. Kažete, biće nekad bolje, sve će se to srediti kada budemo – strašno mi to zvuči – jedna velika slovenska država… Bojim se da ljudi u svojim glavama potpuno odvajaju činjenicu da im možda opada kvalitet života, da je jezivo šta se događa na tržištu nekretnina, da je jezivo ratno profiterstvo na tom istom tržištu nekretnina, uz neku vrstu prećutne saglasnosti države – jednu vrstu nečinjenja. Čini mi se da ljudi te stvari stavljaju na stranu nečega racionalnog što se sada tiče rata i situacije u Evropi, a da su potpuno na drugoj, iracionalnoj strani, ta neverovatna ljubav i naklonost ka Rusiji. Žao mi je, ali mislim da prosečni rusofil u Srbiji, kada kaže Rusija, ne zamisli Dostojevskog. Zamisli Putina, i to je zapravo jedno ludačko loženje na diktatora, na taj naš mit o čvrstoj ruci, koji opet ne znam da li nam je ikad nešto dobro doneo. Ali, eto, postoji neka iracionalna privlačnost koju stalno podgrevaju vladajuće struje, razne – pa i kulturne politike kojima se rukovodi naše društvo.

Ima tu sad i drugih, neverovantih stvari, na koje treba skrenuti pažnju. Npr. zbog čega toliki naši glumci igraju u ruskim filmovima. Imamo sjajne glumce, talentovane, ali kada pomislite kolika je Rusija, a kolika Srbija, da tim našim glumcima maternji jezik nije ruski, kako dolazi do toga da su naši glumci glavne zvezde ruske kinematografije? Gde je tamo ta nepatvorena i strašna konkurencija? Vi ćete danas u ruskim filmovima gledati Milana Marića, sutra Miloša Bikovića, Milenu Radulović, divne ili manje divne naše glumce i pomislićete, eto, kako su oni tu briljirali i divno naučili ruski jezik. Imamo i sve više ruskih serija, od dokumentarnih o ruskim prevarama, do serija raznih drugih žanrova. Ruski jezik postaje nam blizak, njihova kultura,  slika Moskve je prosto negde u glavi. Ne bi trebalo da čudi i ne bi bilo zabrinjavajuće, čak bi moglo da ukaže na neku novu kulturnu otvorenost, da ne dolazi upravo u trenutku kada Rusija ima invaziju na Ukrajinu, i kada se događaju tako strašne stvari pod vođstvom upravo tog Vladimira Putina, kome mi, kad god mu dune da dođe u Beograd, napravimo žurku, vojnu paradu, poklonimo mu šarplaninca, učinimo bilo šta da ga približimo ljudima i pokažemo kako je on jedan pravi baja.

Srbija ne gaji tako veliku ljubav prema Kini, ona se ne vidi kao u slučaju prema Rusiji, ali kineski uticaj nije zanemarljiv, bar što se tiče investicija. Iako EU u Srbiju ulaže više od Rusije i Kine, obe ovde imaju bolji imidž od EU. Istovremeno, država i građani Srbije žmure na ekološke incidente, kršenje ljudskih i radnih prava koje donose kineske investicije: u zrenjaninskom “Linglongu” radnici rade ispod elementarnog ljudskog dostojanstva…

Mimo svakog dostojanstva radnog čoveka, mimo dostojanstva čoveka uopšte, mimo Ustava RS, u kojem je zabranjen bilo kakav položaj sličan ropstvu. Naša država nije odreagovala ni utoliko da se pokrene ozbiljna istraga oko toga, a to nas dalje dovodi do drugih pitanja: zašto mi uopšte u Zrenjaninu, žitnici, mestu koje nema pijaću vodu 20 godina, dižemo fabriku gume?! Kakvi su to autodestruktivni potezi naših vlasti i zašto se to nekome omogućava. Kada pričam o tome s nekim ljudima koji dolaze s leve strane političkog spektra, ili se bar delimično razumeju u evropske vrednosti, koncept demokratije i ljudskih prava, iako to verovatno nije popularno reći, kažem da bih volela priliku da mogu da govorim s nekim ozbiljnim desničarom, koji se smatra patriotom, da ga pitam, šta bi mu njegovi junački preci rekli kada bi znali da je Srbija zemlja u kojoj kineski investitori drže – bukvalno – robove iz Vijetnama. Kako je moguće da na to pristajemo? I kako je moguće da se toga strahovito ne stidimo? Imajući u vidu na čemu je napravljena ova država, na kakvim ustancima, na kakvim slobodarskim pokušajima da se ostvari neka nezavisnost, a onda mi kažemo – ma, to je sve ok.

Mi smo godinama i decenijama bili zemlja u kojoj je, uslovno rečeno, najbolji izvozni artikl bila jeftina radna snaga. Sada je naša jeftina radna snaga bukvalno otišla u te zemlje EU, a svedočimo tome da se ovde dovode ljudi koji su verovatno u gorem položaju od nas, i da im se nude jezivi i zastašujući uslovi, od kojih mi bežimo. To su zapanjujuće stvari preko kojih se racionalno ne može preći. Samo neka iracionalna ideja da je Kina za nas super, i da je Rusija za nas super, može da dovede do toga da ljudi tada nisu masovno izašli na ulice, da se zaista nismo pobunili. Kineska kultura je daleko od nas, mi jako malo znamo o istoriji Kine, kako je ona kroz istoriju kulturološki i politički formirana, kako je formiran taj – ne volim reč mentalitet, ali mogu da kažem kutlura, društveni obrazac ponašanja. Mi zaista ne možemo da pojmimo da je u Kini potpuno u redu da država ima uvid u sve njihove biometrijske i lične podatke, privatne prepiske i sl. Mi tako kažemo super, instalirajte onda 2000 hjuvei kamera za prepoznavanje lica po gradu, potpuno nesvesni toga šta su dalekosežne posledice toga. Pre nekih godinu dana, radila sam predstavu “Aplikacija Voland” sa Kokanom Mladenovićem i Markom Grubićem, i mnogo smo se u toj predstavi bavili privatnošću podataka o ličnosti i uopšte privatnosti nekih naših podataka. Imali smo tada priliku da razgovaramo sa brojnim ekspertima iz “Share fondacije” i drugih organizacija koje se bave tom temom, baš i povodom tih kamera po Beogradu, šta to sve može da znači. Između ostalog, tada su nam eksperti skrenuli pažnju, da su neka od najvećih curenja podataka o ličnosti došla od vrlo zabavnih,  delovalo je kao da su igrice. aplikacija, koje dolaze iz Kine. Skrenuli su nam pažnju da, kada postoji neka politika privatnosti na nekoj aplikaciji ili sajtu, kada dolazi iz zapadnog sveta, ona je uglavnom usklađena s onim što, između ostalog piše i u našem Ustavu, i nekim demokratskim i evropskim vrednostima i nije toliko strašna kao kada te aplikacije dolaze iz Kine, gde vi kao po difoltu nemate prava na neku privatnost, ona se ne očekuje. Mislim da mi Kinu doživljavamo kao neku tehnološku supersilu, siromašni narod koji se putem eksploatisanja jeftine radne snage podigao u supersilu i da sve to doživljavamo kao jednu veliki kinesku robnu kuću gde su proizvodi pristupačni, a da zaista previđamo da se taj kineski imperijalizam temelji na eksploataciji radnika, na konceptu nedostatka ljudskih prava. I opet je fascinantno i zastrašujuće koliko prosečan poluobespravljeni Srbin može da lupi rukom o sto i kaže, e baš tako treba.

Da li na osnovu svega ovoga onda možemo da zaključimo da građani Srbije ipak nisu dobro informisani o važnosti pripadanja evropskim vrednostima i tekovinama?

Apsolutno nisu dobro informisani. Ali možda ne samo o evropskim vrednostima. To što mi sada živimo – iskoristiću engleski izraz, je totalni information disorder. Nikad više nismo imali pristup informacijama, nikad nismo imali strašniju propagandu, strašnije pokušaje manipulacije informacijama – ovde ne govorimo samo o Srbiji, ovo je globalni fenomen. Ali to u Srbiju dolazi mnogo dramatičnije, jer narodom – biračima, građankama i građanima Srbije manipuliše se s mnogo više strana. S jedne strane imamo ruski i kineski uticaj i propagandu, a s druge strane imamo direktno naše izabrane vlasti, predstavnike koji nas vrte kako god hoće – na dnevnom nivou. Vi sa naslovnih strana primite oko 350 potpunih laži i dezinformacija. One su nekada propagandne, neki put nisu, već su tu u pokušaju, ne da se narod prevari, već da se potpuno obesmisli pojam istine i da sve postane nebitno. Mi imamo afere koje se otvaraju na dnevnom nivou i nikad nijedan završetak takve neke afere. Mislim da su ljudi već oguglali. Bilo šta može da se desi, oni će reći, pa kako god. U toj propagandi, strahovito se na ružan nači eksploatiše NATO agresija 1999. godine, a nikada se nije desilo neko suočavanje s prošlošću građana Srbije, usled kojeg bi se možda mogli razumeti razlozi NATO agresije, nego se zapravo perpetuira, suludo je reći, a možda i nije, Miloševićev narativ o ničim izazvanim, nepravednim sankcijama Srbiji koja se bori protiv najveće sile na svetu. Mi nikada nismo tačno sebi odgovorili na pitanje, šta smo mi devedesetih radili ovde, kod svoje kuće na Balkanu. Ja nikada neću reći da je bilo koja ratna invazija bila opravdana, ali da li je to bombardovanje bilo ipak nečim izazvano. I opet kažem, suludo zvuči taj Miloševićev narativ, trebalo bi suludo da zvuči ove 2023. godine, ali mi ga se i dalje držimo. Videli smo da se posle samo desetak godina, čitava ekipa ljudi koji su bili oko Miloševića, vratila na vlast. Taj narativ o – konkretno radim u civilnom sektoru, pa je uvek prisutna ta priča – stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, neverovatno je žilav. Čak i u vreme kada nije bio zvanično narativ naše države, opstajao je nekako stihijski. To nam je dugi niz godina prosto ulivano u glavu. Opstajalo je kroz neke šale, neformalne komunikacije i sl, a mi sve više vidimo povratak tog narativa u mejnstrim medije i sve više vidimo kako država brutalno prokazuje i neke organizacije koje dolaze iz korpusa ljudskih prava i promocije demokratije. Od samog formiranja Srpske napredne stranke i njihovog dolaska na vlast, činilo se da tu ima nešto licemerno, zapravo ta ideja da su neki hardkor nacionalisti, ratni huškači iz devedesetih, sada uvideli da evropski put nema alternativu i malo namignuli svojim glasačima i rekli, ma čekajte, mi ćemo javno ovo da pričamo, da evropski put nema alternativu, a u ostalo vreme – znate nas, znamo vas. I, kako se ta vlast učvrstila, i kako već sada deluje da smo u jednom beskonačnom lupu Miloševićevih saradnika, iz koga nikada nećemo izaći, sve je jasnije koliko je ta priča o evropskim vrednostima negde i bila licemerna. Građanima Srbije se Evropa dopada, ali ne kao identitetska stvar, ne kao vrednosna stvar, već kao neka vrsta interesa. Kako se ponašamo – tako nam se i vraća. EU apsolutno najviše ulaže u Srbiji svih ovih godina, a mi se bukvalno ponašamo kao da nam je to neka tezga. Napišemo projektić, pa uzmemo parice od EU, a prava naša umetnost dolazi sa strane – ne znam – iz Rusije. Zapanjujuće.

Snežana Miletić (Autonomija)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.