Milena Minja Bogavac, rediteljka, dramaturškinja, spisateljica, slem pesnikinja, performerka, aktivistkinja, suosnivačica i direktorka Reflektor teatra, smatra rad u tom nezavisnom, društveno-angažovanom pozorištu načinom da slobodno diše, a kako navodi u intervjuu za SEEcult.org, disati kao čovek u Srbiji nije lako – vazduh je zagađen i metaforički, i bukvalno. Reflektor svetli u mraku već deset godina, govoreći o onome što njegove članove plaši na dnevno-političkoj mapi sveta i trudeći se da pravi predstave koje edukuju, informišu i podstiču na akciju. Pratiti “moderne” teme, za koje je “lako naći novac”, nije njihova priča. Od države nisu dobili ni dinara za ovih 10 godina, a prema rečima Minje Bogavac, ponekad joj se čini da im je time učinjena usluga, jer su stvorili nezaustavljivu teatarsku mašinu koja radi na pogon prijateljstva, ljubavi i entuzijazma.

Rad Reflektora je, kako ističe, neodvojiv od aktivizma – kojom god temom da se bave ideja je ista – stajati na svetloj strani, drsko verovati da se društvo može promeniti na bolje, da sve zavisi od pojedinca i da je na nama da razumemo svoju poziciju i odgovornost. Za uspeh u tome, smatra Minja Bogavac, treba samo malo više saosećanja, solidarnosti i ohrabrenja. I više znanja.

–Na sajtu Reflektora u brojevima je opisan njegov impresivan desetogodišnji učinak, između ostalog: 15 predstava, 100 saradnika, 20 performansa, 400 izvođenja, sedam nagrada, 40 gostovanja na festivalima, u 14 država i 51 gradu, 160.000 gledalca, a na koncu i 0 dinara pomoći od države u vidu javnih sredstava za finansiranje vaših projekata. Da li to moguće? Da li to znači da niste aplicirali ili da su vas ignorisali? Da li ste ikad dobili objašnjenje zašto niste dovoljno dobri za njih?

Minja Bogavac: Neko vreme smo redovno aplicirali. Prvo smo se nadali, pa smo se inatili i predavali projekte, baš zato da ne može da nam se kaže: Niste ni aplicirali! … Vremenom, to nas je umorilo. Shvatili smo da je besmisleno da rasipamo svoju energiju na projekte koji ne prolaze. Sem toga, na brojnim drugim instancama, država i javni sektor u kulturi jasno nam pokazuju da smo “građani drugog reda”: ne odgovara se na naše mejlove, predstave nam se misteriozno otkazuju, ne vole svuda da kod njih gostujemo, selektori velikih festivala zaobilaze naše predstave…

Ali, mi se ne predajemo! Na kraju dana, sve te stvari su manje važne. Pravimo pozorište za nas, za naše prijatelje i saveznike, za našu publiku, koja je uvek više od publike, i ne planiramo da prestanemo. Nemamo komfor, ali imamo ogromnu slobodu i kada sagledam gde smo došli za ovih deset godina, ponekad pomislim da nam je država koja nas ignoriše, učinila uslugu. Stvorili smo teatarsku mašinu koja se ne zaustavlja, a radi na pogon prijateljstva, ljubavi i entuzijazma svih članova i članica naše ekipe. Publika nam, iz večeri u veče, dokazuje da smo joj potrebni; svakog meseca, izvodimo kontinuiran, gust i ambiciozni repertoar. Bavimo se političkim pozorištem, omladinskim pozorištem i bez imalo flerta sa komercijalom, imamo pune sale. To je najvažnije. I to je ono što nam daje motivaciju da nastavimo.

–Kako se onda uopšte finansirate? Da li finansije diktiraju teme ili ipak vreme i ono što se dešava?

Minja Bogavac: Reflektor teatar radi u okviru organizacije Centar E8. Našu zajednicu čine tri mala kolektiva. Tim Centra E8, bavi se edukacijom i omladinskim radom. Imamo stalne programe vezane za rodnu ravnopravnost, prevenciju nasilja, promociju političke participacije mladih, omladinski aktivizam i teme medijske i informacione pismenosti. Reflektor teatar se bavi pozorištem, a treći član E8 porodice je redakcija omladinskog portala Zoomer.rs, koju čine mladi ljudi, zainteresovani za medije i građansko novinarstvo. Centar E8 je pravno lice, odgovorno za sve administrativno-finansijske aspekte našeg poslovanja. Najveći deo projekata koje radimo uključuje sva tri entiteta. Npr, Centar E8 radi seriju edukativnih radionica i treninga za mlade. U Reflektoru pravimo edukativnu predstavu na iste temu, a Zoomer sve to prati kroz medijsku produkciju: web serijale, članke, podkaste i druge formate. Tako je specifičnost našeg omladinskog rada upravo to što koristimo pozorište i medijsku produkciju kao način da mladima približimo koncept aktivnog građanstva, ljudska prava, demokratiju i vrednosti civilnog društva. Naše projekte finansiraju brojne međunarodne organizacije i fondacije, na primer: Care International, UN Women, DT Institut, GIZ, USAID i druge… Nekada kroz ove projekte obezbedimo sredstva ili deo sredstava za produkciju predstava Reflektor teatra…

Ali, naš redovni repertoar zavisi isključivo od prodaje karata. Takođe, finansiramo se i iz privatnih donacija i taj aspekat našeg rada nam je posebno važan. Ne samo produkciono, već i vrednosno. Dičimo se titulom “prvog građanskog pozorišta” koju smatramo da smo zaslužili nakon uspešne crowdfunding kampanje kojom su finansirane naše tri predstave. To je kampanja “Više od publike”, kojom smo pozvali ljude iz naše zajednice da budu producenti naših novih predstava. Bilo je to 2021. godine, kada smo – kao i sva druga pozorišta, pokušavali da se oporavimo od sve štete koju nam je nanela pandemija korona virusa. Godinu i po dana radili smo u “kreni-stani” režimu, igrali poštujući epidemiološke propise i mere, zbog čega je naš model preživljavanja od prodaje karata – zakazao. Takođe, sve to vreme proizvodili smo onlajn sadržaje za našu publiku i to smo delili potpuno besplatno. Bili smo uz našu publiku u teškim trenucima, i publika nam je pokazala da je tu za nas. Finansirali smo tri predstave zahvaljujući dobrovoljnim donacijama publike, pa ako su narodna pozorišta ona koja su finansirana kroz porez, mi smo “građansko pozorište” – finansira nas publika, znajući šta daje, koliko daje i za šta daje. Preduslov za ovu filantropiju jeste građanska svest. U Reflektoru ovaj odnos zajedništva i poštovanja nešto je što nam je veoma važno. Odgovorni smo svojoj publici, jer naša publika su naši donatori i finansijeri. Dakle, naši prijatelji i deo naše ekipe.

–Koliko je ljudi u Reflektoru? Kakav je njihov profil? Ko vam se može pridužiti?

Minja Bogavac: Reflektor teatar je osnovala ekipa predstave “Muškarčine”, naše prve zajedničke predstave koja se uspešno igra već deset godina. Svi smo i dalje tu, pravimo predstave i brinemo o svim logističko-produkcionim aspektima pozorišta. Imamo Upravni odbor, Nadzorni obor i Skupštinu. Vojkan Arsić je predsednik UO, ja sam trenutno direktorka Reflektor teatra, u Upravnom odboru su glumci iz “Muškarčina”. Skupštinu čine svi naši saradnici, glumci, autorke i autori svih naših predstava. Operativni tim svakodnevno angažovan u Reflektoru smo: Vojkan Arsić, Kristina Anđelković, Jovan Zdravković i ja. Držimo do formalnih aspekata našeg rada, jer svi smo veoma bliski prijatelji i smatramo da poštovanje nekih jasnih procedura u radu čuva i naše prijateljstvo.

Ali, kao što delimo sve informacije, delimo i odgovornost i obaveze. Često svi radimo sve, pa danas glumac, sutra reditelj, prekosutra tehničar ili dekorater, uopšte nije neuobičajena praksa u Reflektor teatru. Takođe, imamo i stalni volonterski program u kojem okupljamo mlade. Oni sa nama uče o pozorištu, ali nam i beskrajno pomažu u logističkim i organizacionim poslovima. Nije retko da ljudi iz našeg volonterskog programa upisuju akademije, a često neki od njih dođu da volontiraju, ali ostanu kao glumci, glumice, koautori, igraju u našim predstavama, rade ih zajedno sa nama. U predstavama igraju profesionalni glumci, ali vrlo često i mladi ljudi koji nisu školovani u formalnom, pozorišnom smislu. Neki od njih odrastaju u profesionalce. Neki rastu u pametnu publiku. Ali, svi zajedno učimo o pozorištu, o društvu i o mestu pozorišta u društvu. Najmanje tri puta godišnje organizujemo audicije, konkurse i kastinge, tako da smo zapravo najotvorena pozorišna ekipa u zemlji. Stalno primamo nove članove u svoje timove i svoju zajednicu. Ipak, biramo naše nove saradnike, glumce, glumice, volonterke i volontere. Pri tome, važno nam je kakvi su ljudi, važno nam je da dele naše društvene vrednosti i poglede na svet.

–Od 2020. godine imate stalnu scenu na Dorćol placu. Kako ste došli do nje? Šta bi još trebalo Reflektoru da prodiše ko čovek?

Minja Bogavac: U prvih osam godina našeg rada nismo imali stalni prostor. Gostovali smo u institucijama, igrali u atipičnim prostorima, selili predstave s jedne scene na drugu. Neko vreme igrali smo u Bitef teatru, neko u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), naše predstave mogle su da se gledaju na raznim scenama: od Jugoslovenskog dramskog pozorišta do Kulturnog centra Grad. Često smo gostovali i na Dorćol Platzu, a “Urednik” Sare Radojković i Vojkana Arsića bila je prva predstava koju smo premijerno izveli u ovom prostoru. Za vreme rada na “Uredniku”, sprijateljili smo se sa Art Komunom Dorćol i posebno sa dragim Vesom Simonovićem, osnivačem Dorćol Platza. Onda je nastupila pandemija i mi smo imali mnogo onlajn sastanaka na kojima smo zajednički razmišljali kako da unapredimo rad Reflektor teatra u budućnosti, kada budemo ponovo mogli da igramo predstave. Odlučili smo da odemo na Dorćol Platz i kažemo: „Dobar dan, mi bismo da nas primite u vašu ekipu!“ Do tog trenutka, već smo se dobro znali – ko je ko, šta radimo i gde se naši intreresi poklapaju i drugari sa Dorćol Platza su prihvatili našu ponudu. Tako smo postali deo Art Komune Dorćol – šarene, kreativne ekipe umetnika koji naseljavaju ovaj kulturni, gradski prostor. Dorćol je naša oaza slobode. Naša kuća, ne samo u smislu krova nad glavom, već i u smislu – doma, ljudi sa kojima tamo živimo i radimo naša su porodica. Vrlo smo vredni i posvećeni, pa smo za deseti rođendan uspeli da nabavimo i deo tehničke opreme koja nam je potrebna za izvođenje predstava. Tako polako postajemo sve više “samoodrživi” i sve više nezavisni.

“Disati kao čovek” u Srbiji nije lako. Vazduh je zagađen metaforički, ali i bukvalno… Ipak, u Reflektor teatru, trudimo se da dišemo, koliko se može. Dišemo pozorište i slobodu. I izgleda da tako preživljavamo. Ponekad se zakašljemo, ali ne damo da nas to obeshrabri. Uvek se trudimo da tražimo nove, originalne i inovativne načine da prevaziđemo izazove na koje nailazimo.

–Igrate i predstave na engleskom? Pa kakvi su to ti vaši glumci? Specijalci? I ko sedi u engleskoj publici?

Minja Bogavac: Pa, zapravo… jedina lujka koja igra svoju predstavu na engleskom sam – ja! Specijalka sam, baš zato što nisam glumica. Ipak, ono što često radimo jeste da igramo predstave sa prevodom na engleski. Dakle, sa titlovima. Događalo se da prevodimo predstavu za gostovanja u inostranstvu ili za međunarodne festivale… I onda, kada već imamo titl – palo nam je napamet da bismo neki put mogli da ga koristimo i u Beogradu. Imamo brojne međunarodne saradnike i partnere, pa obično koristimo titlove kada nam je neko od njih u gostima. Recimo, partneri smo na projektima Kreativne Evrope, domaćini smo sastanaka i konferencija, ili smo pozvani da igramo na takvim stručnim okupljanjima. Kada znamo da imamo bar dva strana gosta u publici, igramo sa titlom… Ali, to uvek najavimo ranije, tako da i drugi ljudi iz Beograda, koji imaju goste iz inostranstva, mogu da ih dovedu na naše predstave.

Kada je u pitanju moj lecture-perfrmance “Mrzim pozorište”, to je mali komad nastao u koprodukciji sa nezavisnim art-habom Radar iz Sofije. Premijerno je izveden u Bugarskoj, u okviru New Stages South East Festivala koji organizuje tamošnji Gete institut. Koproducenti su nam postavili pitanje: „Može li na engleskom?!“ Može, rekla sam. I istog momenta shvatila da sam luda, ali sam ipak prihvatila ovaj izazov. Moj dragi prijatelj, naš stalni prevodilac, Milan Marković, preveo je moj tekst na engleski, a ja sam mesec dana vežbala da ga tako izvedem. Pošto je u pitanju predavanje-performans, koji se u ogromnoj meri tiče konteksta scene profesionalnih pozorišta u Srbiji za stranu publiku, shvatila sam da tekst treba malo modifikovati. I tako sada imam dve verzije performansa: srpsku, za naše scene, i englesku, za bilo gde na svetu. Nije da ja govorim neki fensi engleski, ali u ovako ličnoj, ispovednoj formi – moj engleski prolazi kao neka vrsta autentičnosti. To je istočno-evropski engleski, koji u svoje ime priča ta žena na sceni, nema glume, sve je istina, i to je to.

–Desetogodišnji krug obrnuli ste od “Muškarčina” do “Devojčice”. Na tom putu propitivali ste sumnjiva lica, ekstremizam, fašizam, pozorište, ustav… Šta će vas zanimati u narednom periodu?

Minja Bogavac: Naše pozorište je neodvojivo od našeg aktivizma i uvek se bavimo relevantnim, aktuelnim, društveno važnim fenomenima. Oni mogu biti mračni, ali mi smo Reflektor teatar. Svetlimo u mraku. I rasterujemo mrak. Kojom god temom da se bavimo, naša ideja je ista: stojimo na svetloj strani, drsko verujemo da se društvo može promeniti na bolje, da sve zavisi od pojedinca i da je na nama da razumemo svoju poziciju i odgovornost.

Sledeće godine radićemo pod sloganom sezone: “Svetla strana scene”. Želimo da se bavimo vraćanjem nade. Želimo da budemo umetnici koji veruju da stvari mogu da se promene nabolje.

–Čini li vam se da je za neke teme danas lakše doći do novca? Ima li tema za koje se ne može dobiti novac? Koja je tema “in”, a uopšte nije bitna za ovo društvo?

Minja Bogavac: Nikada nisam razmišljala na takav način. Ja sam političko biće, političnost, informisanost, koncept aktivnog građanstva – nisu samo stvari koje promovišem u svojim predstavama, već vrednosti koje živim. U Centru E8, živimo ih svi. U Reflektor teatru, takođe. Ne trudimo se da pratimo “moderne” teme, već neprekidno pratimo situaciju u društvu i reagujemo na ono što nas lično ugrožava, frustrira i plaši. Strah od nekih fenomena često je naša jedina inspiracija. Govorimo o onome što nas plaši na dnevno-političkoj mapi sveta i trudimo se da pravimo predstave koje treba da edukuju, informišu i podstaknu na akciju. Odatle potiče naša aktuelnost. Pratiti “moderne” teme, za koje je “lako naći novac” – nije naša priča. Mi pratimo teme koje smatramo važnim, a često radimo i bez novca. Zapravo, mnoge naše predstave koštaju manje nego prosečan rediteljski honorar u ustanovi kulture na budžetu.

–Hoće li naše društvo ikada, kao goruće teme, prihvatiti one teme koje nameće civilni, aktivistički sektor, hoće li ih ikada prigrliti kao nešto čime se treba baviti? Hoćemo li to dočekati?

Minja Bogavac: Civilni sektor ne nameće. Civilni sektor upozorava. Nudi rešenja i alternative. Na drugoj strani, sve češće mi se čini da stoji stravična propaganda koju nameću desničarske organizacije, a nije tajna da je država njihov patron i saveznik. Ljudi su, u svemu tome, sluđeni. Živimo globalni information disorder, ali živimo i lokalne podele – ne na prvu i drugu Srbiju, već na SBB i MTS Srbiju. Ljudi su umorni. Na stare traume iz ratova lepe se nove. Iscrpljeni smo, jer generacijama unazad nije bilo mira, vere u bolju budućnost. Tranzicija je naša jedina tradicija. Vanredna stanja ovde su redovna pojava. Zaista imam empatiju za sve ljude koji se ovde i danas trude da prežive i ne mislim da će pomoći nikakvo “nametanje” tema. To je ono što tabloidna mašinerija svakodnevno radi. To nas je ovde i dovelo.

Ono što bi moglo da pomogne jeste neka vrsta pročišćenja. Više saosećanja, solidarnosti i ohrabrenja. Više znanja. Ne smem da mislim kako do ove “katarze” treba da dođe, ali nije tajna da živimo u vrlo dramatičnom, istorijskom trenutku. Ne možemo da se dogovorimo da li je Treći svetski rat već u toku… ma, čak ni da li je Zemlja okrugla! To bi moglo da eskalira na gadan način, ali možda je iza te eskalacije – neka šansa.

–Ako biste ocenjivali našu nezavisnu scenu, kakvu biste joj ocenu dali? Je li ona hrabra, ima li smelih koji umeju da zarone duboko u temu i izrone sa tačno izmerenom temperaturom problema?

Minja Bogavac: Nisam profesorka nezavisnoj sceni, već njena akterka. Zato ne postoji način da dam objektivnu ocenu kontekstu u kojem se i sama nalazim i koji čine moje koleginice i kolege. Razumem probleme i izazove rada na nezavisnoj sceni i svako ko tu opstaje zaslužuje moje apsolutno poštovanje.

Jedino što nam svima zameram je pitanje – gde su nam mladi?! Od kada pratim nezavisnu scenu, bile su tu neke generacije: Dah teatar, Ister teatar, Plavo pozorište, Mimart… Zatim Teorija koja Hoda i Stanica i BazaArt… Zatim Per.Art, Hleb teatar, Grupa Hajde da, pa i mi sa Reflektor teatrom… Ali, gde su ti mladi, koji dolaze posle nas?! Mi jesmo trupe koje rade sa mladima i za mlade, ali nekako stalno očekujem da se na sceni pojave neki samoorganizovani mladi ljudi, sa svojim trupama, svojim idejama, svojom drugačijom, autentičnom estetikom. Kada ih nema, pitam se – je li to zbog nas?! Da li ti mladi ljudi, kada nas gledaju, vide koliko nam je teško i onda radije biraju neki lakši put? A opet, možda je u pitanju neko zatišje. Možda upravo odrasta generacija koja će srušiti sva zatvorena vrata pred sobom i poslati naše trupe u zasluženu penziju. Naravno, nećemo mi u penziju tako brzo, ali volela bih da što pre vidim kako će se nastaviti tradicija nezavisne scene u Srbiji.

–Ko uopšte hoće da gleda nešto o tim problemima? Publika uglavnom ište neki zaborav od svakodnevice. O publici se, čini se, najmanje i priča. Juri se za parama, projektima, brojevima, a publike je sve manje ili je do nje sve teže doći?

Minja Bogavac: Ne bih se složila s ovom tvrdnjom. Na našim predstavama sede neki ljudi. Sigurno nisu došli zbog udobnih stolica, niti da zaborave svakodnevicu. Trebalo bi da ih pitamo koju vrednost dobijaju, ali mislim da i sama znam: naše predstave ih podsećaju da nisu sami u opštoj društvenoj konfuziji i apatiji.

–Zaborav publici ne nude samo razne TV i internet, već često i pozorište? Čak i sa zvaničnih mesta u državi pod geslom kulture plasira nam se zabava. Šta mislite, zašto Ministarstvu kulture nije stalo da napravi plan promocije prave kulture – ako nikako drugačije bar onako kako je to svojevremeno uradila Nada Popović Perišić koja je u opštem neuksu, koji je promovisala partija koja ju je dovela na mesto ministarke, ipak promovisala neke vrednosti, recimo Vladimira Arsenijevića i njegovo “U potpaljublju”?

Minja Bogavac: Zaborav nude i alkohol i droga, i tablete za smirenje, ali sva ova sredstva imaju jo-jo efekat. U prvom momentu vam je lakše, a sutra se budite mamurni i još lošiji nego pre. Tako je i sa zabavom. Ne mrzim zabavu, naprotiv. Konzumiram proizvode ove industrije u velikim količinama. Ipak, to nije prostor moje glave ili mog srca, koji radi na umetnost, znanje i kulturu. Strašno je važno da razumemo da zabava i umetnost nisu isto, mada je umetnost ponekad beskrajno zabavna, a zabava ponekad čista umetnost. Razlika je u cilju: zabava pravi profit. Umetnost pravi smisao. Zvanične kulturne politike nude nam zaborav prema ovoj činjenici. Ukoliko to prihvatimo, bićemo bačeni na tržiše, a na tržištu si ili roba ili rob. Ja bih da ostanem slobodan čovek. Zato nemam luksuz da se zaboravim.

–Kakva je kulturna politika Ministarstva kulture prema nezavisnoj sceni? Ima li tu kakvih dijaloga ili su uglavnom monolozi?

Minja Bogavac: Nema ni monologa. Barem ne sa strane Ministarstva kulture. Nezavisna scena ponekad nešto kaže, ali Ministarstvo odgovori – ne čujemo vas, ko ste vi, vi samo mrmljate sebi u bradu.

–Kako sada gledate na iskustvo Šapca? Je li, i u kom smislu, korisno za budućnost? Da li biste ga ponovili negde i pod kojim uslovima? Mogu li se uslovi uopšte zadavati u sveopštoj nesigurnosti, političkoj, društvenoj, nesigurnosti date reči i dogovora?

Minja Bogavac: Sva iskustva su dobra. Mnogo sam toga naučila u Šapcu. Stekla sam prijatelje za ceo život, ali i neke neprijatelje, takođe. Naučila sam da nisam sladoled, pa da me svi ljudi vole. Što se tiče ponavljanja tog iskustva, pa… ja ga na neki način već ponavljam. Sa svojim prijateljima vodim pozorište pod onim uslovima koje imamo. Što se tiče rada u institucijama, nisam na to gadljiva. Gde god me zovu, idem i radim, i da – verujem da se ustanove mogu promeniti nabolje. Nisam anarhistkinja, volim ideju države, i obožavam pojam javnog dobra. Uslove ne zadajem, već se borim da ih sebi stvorim, uprkos svemu.

–Je li se za 10 godina koliko Reflektor postoji poboljšao ili pogoršao položaj umetnika? I kako je sa položajem umetnica? Sad sa izvesnom distancom, da li vam zvuči realno da se nije znalo da u Beogradu postoje glumci, profesori glume i glumačke škole, koji i u kojima se seksualno zlostavljaju glumice, da postoje pedagozi koji su perverzni predatori, kako u privatnim školama glume, tako i na FDU? Da proširimo, da li je moguće da big mama Meril Strip nije čula da Vajnstin juri Šin Jang, Ešli Džad, Gvinet Paltrou, Dženifer Lorens? Ima li opravdanja zašto neka ovdašnja Meril Strip, koja je sigurno znala za to, nije sve razotkrila?

Minja Bogavac: Kada pričamo o toj temi seksualnog nasilja, mislim da je najvažnije da razumemo da nije svet pozorišta po tome specifičan, već je najbolje osvetljen i izložen javnosti. U pozorištu su se ovakve priče prve razotkrile, i to baš zahvaljujući javnosti našeg rada. To ne znači da seksualnog nasilja nema u svim ostalim oblastima društva. Ohrabrujuće je što su pozorišne umetnice prve našle prave reči i sredstva da na ovaj problem upozore, ali problem je mnogo veći nego što izgleda taj vrh ledenog brega koji sada vidimo kroz pozorišre.

A što se tiče položaja umetnika i umetnica, on uvek prati položaj svih ostalih građana u društvu. Zato bih, umesto odgovora, više volela da odgovorim pitanjem: Kako vam je? Kako se osećate? Da li vam nešto nedostaje? Da citiram “Peščanik: “Ako vam je dobro, onda ništa”.

–Dijana Milošević kaže u intervjuu za SEEcult da se moramo izboriti za nadu, da nam je dužnost da je pronađemo, jer je ona istinska subverzivnost ovog vremena. Desetogodišnji rad Reflektora svedoči potragu za tom nadom i imperativ očuvanja njenog plamena. Je li pobeda moguća? I pod kojim uslovima?

Minja Bogavac: Dijana je diva. I Dijana je divna. I kao umetnica, i kao aktivistkinja, i kao hrabra, mudra i snažna žena, uvek je bila moja velika inspiracija. I iz ove izjave još jednom mi je jasno da stojimo na istoj strani istorije i scene. Takođe, malo sam i pocrvenela zbog činjenice da se u ovom pitanju rad Reflektor teatra stavlja u isti kontekst sa Dijanom i njenim Dahom. Zbog toga shvatam da je pojam pobede subjektivna stvar. Iz moje perspektive, Dijana Milošević je apsolutna pobednica. Pobedila je sav užas šireg konteksta i izborila se za slobodu svog izraza, za svoje pozorište, za svoj glas u ovom društvu. Iz njene perspekive, ona se verovatno i dalje bori, sa društvom, isto kao i svi mi. Prima udarce, prihvata poraze, pada, ustaje i nastavlja dalje, verujući u nove prilike. I čija je perspektiva tačna?! Biće da su tačne obe. Pobedio je onaj ko se ne predaje, pa možda nije bitno osvojiti cilj koliko znati šta ti je cilj i na kojoj strani stojiš. Odnosno, u kom pravcu koračaš.

(SEEcult, Foto: N1)