Slažem se u potpunosti sa ocenom da je kubanski susret pape Franje i patrijarha ruskog Kirila – istorijski. Ipak se nisu sreli od 1054. godine AD. Jesu se razni pape sretali sa vaseljenskim patrijarsima, koje ovde posprdno zovu „fanarioti“ (od ostrva Fanar u Stambolu, gde im je sedište), ali ti patrijarsi nisu imali političku težinu, kao ni oni jerusalimski, koji su svedeni na provincijalni nivo – upravo iz razloga političke težine. Patrijarh Kiril, bogami, ima političku težinu, kao i Biskup Rimski Frančesko, a vi ga zovite kako hoćete; Dalmatinci ga zovu Frane. Koliko divizija ima papa, pitao je Staljin, da bi Brežnjev i naslednici videli koliko ih ima. Reč je o ozbiljnim igračima.
Dakle, jako je dobro da su se ta dvojica srela, pa makar i u Havani, pa makar i na aerodromu Hosea Martija; bolje i tako nego nikako. Čujemo da je susret dogovaran dve decenije; dobro: naše Crkve vreme mere vekovima, ako ne  i milenijumima, pa je to razumljivo. Dućan star dve hiljade i više godina ne žuri se nikuda. Žure se mušterije. O tome bih sada.
To što su se dva crkvena poglavara jedne te iste vere susrela, dobro je svakako. Moram, međutim, priznati da sam od tog susreta očekivao više. Sasvim je razumljivo što su se odmah i kao glavno saglasili da treba hrišćane sa Levanta zaštititi od sve krvoločnijih progona Kalifata ISIL-a. To je za svaku pohvalu, mada su hrišćani u prošlom veku stradali i više od toga, a da se Crkve nisu mnogo potresale; naprotiv – huškale su jedne na druge, a svi su hrišćani braća (nema više Grka i Jevreja, muškaraca i žena, govorio je apostol Pavle). Osim toga, u ovom konkretnom slučaju strada neuporedivo više muslimana nego hrišćana, ali to je nekako izostalo iz ovih havanskih razgovora. Moj lični, unutrašnji Isus kaže mi da tu nešto nije u redu. On i ja očekivali smo više. Očekivali smo veći naglasak na ekumenizmu, ne samo hrišćanskom, ali ni taj nije bio naglašen – osim mlitavo deklarativno. Hrišćanstvo je jedno od Jevanđelja na dalje; raskoli i reformacije to jedinstvo ne mogu da poremete i nisu. Danas smo došli dotle da ljudima tu jednostavnu jevanđeljsku istinu treba iznova objašnjavati: zapanje se kad čuju da su katolici i pravoslavci iste vere, kao i protestanti svih denominacija. Skromno mislim (a moj lični i unutrašnji Isus me u tome podržava) da su svi ljudi braća, kako nas je Nazarećanin uzalud učio, opominjao i upozoravao. U tom smislu očekivao sam veću brigu dva crkvena kneza za svoju sabraću na Levantu; barem onoliku koliku je pokazao dobri Samarićanin za nastradalog Judejca u vreme kada ta dva susedna plemena nisu bila u baš najboljim odnosima.
Praktično-politički gledano, Kalifat je opasnost ne samo za hrišćane, muslimane, kopte i ostale, nego i za ceo svet. Sve dok se ne profiliše kao nešto više od pukog ubijanja, kao politički faktor, mi ne znamo šta je njegovo pogonsko gorivo – osim puke mržnje i samožrtvovanja, ne znamo za šta. U takvoj situaciji, gde stradaju i hrišćani i (mnogo više) mislimani i kopti i budisti i svi drugi koji nisu salafisti, a i među njima nalaze jeretike, od poglavara dve velike Crkve očekivali smo više.
Očekivali smo (barem ja) približavanje, oživljavanje zanemarene jevanđeoske poruke ljubavi; snažan poziv svim pravim vernicima, kažem pravim, jer svi oni dele istu poruku sveopšte ljubavi i razumevanja, da se ujedine i prevaziđu sitničave podele. Kad se konačno papa i patrijarh moskovski i vascele Rusije sretnu, očekivao sam više: razgovor i jasnu poruku o „dva plućna krila“ (najmanje) vascelog hrišćanluka kojima dolazi vreme da se ujedine, ali ne protiv jednog prolaznog krvoločnog sektaštva nekog tamo Kalifata, nego zbog jevanđelske poruke ljubavi. Naša dva najveća pontifexa propustili su da pošalju ekumensku poruku. Dobro: obojica imaju svaki svoj dućan i u konkurenciji su vekovima. Rim se – s dobrim razlogom – smatra Petrovim tronom; Drugi Rim, Konstantinopolj, ostao je vekovna želja Trećeg Rima, Moskve. Tako je do danas; čitajte Dostojevskog, Tjutčeva, Homjakova; o ovim današnjim mrakobjesnim evroazijatima i da ne govorim.
Nego, vratimo se našem vremenu i okruženju. Na ono što zovu „jeres ekumenizma“ podjednako se mršte crkve u Srba i Hrvata, a upravo je tu „jeres“ trebalo podstaknuti u Havani. Papa Frane učinio je mudar potez prepustivši mešanoj komisiji da razmotri moguću kanonizaciju uzoritog kardinala Stepinca. To je Crkvu u Hrvata dovelo do histerije, a Crkvu u Srba do pakosnog namigivanja. Obe su te crkve – ako mene pitate – jeretičke: filetističke, pate od simonije i još čitavog niza teških ogrešenja o jevanđeljske poruke i poslanje. Guraju se u politiku, u stvari laičke i državne, u privatan život i sve to na silu. Brvno u svom oku ne vide, ali vide trun u tuđem. Podbrckuju marginalne klerofašističke grupe; otvoreno podržavaju reviziju istorije; služe liturgije za narodne izdajnike i kvislinge; šire mržnju umesto ljubavi. Treba li više? Ovima smeta što od Stepinca hoće da naprave sveca, ali im ne smeta što su oni sami Nikolaja već kanonizovali. To su crkve pijačnog tipa, piljarske i tezgaroške. „Nitu su vruće, niti su hladne i ispljunuću ih iz usta svojih“, kaže apostol, jer bi htele da budu i tu i tamo: da se prave da su od carstva Božjeg, a da se grebu od carstva zemaljskog. E, to je ono što sam od havanskog sastanka očekivao: da to prekine.
Ali kako se lišiti Banke Svetog duha i monopola na uvoz cigareta i viskija u Rusiju? Kako najuriti Kačavendu iz onog Versaja i Jezerinca iz Vojnog ordinarijata od mermera u Zagrebu? Plašim se da će oba crkvena kneza morati da se potrude malo više od „istorijskog“ susreta na aerodromu Hosea Martija u Havani. Hrišćanstvo i poruke Jevanđelja malo su više od dnevne politike.
(Autonomija)