Gledam televiziju (ko mi je kriv…) i imam šta da vidim: pre neko veče Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe Aleksandra Vučića, ponosno kaže Jugoslavu Ćosiću na N1 (to su oni što mrze Vučića i njegovu porodicu) da je lagao, priznaje čovek uzdignutog čela. Lagao sam, kaže, „iz moralnih razloga“, a sve radi Voje Šešelja koji čami u haškom kazamatu gde akrepe memla davi i zvekeće bukagijama.

Lagati iz razloga „moralnih“ veoma je zanimljiva teorija u etičkoj filozofiji. To bi bilo, kako se govorilo u našoj lepoj mladosti, šezdesetih godina, tokom protesta zbog Drugog indokineskog rata (u Vijet Namu), da je „rat za mir“ isto što i jebačina za nevinost. Lagati iz „moralnih razloga“, to nam je poznato još s početka devedesetih, kada su kolumnističke veličine otvoreno i ponosno, kao i g. Martinović, proklamovale da za nacionalnu stvar treba i lagati, ako je dotle došlo baš (bilo ih je takvih i u Srba i u Hrvata, od Brane Crnčevića do Dunje Ujević). Laž je tako uzdignuta na pijedestal patriotizma, kao i zločin, naročito ratni. Sad, filozofski gledano, ima tu i znatno starijih razmatranja na tu temu: Sv. Avgustin, još dok je bio vladika u Hiponu (kasnije Bonu, a sada Anabi u Alžiru), napisao je dve zanimljive knjige koje je sa latinskog nedavno preveo Sinan Gudžević iz Graba, kod Novog Pazara. Sv. Avgustin je, dakle, razmatrao pitanje: sme li hrišćanin lagati da hrišćaninom nije, e da bi spasao glavu? Uz puno razumevanje za delikatnu dilemu, Sv, Avgustin sa punim žaljenjem kaže da ne bi smeo, mada sve i da slaže, to se dade razumeti kao ne baš veliki greh, ali ipak greh. Bog je, na kraju krajeva, ipak milostiv.

Aleksandar Martinović, na svu sreću svoju i našu, nije bio suočen sa takvom strašnom dilemom kada je lagao „iz moralnih razloga“: sedeo je u Beogradu na svojim pozamašnim ušesima i lagao za Voju Šešelja. Lagao je besplatno, bez pretnje koja bi mu se u vidu razapinjanja na krst nadvila nad glavu i uši. Da je kojim slučajem bio ugrožen od krvožednog dosmanlijskog režima, pa da ga razumemo što laže; ali nije. Aleksandar Martinović lagao je iz principa, vođen mudrošću Vojislava Šešelja koji je još onomad, početkom devedesetih, hladno i ponosno izjavio, odgovarajući na pitanje kako ga nije sramota da laže i kleveće: „Laž i kleveta su legitimna politička sredstva“. Tačka.

Aleksandar Martinović, koji se tada učio za Aleksandra Vučića, kao što se Nemanja Šarović sada uči za Voju Šešelja, teško je dočekao 2008. godine u jesen rascep Srpske radikalne stranke; nije to bila laka dilema, razumemo ga. Nije ni Aleksandru Vučiću bilo lako, ali je prelomio brže od imenjaka Martinovića. Martinović je razmišljao, pa posle više meseci utvrdio da je ipak bolje pridružiti se novokomponovanim naprednjacima, a Voju Šešelja, koji je i dalje čamio u haškom kazamatu gde akrepe memla davi, pustio je niz vodu, iako je zbog njega i „moralnih razloga“ lagao onda.

Danas Aleksandar Martinović i dalje ima „moralne razloge“: kao zakasneli prebeg iz radikala u naprednjake dočekao je da postane šef poslaničke grupe SNS i da – po prirodi stvari, formacijski – preuzme na sebe obavezu da reži i grdi i ponekad laže (iz „moralnih razloga“ možda) u Skupštini i u javnosti. Tako je – povodom blesave ideje Dveri da u Skupštinu dovedu onog magarca Pernara – tu budalu nazvao „ustašom“ i usput izjavio da je ceo Banijski korpus Srpske vojske Krajine otišao na odžak u sisačkoj željezari. Ej, pet hiljada ljudi! Ratnih zarobljenika! U Sisku je 1991. zaglavilo oko 160 tamošnjih Srba, ne zna se tačno; zna se da ih je dobar deo otplovio niz Savu, ali to je bilo tada, 1991. Nema nijednog podatka o tome da su ratni zarobljenici iz Oluje završili u visokim pećima, ali – ima valjda „moralnih razloga“ da se o tome bestidno laže.

Aleksandar Martinović, opterećen hipotekom donekle zakasnelog prilaska Srpskoj naprednoj stranci, sada je spreman i voljan da se u parlametnu ponaša nasilnički, da laže i vređa, da lupeta budalaštine i nameće se kao novi Vučić. Postao je strah i trepet Skupštine, nalik na Šešelja nekada, a imao je od koga i da se nauči. Sve što Vučić tiho misli, Martinović glasno kaže.

Sve to spada u ono što je moj kolega i drugar Teofil Pančić nedavno opisao kao „postistinitu“ (post-truth) političku filozofiju koja – da prosti vaše lice – prirodno proizlazi iz „postmoderne“: nije bitno je li istina ili nije; ionako je svejedno; a i šta je ta istina, uostalom? Ljudi iskreniji od Martinovića barem ne izmišljaju „moralne razloge“: oni, brate, lažu iz koristoljublja, a neki od njih to će priznati javno i podjednako bestidno; takva je danas moda. Voja Šešelj, na primer, poslednji je koji bi Martinoviću zamerio što bestidno laže i kleveće: pa on, Voja Šešelj, je laž i klevetu proglasio za „legitimna sredstva“ u politici i zašto bi se sada kurobecao oko toga.

Svačega smo se nagledali za živa hadžije, pak ćemo valjda dočekati i istorijsku epohu „post-laži“ (srpski: post-lie): kada se odjednom nekom novom Žižeku javi da ipak postoji i neka istina, kada to shvate politička klasa, „analitičari“ i post-filozofi, ako takvih preostane. Istinom će se – nadamo se iskreno! – do tada baviti kriminalistika i pravosuđe, jer drugačije ne umeju, da ne zapali u potpuni besmisao, što nikako nije dobro za državu i društvo, kao što smo videli iz novije istorije.

Dok se to ne desi, dok ne dođemo u epohu „post-laži“ kada će istina biti rehabilitovana, lažovi će lagati, sa „moralnim razlozima“ ili bez njih; iskreno rečeno, lakše mi je kad lažu bez pravdanja „moralnim razlozima“ lažovi koji svoje lidere izdaju čim se ukaže bolja prilika i čim sačekaju da se bolja prilika dokaže u praksi.

(Autonomija, foto: Beta)