Bio sam peder i onda kada sam morao da ćutim o sebi, da krijem svoja osećanja, da lažem, misleći da time kupujem vreme. U Aušvic Birkenau je postojao ženski orkestar. Fanija Fenelon, koja je svirala violinu, rekla je da su te žene svirale za vreme. Ja sam i poricao i lagao da bih kupio vreme. Laž je strategija preživljavanja za one koji nemaju izbora. I poricao sam i lagao da bih preživeo.

Bio sam peder i onda kada su me roditelji izbacili iz kuće, jer nisam bio onakvo dete kakvo su oni hteli da budem.

Bio sam peder i onda kada moj brat nije razgovarao sa mnom deset godina, i onda kada je moja sestra odbila da me pozove na svoju svadbu i na krštenje svoje ćerke samo da ne bih došao sa muškarcem koga sam voleo tada i onim kojeg volim sada.

Bio sam peder i onda kada su mi kao dečaku u školi druga deca dobacivala „seka persa, ženski petko, muški devetko“ i time narušavala moj osećaj sopstva, i kada su me maltretirali i tukli i time ugrožavala moj telesni integritet i moju telesnu autonomiju.

Bio sam peder i onda kada su me kao odraslog muškarca na ulicama ovog grada ili pljuvali ili udarali ili šutirali – porečene i opljačkane ljudskosti – kad god bi nabrojali sve moje prestupe, bio sam kriv po svim tačkama optužnice.

Bio sam peder i onda kada je bol nestajala, a strah ostajao kao večno nasleđe. Kada bih mogao da naslikam lice okrutnosti, naslikao bih portrete svojih nasilnika. Kada bih mogao da dam lice strahu, naslikao bih svoj portret dok se sećam njih.

Bio sam peder i onda kada su neki drugi ljudi vikali „šta će vam parada ponosa“; kada ljudi kažu da nije važno ko je ko – manjina uvek zna ko je – većina se uvek postara za to.

Bio sam peder i onda kada sam zahtevao svoja građanska prava, pravo na brak, pravo na usvajanje dece – sva ona prava koja su Ustavom zagarantovana svim heteroseksualnim građanima.

Bio sam peder i onda kada sam voleo sve te muškarce koje sam voleo, i onda kada su oni voleli mene, i onda kada sam prestao da ih volim, i onda kada su oni prestali da vole mene.

Bio sam peder i onda kada još nisam bio naučio da govorim, dok još nisam mogao slobodno da dišem; onda kada su postojale te tišine koje su bile glasnije od bilo kojih reči, kada su postojale te tišine kojih se sećam kao najlepših reči, kada su postojale te tišine koje su mi dale prostor unutar koga sam mogao da se osećam sigurno, unutar koga sam mogao da pomislim da nisam ranjiv.

Bio sam peder i onda kada su me sve do kostiju i krvne plazme mrzeli samo zbog toga koga volim, kada je mržnja bila ta poruka o poželjnosti moje smrti koja mi je upućivana svaki put zbog svoje drskosti da pretpostavim kako imam ikakvo pravo na život.

Bio sam peder i onda kada sam vas molio da pokušate da osetite strah u svojim kostima, u svom telu, da osetite mučninu u stomaku, vlažnost hladnih ruku, klecavost u nogama, nekontrolisano znojenje, jer se plašite da vaše postojanje svakog časa može nestati.

Bio sam peder i onda kada sam protestovao protiv svih onih političara čija politika zahteva moju krv.

Bio sam peder i onda kada sam svaki put nekome priznavao – priznanje činio lakšim za one koji još uvek ne mogu da priznaju; svaki put kada sam ćutao – priznanje činio težim za one koji mogu da priznaju.

Bio sam peder i onda kada sam naučio da je tišina govor jedino onda kada znači otpor, a da je ćutanje glas jedino onda kada je to strategija preživljavanja.

Još jednom: diskretnost znači umiranje, a autovanje je preživljavanje. Ja sam peder i to ponosan.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)