Skip to main content

Miloš Perović: Nacionalizam u ovom društvu je u terminalnoj fazi

Građani 24. dec 2022.
7 min čitanja

"Ekonomske krize su humus iz kog izrasta fašizam"

„Od ulaska u demokratska promene pa do dana današnjeg, društvena situacija u Srbiji postepeno postaje sve gora iz godine u godinu. Uticaj crkve na društvo i društvene promene raste do te mere da će potencijalno potpuno preuzeti vlast nad Vojvodinom, ali i celom Srbijom. Mladi upijaju nacionalne mitove koji im se serviraju kroz osnovno i srednje obrazovanje, a kritička misao postaje sve manje prisutna u društvu. Ipak, iako se stvari čine u potpunosti crnim, sa borbom ne treba prestajati, jer se onda sasvim sigurno neće ništa promeniti“, ocenjuje u intervjuu za VOICE sociolog i antifašista Miloš Perović.

Perović je u krugove antifašističkog aktivizma ušao još kao tinejdžer, kroz liberalni deo Skinhed kulture, poznate po slušanju pank i oi muzike, obrijanim glavama, nošenju Dr. Marteens cipela i čuvenih “kombat”, jakni. Sada je već praktično veteran novosadske antifašističke scene, sa preko 20. godina iskustva u borbi sa fašizmom na ulici, ali i u institucijama. Nakon pada režima Slobodana Miloševića je sa svojim saborcima organizovao prvi javni antifašistički koncert, koji će kasnije prerasti u festival “Ulice protiv fašizma”, koji i dalje postoji. Kao odgovor na provalu neofašističkih organizacija poput Obraza, Nacionalnog stroja i sličnih, u, kako on kaže, najgorem periodu za levicu u prethodnih sto godina, osniva sa drugim aktivistima “Antifašističku akciju”, koja je prema njegovim rečima, bila način da očuvaju plamen antifašizma koji je tada, kao i danas, tek tinjao.

Kao veteran novosadske antifašističke scene, koliko se situacija promenila otkad ste na nju stupili do danas?

Stvari su dosta gore nego kad sam ja počeo sa aktivizmom. Forma u kojoj fašizam boravi i opstaje se menja, suština se ne menja. U periodu kada sam počeo da se bavim antifašističkim aktivizmom je bilo još nekih ideoloških razmimoilaženja, iako je i onda srpsko društvu u biti bilo potpuno nacionalističko, što se moglo uvek najbolje videti u odnosu prema susedima. Ovo danas je već, po mom sudu, terminalna faza. Demon nacionalizma se sve jače institucionalno učvršćuje, a ljudi koji se protive tome napuštaju ovu zemlju, nove generacije se odgajaju na tim mitovima i legendama i situacija postaje sve gora i gora.

Autor ste više analiza o ekstremno desnim i krajnje desnim strujama u Srbiji, koje su sada i po deceniju stare. Kako, po vašem mišljenju, danas izgleda ta scena na teritoriji Vojvodine, ali i Srbije?

Definitivno da situacija nije ni blizu kao nekada, tada si vizuelno mogao da prepoznaš ko je fašista na ulici. Onda je bilo mnogo lakše da identifikuješ ko ti je neprijatelj. Danas oni izgledaju kao većina populacije, ne odskaču mnogo. Danas su sve subkulture, i one leve i desne, dosta marginalnije, tada je to bilo dosta bitnije u životu nekog ko je mlad, nego što je to danas. Neoliberalizam i hiperindividualizacija sa pojavom društvenih mreža sve je to izjednačila. Samim tim je i slika dosta nestabilnija nego nekada.

U poslednje vreme svedočimo rehabilitaciji fašističkih napada, koja se ogleda u napadima na novosadske alternativne prostore Crnu Kuću, Crni Ovan, kao i Dom B-612. Koji su glavni razlozi za ulično nasilje neofašista?

Kad si toliko dugo u tome kao što sam ja, naučiš da oni nikada ne odu, već postoje faze kada su oni manje ili više aktivni. Glavni razlog za bujanje fašizma jeste to što je kapitalistička ekonomija u krizi, vrlo jednostavna stvar koja se pokazuje zakonodavnom kroz istoriju. Primera radi, uzrok rehabilitacije nacionalizama koji je doveo do raspada bivše Jugoslavije leži u padu ekonomije i rastu nezaposlenosti prouzrokovanim svetskom ekonomskom krizom sedamdesetih godina prošlog veka. Ekonomski faktor i ekonomski uslovi, odnosno krize, su uvek onaj humus iz kog izrasta fašizam.

Antifa protest, Novi Sad

Kako komentarišete to što su pojedini nekadašnji ulični fašistički akteri sada članovi gradskih, pokrajinskih i državnih organa?

To je jedan potpuno logičan evolucioni proces tih ljudi. To su ljudi čiji su ideološki pogledi u potpunosti kompatibilni sa onim što su vrednosti ove države. Kada vidiš o čemu ti predsednik priča i govori za koga će da navija na utakmici protiv Hrvatske i Maroka, shvatiš da taj rat nikad nije završen. Ideologija koja je dovela do rata je i dalje na vlasti. Mi se i dalje nismo pomerili iz devedeset i prve godine, čak je po mnogo čemu i gore. Tada je unutar društva bar postojao veći otpor toj ideologiji nego danas. Danas se taj otpor svodi na potpuno marginalne grupe pojedinaca. Nije problem na ulici, problem je u institucijama, školama, medijima i akademskim krugovima.

Zajedno sa aktivistima Antifašističkog fronta 23. oktobar započeli ste borbu protiv podizanja spornog spomenika „Nevinim žrtvama 1944/45“ u Novom Sadu. Kako komentarišete to što su se borbi protiv podizanja spomenika pridružili i Liga socijaldemokrata Vojvodine, kao i lokalni ogranak pokreta “Zajedno”?

Mi smo njima dali narativ za koji oni mogu da se uhvate. Očigledno je da su teme koje oni preuzimaju nametnule neke aktivističke grupe koje su uspele da proizvedu određenu buku u javosti. Po tome vidimo da te partije nemaju nikakav program, nikakve ideje, gde će da napadnu vlast, na kojim će narativima da im se usprotive. Zapravo demoliraju postignuti progres za koji su zaslužni aktivisti, svojim politikanstvom. Mi kao društvo nismo u stanju da izbacimo ništa bolje od ovoga što sad imamo, to je veliki problem. Problem ovog društva je što je ono ubijeno kao društvo, te ono nema nikakve različitosti ili sukobe između ideja, već je to jedno društvo zasnovano na jednoj teoriji gde su disonantni tonovi potpuno marginalni.

U jednom tekstu, kritici klerikalizacije Srbije, sada već 15 godina starom, napisali ste da se nekad čini da Sinod Srpske pravoslavne crkve vodi Vladu Srbije. Koliko se, po vašem mišljenju, situacija u međuvremenu promenila?

Situacija je, iskreno, mnogo gora. To nije slučaj samo kod nas, to je slučaj u svim bivšim socijalističkim zemljama Istočne Evrope. Svaka moderna nacija počiva na izvesnoj ideologiji. Početkom devedesetih godina se u potpunosti razrušilo društvo, uspostavljali su se novi ekonomski odnosi, te je to moralo biti ispraćeno određenom ideologijom. U tom trenutku smo mi imali dva izbora, ili da novi sistem bude liberalan, što nikada nije bila realna opcija, ili da bude suprotan prethodnom, odnosno klerikalan. Izbor je bio jasan, rešenje je pronađeno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U većini bivših socijalisitčkih zemalja je crkva preuzela ulogu partije. Ono što je zanimljivo, crkva je u Srbiji bila manje uticajna pred početak ratova devedesetih nego danas. Tada su nacionalni program osmišljavali akademici. Dvadeset godina kasnije, tu ulogu je u potpunosti preuzela crkva. Danas pitajte ljude do čijeg mišljenja drže, do akademika ili episkopa, odgovor je jasan. Svi znamo ko je patrijarh, retko ko zna ko je predsednik SANU. Uloga crkve je postala opasna i mislim da će sve više rasti. Politička vlast još uvek ima vlast nad crkvom, bez obzira na svu njenu moć, ali se bojim da u budućnosti to više neće biti slučaj, već da će biti kao što se desilo u Crnoj Gori, da će crkva biti glavni nosilac političke vlasti. To je po mom mišljenju najniži nivo koji društvo može da dostigne.

Fašistički simbol, grafit, Novi Sad

Zašto je po vašem mišljenju, među mladima rasprostranjeniji konzervativizam, nego liberalizam? Koliko se mladi uopšte interesuju za antifašizam?

To nije njihov izbor. Nisu se mladi našli pred paletom različitih ideja i sada oni slobodno biraju, pa sad biraju nacionalizam. To se njima nameće kroz sistem obrazovanja, a posledice uvođenja veronauke u škole se tek sada vide. Mladi se opredeljuju za konzervativizam jer im je predstavljen kao nešto poželjno. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je zemlja tokom prethodne decenije deklarativno bila za evrointegracije, a suštinski je sve radila suprotno tome. Mladi ljudi su imali iluziju da se oni prihvatanjem konzervativnih ideja zalažu protiv vlasti, ne shvatajući da vlast to podržava, iako se deklarativno protivi tome. Ipak, ni sntifašizam ne možeš istrebiti iz ovog društva. Mnoge porodice ovde u svom porodičnom sećanju imaju to da su bili na strani antifašizma, da su učestvovale u partizanskim borbama i bili deo Komunističke partije. Uvek će biti i mladih koji će upiti anitfašizam.

Bavite se aktivno pitanjem istorijskog revizionizma, sa akcentom na reviziji događaja iz Drugog svetskog rata. Često komentarišete da je jedan od ključnih načina za širenje istorijskog revizionizma iskvaren školski sistem. Koliko je duboko istorijski revizonizam zašao u sfere osnovnog i srednjeg obrazovanja?

Sećam se da je, kad sam bio u sedmom osnovne, profesorka na času istorije počela da nam priča o četnicima u nekom pozitivnom smislu. Ja sam imao tu sreću da su mi roditelji objasnili neke stvari, pa nisam upijao te revizionističke teorije i to je jedan bitan način kako čovek može postati antifašista, to je porodica. Nacionalizam je uspeo da uspostavi neke mitove koji nisu postojali u tom pogledu i da ih kroz institucije, pogotovo školstvo, usadi u glave mladih ljudi u Srbiji. Jedan vrlo očit primer je recimo Bitka na Košarama. Ja sam savremenik tog konflikta i nisam imao predstavu da se to dešavalo. Tek sam pre par godina čuo za to. Imamo istraživanja koja pokazuju da se u medijima ovaj događaj do 2016. pojavio par puta, a od 2016. do 2020. preko petsto puta, i na taj način se stvaraju nacionalni mitovi i potpuno jedna iskrivljena slika stvarnosti koja se onda kroz školstvo i kroz prorežimske medije propagandno usađuje u narod. Mislim da je to toliko duboko otišlo da više nema nazad.

Postoji li rešenje za bujanje fašizma na lokalnom nivou, agresivni istorijski revizonizam i uticaj crkve na celo društvo?

Iskreno, ja mislim da smo mi došli u jednu terminalnu fazu gde ne postoji nazad. Ja ne vidim nijednu političku snagu koja ima radikalni otklon spram nacionalizma. Mislim da Srbija sama nema snage za tako nešto, ne može da se izbori ni sa svojom perifernom pozicijom na tržištu rada. To smo imali šansu samo i jedino kao Jugoslavija, kao malo veća zemlja koja je u onom obliku dovoljno bitna da može da se izbori za neku nezavisnosti u međunarodnim odnosima. Srbija kao Srbija ni u onoj Jugoslaviji nije imala snage da se sama izbori sa nacionalizmom, nego je taj nacionalizam bio prigušen činjenicom da je na čelu te države bila partija koja je negovala antinacionalističku ideju. Ovo je njena mera stvari, što ne znači da sa borbom treba prestati. Ako prestaneš sa borbom, onda se sasvim sigurno neće ništa promeniti. Ovako barem možeš da nađeš satisfakciju za sebe lično, da nisi obična ovca koja ćuti i gleda kako mu neko uništava životno okruženje.

Aleksandar Bugarin (VOICE, naslovna fotografija: N1)