Milivoj Bešlin srpski je povjesničar, angažirani intelektualac i analitičar političke zbilje. Područje njegovog istraživačkog interesa je suvremena povijest, posebno socijalističko razdoblje srpske povijesti i Jugoslavije. Lani je objavio prvi svezak knjige „Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji“, drugi svezak bi trebao biti objavljen za nekoliko mjeseci. Bešlin je oštar kritičar Vučićeva režima. U Zagrebu je gostovao na tribini posvećenoj Latinki Perović. S njim smo razgovarali nekoliko dana nakon što sporazum Beograda i Prištine koji je predložila Europska unija jest prihvaćen, ali nije potpisan.

Kosovski premijer Albin Kurti je rekao da je sporazum htio potpisati, ali nije jer je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić to odbio, a Vučić da ga je prihvatio, ali nije potpisao jer čeka „mapu puta“. Što znači to što je Vučić sporazum prihvatio, a nije ga potpisao?

Vučić sve vreme ovim planom vodi politiku stani-kreni. Jasno je da je Rusija zbog agresije na Ukrajinu prestala da bude faktor u međunarodnim odnosima. Takođe je jasno da Kina, na koju se Vučić u jednom momentu vrlo oslanjao, nije zainteresovana za Kosovo. Zapadne zemlje, članice kvinte, zbog novih geopolitičkih okolnosti, agresije Rusije na Ukrajinu, žele bez odlaganja da reše kosovski zamrznuti konflikt. U ovom trenutku on u prvom redu nije političko, nego bezbednosno pitanje. Često „nedavače Kosova“ u Srbiji pitam, kada kažu da žele da „sačuvaju“ Kosovo, na koji način će da ga vrate.

Samo ratom.

Upravo tako. To znači novi evropski rat, novi rat na zapadnom Balkanu i zbog toga je Kosovo u prvom redu bezbednosno pitanje i zapad više ne želi da čeka. Od 2013., kada je potpisan Briselski sporazum, i Beograd i Priština okolišaju oko toga. Bilo je pokušaja podele Kosova, razmene teritorija. U tome su učestvovali neki kompromitovani evropski zvaničnici poput Federice Mogherini, u tome je učestvovao korumpirani Trumpov predstavnik za zapadni Balkan Richard Grenell. Dakle, nije samo do Vučića i tada Thaçija, nego i do međunarodnih zvaničnika, pa je Angela Merkel to zaustavila. Sada je zapad rešen da se prekine s odugovlačenjem i ponudio je sporazum koji je pre svega sporazum za mir. Jer je sve drugo ratna opcija. Vučić je u prvom trenutku to bio spreman da prihvati. Nije to otvoreno rekao, ali sve naznake njegovih medija, bliskih mu intelektualaca, ukazivale su na to. Mogu na ličnom primeru, kao jedan od inicijatora apela za prihvatanje sporazuma, to da kažem. Režimski mediji su nas u prvom trenutku počeli pozivati, da bi od trenutka kada je Kurti rekao da će da prihvati sporazum Vučić počeo da menja smer. I opet na ličnom primeru: Šešelj počinje da napada nas inicijatore apela i potpisnike poimence. Vučić je računao da će Kurti zbog svoje nedovoljne fleksibilnosti to da odbije. Kada je Kurti rekao da će da potpiše, Vučić je počeo da vrda, pomenuo je vanredne izbore, pa je posle tri sata odustao od toga jer je dobio po prstima od zapadnih partnera. Sporazum u sebi ima dosta nedorečenog i načelnog. Pitanje je kako će da se sprovodi.

Evropsko-američka mrkva

To je sporazum, nije ugovor, dakle nema pravnu snagu ugovora, što je za Vučića potencijalno relativno solidna pozicija. Također i za Kurtija jer je kosovski Ustavni sud rekao da su neke odredbe o osnivanju Zajednice srpskih općina (ZSO) protuustavne, ali da se ona mora formirati.

Kao i do sada, obe strane će pokušati da vrdaju oko provođenja. Briselski sporazum nije do kraja proveden. Većina onoga što nudi evropski sporazum je u stvari Ahtisaari i Ahtisaari +.

Dakle, stvari otprije 20 i više godina.

Da. Izgubili smo dve decenije života. Nismo se bavili realnim životnim problemima, reformama, borbom protiv korupcije, što su sve stvarna životna pitanja. Bavili smo se pitanjem koje je mitološko. Prihvatanjem ovog sporazuma Srbija bi bar počela da izlazi iz sfere mitološkog i ideološkog i da dolazi, u smislu javnih politika, u realnu sferu. Mislim da je većinska, pre svega intelektualna elita koja je u Srbiji gora od političke, zastrašena time da bi se većinski diskurs mogao izmaknuti iz tog mitološkog u nešto realističnije. Obe strane će pokušati dezavuisati sporazum jer je u velikoj meri načelan i opšteg karaktera. Glavna tuča će biti nakon njegovog prihvatanja: kako ga se tumači i provodi. Vučić ima veći problem u svom dvorištu da to prihvati nego što će ga imati Kurti, jer je javno mnenje Srbije, upravo zahvaljujući Vučiću, u velikoj meri ekstremizovano i senzitivisano na pitanjima Kosova. S druge strane, opozicija koja je u Srbiji doktrinarna i nacionalistička, u velikoj meri proruska, sada želi da ruši Vučića na tom pitanju, za što je velikim delom sam kriv jer je uništio liberalnu opoziciju.

Koliko je ta nacionalistička opozicija realna opasnost za Vučića?

Liberalna opozicija je preslaba zato što je Vučić uništavao svaku liberalnu alternativu. Ne mislim da je ultradesničarska i rusofilska opozicija za Vučića posebno opasna. Ona može biti onoliko jaka koliko joj Vučić dozvoljava da se razmaše, a on to često smišljeno radi da bi pred zapadom imao izgovor zbog čega nešto ne može da uradi.

Koliko je za njega opasno da mu se prigovori, potpiše li sporazum, da nije „dovoljno dobar Srbin“? Koliko mu takav prigovor može doći iz vlastite stranke?

Mislim da u vlastitoj stranci ne može imati ikakvu opoziciju ili opasnost po svoju vlast. Ta stranka može samo da slabi, ali unutar nje ne može da se pojavi bilo kakva alternativa. Ne mislim ni da mu ozbiljno može naštetiti to da mu desničarska, pa čak i liberalna opozicija, kaže da je loš Srbin, zbog toga što Vučića ne možete dobiti na identitetskim pitanjima. On je izrastao iz u osnovi profašističke radikalne stranke i nosi tu legitimaciju. Može mu se uzeti procenat-dva, ali bilo kakvo derogiranje njegove lične vlasti, njegovog legitimiteta na ovim pitanjima nije moguće.

Kakva je vanjskopolitička pozicija Srbije otkako je Rusija napala Ukrajinu? Njena vanjska politika zasnovana je na četiri stupa – EU, SAD, Rusija, Kina – i ta se politika činila zgodnom za svijet u miru, po principu „umiljato tele dvije krave siše“. Međutim, sada se od nje traži da se izjasni i svrsta.

Četiri stupa spoljne politike smislio je Boris Tadić. Ta pogrešna spoljnopolitička orijentacija još jedna je njegova glupa odluka. U osnovi toga je ideja da se pobegne od proevropske orijentacije iz vremena Zorana Đinđića. Zbog toga je za ministra vanjskih poslova uzeo ultranacionalističkog i rusofilskog Vuka Jeremića. Vučić je nastavio tu politiku i ona je u izvesnom smislu revidirana, sve je dalje odlazila od EU-a, a sve je više bila rusofilska i u smislu karaktera režima koji je Vučić gradio u Srbiji. Nakon ruske agresije Srbija je ponovno pokušala da lavira. Danas je u Evropi jedina obojena drugom bojom, u smislu njene de facto podrške agresiji na Ukrajini. Ostvarilo se proročanstvo Tomislava Nikolića da će Srbija biti crna rupa na evropskoj mapi. Vučić je i realista i shvatio je da ne može dugo da vodi takvu politiku. Njegovu poziciju danas najviše podupire SAD. Merkel je s vlasti otišla rečenicom podrške Vučiću u Beogradu, rekavši da je on političar koji drži reč. Olaf Scholz je posetio Beograd i poslao neke vrlo oštre poruke da Srbija ne prati evropsku agendu ne samo u vanjskoj nego i u unutrašnjoj politici, da se de facto odustalo od evrointegracija. Onog momenta kada je nestala ta potpora, naročito nakon dolaska Christophera Hilla za američkog ambasadora, Vučiću je počela da jača podrška SAD-a koji sve više menja svoj odnos prema Kosovu, BiH i naročito Crnoj Gori. Kao supstitut za fleksibilniji odnos Srbije prema zapadu Vučiću je na neki način dozvoljeno da razori Crnu Goru, odnosno njene institucije, da preuzme njen ured bezbednosti i od nje napravi koloniju, što SAD mirno gleda iako je Crna Gora članica NATO-a. Nigde kao na zapadnom Balkanu SAD ne ide u korist ruskih interesa. Politika SAD-a je puna iluzija da će pridobiti velikosrpstvo ako mu dozvoli da žandariše u regionu. Svaka velikosrpska politika kojoj dopustite da se razmaše nužno će završiti kao rusofilska.

U apelu navodite da se Srbija 30 godina nije distancirala od politike devedesetih koja je samo kvarila odnose sa susjedima. Smatrate li da su sporazum i privlačenje Srbije prema EU-u pokušaj da se Srbija distancira od te politike?

To je intencija i sporazuma i politike zapadnih zemalja prema Srbiji u ovom trenutku – da Srbija prihvati realnost kosovske nezavisnosti, da se u bezbednosnom smislu približi zapadnoj bezbednosnoj arhitekturi, da uskladi svoju spoljnopolitičku orijentaciju sa zemljama EU-a kojima nominalno teži.

Srbija zadnjih godina nije uskladila svoju politiku s EU-om u slučaju niza rezolucija protiv režima pojedinih afričkih zemalja upravo zbog Kosova, jer računa na njihovu podršku u Glavnoj skupštini UN-a.

Da. Kada bi se sve desilo onako kako projektuju zapadne sile, pokrenuo bi se proces unutrašnje demokratizacije Srbije, a tada je moguće da dođe do diskontinuiteta u odnosu na velikodržavnu i ratnu politiku iz 1990-ih. Kako je jačala Vučićeva autokratija, sistem je bio sve manje demokratski, kako su se urušavale institucije, tako se sistematski radilo na rehabilitaciji politike iz devedesetih i u smislu kulture sećanja koja se vratila na fabrička podešavanja iz tog perioda. U izvesnom smislu, ta je propaganda i gora danas nego tada.

Je li Vučić čovjek koji može napraviti taj raskid?

Verujem da nije. Da jeste, nešto bi pokazao. Zbog toga mislim da je američka podrška tobožnjem prozapadnom Vučiću opasna iluzija koju ćemo mi plaćati. Meni je svejedno da li će njegova autokratija, rušenje institucija, njegove pretenzije prema regionu, biti zavijeni u ruski ili američki celofan. Ovo što SAD sada radi, verujući da će ga kao vodećeg trablmejkera odobrovoljiti dajući mu nešto od onoga što želi, opasna je iluzija. Svaki put će Srbija, koja nije demokratska, kada pokušate da joj date da se igra žandara u regionu, neminovno da završi kao proruska. Svako velikosrpstvo je prorusko, kao što će svaka demokratska orijentacija u Srbiji biti proevropska.

Vanjska politika Srbije kaže ne sankcijama Rusiji, ali u posljednje vrijeme je vidljivo naglašavanje važnosti EU-a: spominje se 600 milijuna eura za prugu Beograd – Niš i da su firme iz EU-a otvorile 281.000 radnih mjesta. Je li sve to mrkva kojom EU maše Vučiću?

To jeste mrkva, a trenutno je problem s evropsko-američkom mrkvom što iza nje nema batine. Bilo je mrkva i batina, pa 1999. samo batina, sada vidimo samo mrkvu. Vučić nizom izjava priprema javnost na prihvatanje ovog sporazuma realističnim sagledavanjem naše stvarnosti. Srbija je povećala svoj izvoz u zemlje EU-a za 400 posto u 15 godina. Srbija još nije izjednačila spoljnotrgovinski bilans sa zemljama Unije, ali je, ako bi se išlo ovom tendencijom, na putu da to ostvari. Povećanje od 400 posto nije se desilo slučajno, bez nečije želje i volje, a mi živimo od toga. Sve drugo su ideološke, nacionalističke šarade. Vučić to dobro zna, ume da čita ekonomske analize. Pokušava javnost da okrene ka tome, dok je prethodne decenije radio suprotno – derogirao je javno mnenje prema Uniji.

Strah od ruske reakcije

Ovih dana se pojavila vijest, nije potvrđena, da je Srbija posredno poslala rakete Ukrajini. Vijest je u Srbiji blago demantirana, glasnogovornica ruskog ministarstva vanjskih poslova Marija Zaharova je zatražila da se Srbija izjasni. Ako je vijest točna, što bi značila?

Ne isključujem da je tačna. Imali smo i slučaj aviona koji je po svoj prilici prevozio oružje za Ukrajinu. Kada nemate jasno definisanu spoljnu politiku, onda je sve što se radi neka vrsta šibicarenja. Pokušavate da se umilite i EU-u i Rusiji. U tome se vidi suštinski strah Vučića od ruske reakcije. Srbija je, zahvaljujući i Vojislavu Koštunici i Tadiću, postala zemlja ograničenog suvereniteta. Sve druge zemlje su imale taj „luksuz“ da se opredele prema ratu u Ukrajini, Srbija nije.

Mislite da je to vezano samo za mentalni sklop tih ljudi ili i za energetsku ovisnost Srbije o Rusiji?

Energetska zavisnost Srbije o Rusiji je stvar izbora same Srbije. Treba se ponovno prisetiti i Tadića i Vuka Jeremića, sada velikog kritičara ovog sporazuma, koji su prepustili Naftnu industriju Srbije Rusiji. Moguće je da postoji i energetska računica, ali mislim da je mnogo važnija ova politička, bezbednosna, obaveštajna, propagandna. Dakle, da Rusija zaista drži Srbiju u nekoj vrsti okova koji se pre svega tiču ruskih obaveštajnih službi. Beograd je centar ruske obaveštajne službe u regionu.

Za neke vodeće političare se govori da su ruski ljudi.

Veliki broj političara, ali i javnih ličnosti dobija na svoj žiro-račun, pre svega preko Naftne industrije Srbije, novac iz Moskve. Zarobljenost Srbije od Rusije je pre svega u sferi bezbednosti, ideologije, propagande, medija, više nego energetike.

Koliko je Vučić stvarno jak? Stvara se dojam da je nezamjenjiv. Koliko je njegova pozicija realno takva?

Što je Vučić jači, Srbija je slabija. Ne zato što je on Vučić, nego zato što jači pojedinac koji derogira institucije stvara slabu Srbiju. Taj je sistem mekog autoritarizma bio prisutan i u vreme Tadića. Tvrdnja da jak pojedinac znači jaku Srbiju je laž. To vidimo i u Rusiji koja danas ima mnogo destruktivniji politički sistem nego što ga je imao SSSR osamdesetih. On je imao institucije, koliko god bile slabe. Sada toga nema, postoji pojedinac. Vučić je ionako nagrižene institucije u Srbiji razorio do kraja i stalno pokušava da šalje poruku da je njegova snaga snaga Srbije, a u stvari je suprotno. Onog trenutka kada ode ili kada bude morao da ode, pokazaće se koliko je sistem bio truo i koliko je Srbija suštinski slaba i institucionalno neizgrađena. Kolika je tačno snaga Vučića, niko ne može da izračuna, njegov legitimitet je još dovoljno snažan. On više ne raste u javnom mnenju, ili stagnira ili vrlo sporo pada, a mislim da je trend nepromenjiv. Biće sve slabiji i to će da otvara i pokazuje koliko je sistem iznutra truo. Čitava arhitektura njegove vlasti mogla bi da se sruši u kratkom roku, imajući u vidu i njegove ljudske karakteristike, i da izazove strašnu nestabilnost i u Srbiji i u regionu.

Vučić svako malo govori da odlazi, da se više neće kandidirati. To koristi gotovo kao prijetnju.

To radi zato što vrlo dobro zna ono što sam maločas rekao – u trenutku njegovog odlaska ceo sistem bi se srušio, a to znači da sistem ne postoji, i čitava država bi se potencijalno urušila. On nam preti da će njegovim odlaskom sve da nam se sruši na glavu. Pa šta si radio deset godina u Srbiji da je ona danas u samrtnom ropcu ako pojedinac ode s vlasti? Vučić ima iluziju da će moći da kontroliše procese koji će se desiti posle njegovog odlaska s vlasti, odnosno da će moći da kontroliše proces vlastitog demisioniranja.

Znači da taj proces neće biti miran, demokratski prijenos vlasti?

Ne bih se kladio ni u miran ni u kontrolisan proces odlaska Vučića s vlasti.

Podela na dve Srbije je suviše pojednostavljena

U Zagrebu ste zbog Latinke Perović. Koliko stoji teza koju je u svojim radovima spominjala o rascjepu unutar Srbije na građansku i palanačku, odnosno na dominantnu i neželjenu elitu?

Kada je o njoj reč, prvo bih se prisetio njene analize Srbije devedesetih, a to je rečenica „nikada nisam objašnjavala Srbiju Miloševićem, nego Miloševića Srbijom“. Slična teza može da se primeni na Vučića, ali i na intelektualnu elitu. Da je naš problem samo Vučić, lakše bismo izašli iz problema. Društvo u Srbiji je u osnovi mnogo pluralnije od države jer je vlast takva kakva je. Ni Latinka Perović nije govorila o podeli na dve Srbije, govorila je o pluralnosti srpskog društva, a ona se vidi i danas. Koliko god se medijski pokušavalo da se spinuje da postoje dve strane, društvo je zaista složenije od toga. Na primeru istoriografije mogu da kažem da to vidim, vidim naučnike, istoričare, mlade ljude koji razmišljaju, koji izlaze iz zadatih ideoloških i doktrinarnih okvira. Koliko god pokušavali da guše pluralnost i raznolikost, one ponovno izbijaju. Za mene je podela na dve Srbije suviše pojednostavljena. Srbija je mnogo raznolikija, kompleksnija, složenija, pluralnija nego što se to nekima čini.

Tihomir Ponoš (Portal Novosti, foto: Gradski portal)