Istorijske kontinuitete i nasle?e prošlosti je teško presko?iti ili zanemariti. U španskoj pokrajini Katalonija 1. oktobra 2017. održan je referendum o nezavisnosti. Ako je i bilo onih koji su verovali da ?e se ovaj referendum završiti poput sli?nih u Kanadi ili Velikoj Britaniji, prevario se. Ne samo da je Ustavni sud Kraljevine Španije proglasio indipendisti?ki referendum protivzakonitim, ve? je policija ove unitarne i centralisti?ke države brutalno prebijala mirne gra?ane koji su izašli na glasanje koje je organizovala regionalna Vlada Katalonije.

Slike i snimci do zuba naoružanih policajaca koji pendre?e civile, vuku za kosu žene i okrvavljene glave starijih ljudi potresle su svet. Ali ne i evropske birokrate u Briselu koji su pošli od pretpostavke da se tako ?uva stabilnost. Klju?na re?, dobro poznata i na Balkanu – stabilokratija. Termin koji ?e obeležiti epohu kojom je u Evropi dominirala Angela Merkel, majstor guranja problema pod tepih. Svedo?i o tome i Balkan, Bosna i Hercegovina, ali i podrška razli?itim autoritarnim i korumpiranim nasilnicima na ovim prostorima.

Herojski narativ u Titovoj Jugoslaviji

Problemi, društvene protivre?nosti i kontroverze u Španiji su se više vekova unazad rešavali nasilnim sredstvima. Zbog toga, brutalnost policije sa kojom su se suo?ili Katalonci ne bi trebalo da ?udi. Upravo se u Španiji desilo veliko finale pred po?etak Drugog svetskog rata, najve?eg užasa kojem je ?ove?anstvo svedo?ilo. Kako je napisao cenjeni britanski istori?ar i svedok 20. veka, Erik Hobsbaum: “Imali smo jedan skup neprijatelja – fašizam i postojalo je jedno bojište – Španija.”

Odsustvo elementarnog socijalnog konsenzusa u društvu, emanirano kroz sintagmu o Dve Španije, dovelo je dvadesetih i tridesetih godina do porasta društvenih i ideoloških kontradikcija, koje su eskalirale vojnom pobunom, nemo?nom da preuzme vlast u Republici i isto tako nemo?nom Republikom da slomi desni?arske pobunjenike. Navedene okolnosti dovele su do krvavog Gra?anskog rata u Španiji koji je trajao od jula 1936. do aprila 1939. i predstavljao je svojom snažnom i jasnom kristalizacijom ideoloških koncepcija svoga vremena – fašizma i antifašizma, paradigmu 20. veka.

Tokom tri godine trajanja sukoba, koji je imao do tada nezapam?en odjek u ?itavom svetu, oko pola miliona ljudi je ubijeno, umrlo od gladi ili bolesti, stotine hiljada ljudi je izbeglo, stotine sela i gradova je spaljeno ili razrušeno. Frankova diktatura decenijama posle zvani?nog završetka rata je spre?avala izvo?enje realnog bilansa prvog velikog sukoba fašizma i antifašizma u svetu. Masovna ubijanja civila i brisanje sa lica zemlje ?itavih naselja, postali su prepoznatljivo obeležje rata, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim, bilo kroz podršku evropskim fašisti?kim silama ili internacionalnim snagama antifašizma.

Me?u snagama antifašizma i odbrane Republike i elementarnih civilizacijskih vrednosti, Katalonija je igrala prvorazrednu ulogu. Barselona i ?itava pokrajina teško su platile svoju privrženost vrednostima Republike i antifašizma. Ina?e, u to vreme se preko 1.700 Jugoslovena borilo u internacionalnim brigadama na strani legalne španske republikanske Vlade, što ?e kasnije postati važan herojski narativ u Titovoj Jugoslaviji, zbog ?ega i danas jedan broj ljudi na postjugoslovenskom prostoru gaji sentimente prema Kataloniji.

Kraj demokratizacije, po?etak demokratije

Demokratija, koja je evolutivno uspostavljana u Španiji, nakon smrti diktatora Fransiska Franka 1976. imala je relativan uspeh, ali i teških hipoteka. Demokratska postfrankisti?ka Španija gra?ena je na ?utanju o prošlosti, bez suo?avanja sa mnoštvom kostura u ormarima, možda najpreciznije – na kostima stotina hiljada žrtava frankizma koje nisu smele da se pominju, a grobnice otkopavaju. Zbog toga je i novi parlamentarni poredak u sebi sadržavao ostatke frankizma.

Sam frankizam kao obeležje vladavine vojne hunte koja je odnela pobedu u ratu, bi se najpre mogao okarakterisati kao sinkretizam: katoli?kog klerikalizma, karlisti?kog tradicionalizma, španskog nacionalizma i falangisti?kog fašizma. Zbog toga ne bi trebalo da ?udi prete?a izjava španskog pukovnika Alamana iz 2012. godine, kada je poru?io Kataloncima: “?ak i ako lav spava, ne izazivajte ga, jer ?e pokazati surovost dokazanu tokom vekova.” Posle ovako skandalozne izjave, nije zabeleženo da je frankisti?ki oficir ostao bez službe, ali jeste sudija Baltasar Garson koji je 2008. pokrenuo istragu u vezi sa masovnim grobnicama sa telima žrtava frankizma.

U takvim okolnostima, posebno imaju?i u vidu frankisti?ko poreklo delova vladaju?e Narodne partije premijera Rahoja, nasilje nad mirnim Kataloncima i njihove krvave glave, ne bi trebalo da ?ude. Španska demokratizacija, o?ito, još nije završena, imaju?i u vidu poznati ?eški slogan – kraj demokratizacije, po?etak demokratije.

“Legitimitet istorijskog podru?ja kao što su to Katalonija ili Škotska”

Dramati?ni doga?aji u Kataloniji nisu mogli da pro?u bez svojih banalnih refleksija i na Balkanu. Izuzimaju?i Nenada ?anka i vo?stvo njegove LSV koje se u vreme referenduma našlo u Barseloni kao gosti katalonskih indipendista, liberalna opozicija je glasno ?utala. Nije joj prvi put. ?utala je i o važnijim temama. Za razliku od njih desna i neofašisti?ka opozicija režimu, kao i Vu?i?eva vlast, sa egzaltacijom i gromkim aplauzima su pozdravili nasilje nad nezašti?enim civilima. Kako i ne bi. Možda su pomislili da policijski teror Srbije na Kosovu od 1988. do 1999. kona?no ima me?unarodnu legitimaciju. Pri tome, niko od dežurnih analiti?ara i ostataka srbijanske kriti?ke javnosti nije ih pitao, šta bi se desilo da je centralna Vlada u Sarajevu isukala pendreke i razbijala glave ljudima u Banjaluci koji su izašli na protivustavni referendum o 9. januaru, Danu RS-a.

Tadi?ev šteto?inski šef diplomatije i teško poraženi na predsedni?kim izborima u Srbiji, Vuk Jeremi?, neznala?ki je lupao po tastaturi o “nedeljivom jedinstvu španske nacije” i “nedeljivoj domovini”, da bi svoj tviter nonsens završio blagosiljanjem policijskih nasilnika. Kao i svaku bezna?ajnu desni?arsku kukavicu i Jeremi?a je nacionalno uzbudila slika isukanih pendreka dok lome kosti mirnim Kataloncima, koji izražavaju politi?ki stav.

Tviter, o?ito, trpi sve, a i srbijanska politi?ka scena. O Kataloniji, kroz pretnje Nenadu ?anku, javni prostor je putem režimskih medija zaga?ivala i Vu?i?eva cirkuska nakaza i bivši optuženik za ratne zlo?ine, Vojislav Šešelj. Ipak, iz navedene ekipe bi trebalo izdvojiti Miloševi?evog portparola zlo?ina iz 90-ih, ponosnog vlasnika afere “kofer?e” u ?iji sadržaj pravna država još nije zavirila i Vu?i?evog šefa diplomatije, Ivicu Da?i?a. Pomenuti je napravio neskriveno pore?enje Katalonije i manjeg bosanskohercegova?kog entiteta, aludiraju?i na ?anka, pitanjem zbog ?ega ide u Barselonu, a ne u Banjaluku.

Sli?ne paralele pokušao je da izvu?e i ste?ajni upravnik navedenog entiteta, Milorad Dodik. I zaista, šta odgovoriti na navedene bedasto?e i manipulacije?! Nikakvo pore?enje izme?u Katalonije i Republike Srpske nije mogu?e. Katalonija je istorijska država stara vekovima. U 12. veku postaje deo Kraljevine Aragon sa autonomnim pravima, koja je zadržala i kada su se 1479. Kastilja i Aragon ujedinili stvorivši Španiju. Vekovima je duga borba za identitet i autonomiju Katalonije. Ipak, vrhunac katalonske borbe protiv centralne vlasti u Madridu je bila borba u Gra?anskom ratu 1936-1939. kada je upravo Katalonija bila središte antifašisti?kog otpora.

Ako znamo temelje i ideologiju na kojima je stvarana, a u Dejtonu i verifikovana RS kao entitet unutar BiH, onda bi svako pore?enje moralo biti sasvim neumesno i prozvod teškog pervertiranja realnosti. Uostalom, sama Katalonija, koja je uvek umela nepogrešivo da prepozna fašizam i da mu se odupre, od samog po?etka agresivnog rata protiv BiH bila je na strani odbrane Bosne od oružanih pretenzija suseda. Re?ju, dok je RS sejala masovne grobnice po BiH tokom rata, u procesu svoga nastanka, Katalonija je bila puna takvih masovnih grobnica koje je na?inila frankisti?ka vojska posle pada Barselone. Ili kako tvrdi Florijan Biber, “region koji je nastao pre samo 25 godina kroz masovno etni?ko ?iš?enje” teško bi mogao da polaže pravo na “legitimitet istorijskog podru?ja kao što su to Katalonija ili Škotska”.

Sterilne i mediokritetske evrokrate

Ne bi smela da se zaboravi ni poruka koju je katalonski indipendisti?ki pokret 2014. uputio Dodiku, da izme?u RS i Katalonije nema nikakvih sli?nosti. “Katalonija želi da gradi nezavisnu državu za sve njene gra?ane, gdje ?e živjeti svi ljudi bez obzira na njihovo porijeklo i nacionalnost, u stalnom dijalogu razli?itih politi?kih opcija. Naš projekt je baziran na toleranciji i poštivanju prava manjina i evropskoj integraciji”, poru?ili su tada katalonski antifašisti lideru entiteta koji je nastao u neopozivoj suprotnosti svemu što simbolizuje Katalonija. Ili re?ima samih Katalonaca: “Dodik i njegova partija rade dijametralno suprotno idejama i vrijednostima naše zemlje.”

Posebno se u katalonskoj krizi istakao Aleksandar Vu?i?. Glume?i veliku ljutnju zbog, navodno, dvostrukih aršina koje EU ima – izme?u Kosova, ?ije je osamostaljenje poduprto i Katalonije, koja nije imala podršku Brisela za svoj državotvorni projekat. Sve ovo bi bio težak cinizam i da Vu?i? nije bio deo Miloševi?eve vlasti koja je ubila hiljade civila, punila njima masovne grobnice i hladnja?e, razvoze?i leševe po Srbiji i guraju?i ih u jezera. Koliko bi prilaza Beogradu trebalo raskopati da bi se otkrile sve masovne grobnice o kojima se u Srbiji ?uti?! O proterivanju stotina hiljada albanskih civila, oduzimanju dokumenata da bi se izbrisao svaki trag da su živeli na Kosovu, izlišno je i govoriti.

Podaci o imenima blizu milion proteranih za vrlo kratko vreme, postoje u arhivama UNHCR-a. A efikasnost i sistemati?nost ovog poduhvata koji je trajao do povla?enja represivnog aparata Srbije sa Kosova, govori o nesumnjivom državnom prioritetu. I umesto da Mogerini, Han, Kocijan?i?ka i ostali odgovore Vu?i?u kako dolikuje i podsete ga i na njegovu participaciju u režimu koji je provodio teror i zlo?ine na Kosovu i pre i tokom NATO bombardovanja, oni se zaklanjaju iza floskula ?iji smisao ni sami ne razumeju.

O Krimu i njegovoj vojnoj okupaciji i brzometnoj aneksiji, koju je Srbija fakti?ki prihvatila, jer nikada nije osudila rusku akciju, tako?e, bi u Briselu moglo da se progovori. Ali, sterilne i mediokritetske evrokrate izgleda žmure na oba oka kada je re? o Srbiji i Balkanu. “Stabilnost” na masovnim grobnicama koju danas promovišu Brisel i Berlin na Balkanu, završi?e i gore od “stabilnosti” na masovnim grobnicama frankisti?kog terora u Španiji.

(Avangarda)