Otišla je iznenadno. Protutnjala je intelektualnom scenom pozne Jugoslavije i (post)ratnog i tranzicionog Beograda. Ostavila je važne knjige i radove. Ostavila je pouku kako se energično boriti za naučnu istinu i metod. Bez kompromisa sa „duhom vremena“, bez kolegijalnosti prema beskičmenjacima, bez milosti prema povampirenom fašizmu, bez kompromitovanja vlastite struke. Nepotkupljiva, hrabra i pronicljiva kako u istoriografiji, tako i u javnom angažmanu. Prošlo je deset godina, a naše društvo je u neuporedivo težem položaju nego kada nas je napustila. Deset godina nismo napisali rad o njoj. Njen doktorat o jugoslovenskom samoupravljanju još čeka izdavača. Bespredmetno je razmišljati koliko bismo bili snažniji da je i dalje sa nama.

U aprilu 2011. u Centru za kulturnu dekontaminaciju („kod Borke“) je bila promocija njene, ispostaviće se, poslednje knjige Savremenici fašizma.¹ Izrazila je želju da govorim. Nakon promocije mi je prišla i rekla: „Dobro si govorio, ali prvi deo o mom radu je izgledao pomalo kao nekrolog“. Moguće, ali sam ukrstivši vreme i istoričarku bio racionalan. Nisam ni slutio koliko je bila u pravu. Zbog toga i usled činjenice da ništa pametnije o njoj nisam napisao u poslednjih deset godina, ponavljam deo svoga izlaganja.²

***

„Biti istoričar znači zavetovati se onome što je suprotno, bez zastajanja, proizvoditi diskurs oslobođen sistematizovanja i predrasuda“, pisao je osnivač francuske nove istorije Lisjen Fevr.³ Ne počinjem slučajno ovim citatom izlaganje o istoriografskom radu Olivere Milosavljević i vremenu u kome je nastajao, jer je reč o istoričarki koja nikada nije pratila struju ni dominantne i poželjne ideološke obrasce u društvu. Proučavala je radničke savete i samoupravljanje osamdesetih godina prošlog veka kada je sistem nezadrživo klizio u dekadenciju i delegitimizaciju, da bi se raspao u vreme kada je trebalo da, krajem 1980-ih godina, objavi knjigu o tome. Međutim, nijedan prestonički izdavač nije bio dovoljno zainteresovan da u vreme ekspanzije nacionalističke ideologije objavi naučni i racionalni pogled na važan segment istorije zemlje koja je tako intenzivno i sistematski razarana.⁴ U prvoj polovini 1990-ih, pisala je o zloupotrebi autoriteta nauke kao jedan od prvih istoričara koji je kritički i naučno sagledao ulogu SANU u pripremi rata.⁵ U vreme kada je ratni projekat Miloševića i njegove intelektualne elite bio na vrhuncu, učestvovala je u pisanju prekretnog zbornika Srpska strana rata.⁶ U vreme pokidanih veza na razvalinama disolucirane Jugoslavije bila je među prvima koja je prihvatila ideju dijaloga između istoričara Srbije i Hrvatske.⁷

Za sve to vreme nacionalističke ideologije i njenih krucijalnih elemenata: antijugoslovenstva, antikomunizma i antititoizma bavila se istorijom socijalističke Jugoslavije, ocenjujući u svom radu Jugoslovenstvo, velikodržavlje i demokratija jugoslovensku ideju i državu kao „rezultat racionalno izgrađene istorijske svesti“.⁸ Uprkos tome, „jugoslovenska ideja izgubila je sedamdeset godina vođenu bitku sa jugoslovenskim nacionalizmima čija je dugovečnost i nepromenjivost potvrdila da je to dominantna ideologija 20. veka, žilavija i otpornija od svih drugih“.⁹ Bilo je teško u tom vremenu istrajavati na pozicijama kritičkog istoričara, suočavati se svakodnevno sa mržnjom, predrasudama, državnom propagandom i autoritarnom nacionalističkom ideologijom koja je kao svoj cilj imala velikodržavlje, a kao metod koristila nasilje, emanirano kroz rat i njegov modus operandi, zločine. O njima će bez zadrške govoriti u brojnim javnim istupima i intervjuima.

Nakon petooktobarskih promena, koje istorijskoj nauci nisu donele manje (samo)ponižavanja i zloupotreba nego u vreme 90-ih, kada je čitava srpska istorija pretvorena u hagiografiju zlatnih doba i heroja, sve do 1945. kada je „došao mrak“ i „ukinuta demokratija“, pa je zbog toga iz vrhova vlasti poručivano da se na pomen šefa kvislinške uprave Milana Nedića mora stojati u stavu mirno – Olivera Milosavljević objavljuje monografiju o kolaboraciji u Srbiji 1941-44, potisnutu i retko obrađivanu temu u poslednje tri decenije.¹⁰ Jedna je od prvih u srpskoj istoriografiji koja je pisala o rasističkim uredbama Nedićeve „vlade“ koje je istorijska nauka iz različitih motiva prećutkivala.

Tokom 2005. kada je vlast skupštinskim odlukama oktroisala „istorijsku istinu“, vršeći nasilje nad kritičkom istoriografijom, poručivala je vlastima da „slave pobedu nad fašizmom, a prećutkuju pobednike kako bi otvorili prostor da slave gubitnike a prećutkuju njihov poraz“.¹¹ Pobunivši se protiv zloupotrebe istorijske nauke, pisala je da se „ne slave gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih, slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi“.¹² Najzad, u odbranu struke je napisala jasnije nego drugi da „istoriju ne pišu pobednici, istorija se piše sama i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova može da se rekonstruiše“.¹³

Nešto ranije, neposredno nakon pada Miloševića, kada su nove vlasti pokušavale da ubede javnost u prirodnost „demokratskog nacionalizma“, objavila je monografiju U tradiciji nacionalizma, gde se takođe među prvima pozabavila stereotipima srpskih intelektualaca o „nama“ i „drugima“ kroz čitav 20. vek.¹⁴ Ova knjiga je posebno značajna u kontekstu tada vrlo aktuelnih autora koji su isključivo Zapadu pripisivali negativne stereotipe o balkanskim narodima, a upravo knjiga Olivere Milosavljević govori da su Balkanci jedni o drugima pisali i govorili najgore pogrde, potvrđujući žilavost atavističkih antagonizama u proizvodnji negativnih stereotipa. U vreme već dominantne i do kraja institucionalizovane revizije Drugog svetskog rata podigla je svoj glas, ne izlazeći iz domena nauke u čijoj je niši čvrsto ukotvljena, protiv olakih i istoriografskih i sudskih rehabilitacija.¹⁵

U drugoj polovini prošle decenije kada je sistematska medijska kampanja protiv vodeće srpske istoričarke dr Latinke Perović, kao nesumnjivo državni projekat, dosezala vrhunce, odlučila je da zatraži i uspela da dobije, za sada jedino svedočenje te vrste od Latinke Perović. Iz njihovih razgovora proizašla je knjiga Činjenice i tumačenja koja je u velikoj meri razbila jednodimenzionalnost javnog diskursa kada je u pitanju interpretacija one krhke, manjinske, ali uvek postojeće tendencije kako u srpskoj istoriografiji, još više unutar srpske intelektualne elite.¹⁶

Sem u svim dijalozima istoričara/povijesničara, učestvovala je i bila šef regionalnog projekta Kultura sećanja,¹⁷ kao i vrlo zapažen učesnik na projektu Srbija u modernizacijskim procesima.¹⁸ O modernizaciji je ostavila, sem svojih radova o kritici patrijarhalnog obrasca u srpskoj istoriji, i neizbrisivu rečenicu da je bitan preduslov ideje modernizacije napuštanje tradicionalističke paradigme, pošto „nikakav tehnološki progres, moderne ideologije i knjiška obaveštenost ne mogu trajno da znače progres ako se mitska svest održava kao poželjno obeležje nacionalnog bića“.¹⁹

Jedna je od retkih koja je ozbiljno shvatila svu pogubnost priče o „dobrom nacionalizmu“ nakon 2000-e, pa je u istoimenom radu iz 2007. uspela da ga dekonstruiše, poručujući da je „u nacionalističkim političkim i intelektualnim krugovima stvoren konsenzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet društva“.²⁰ Time je, među prvim teoretičarima nacionalizma kod nas, precizno ukazala na razliku između nacionalističke ideologije i identiteta, jasno apostrofirajući manipulativni karakter teza koje su iznošene u javnosti.

Istraživanjima i radovima iz oblasti socijalističke Jugoslavije, postavljala je tu tematiku u naučne i racionalne okvire, izmeštajući je iz poslednje dve decenije kanonizovanog i bezmalo konsenzualnog, a u osnovi vulgarnog i demonizujućeg diskursa imanentnog ovdašnjem čaršijskom narativu. Boreći se sa dominantnim stavom o nelegitimnosti istraživanja druge Jugoslavije, napisaće antologijsku rečenicu: „Pošto više nema komunizma, a nema ni Jugoslavije, izbrisana je i njihova istorija“.²¹

U svemu napred rečenom o istoriografskom delu prof. dr Olivere Milosavljević, nije izuzetak ni dvotomna monografija Savremenici fašizma o odnosu srpskih, tj. beogradskih intelektualaca i javnosti prema najvažnijem fenomenu međuratnog perioda – fašizmu. Podelivši intelektualnu elitu na levicu, liberalizam, konzervativizam i fašizam, autorka konstatuje, na osnovu temeljne analize izvora, da su samo levičari i desničari, nezavisno od njihovih radikalno suprotstavljenih orijentacija, imali jasno artikulisane ideje i da je na njihovoj strani bio jedini pravi aktivizam. Taj suprotstavljeni aktivizam obeležili su eksplicitni antifašizam levice i eksplicitna kolaboracija desnice. Između je bila „baruština“, kako se govorilo u vreme Francuske revolucije. Najvažnije dostignuće knjige i njen najvredniji zaključak bi se mogao svesti na to da „kao što antifašizam u ratu nije bio slučajan, već je proisticao iz dubokih ideoloških načela zastupanih pre rata, kao što pasivizacija pojedinaca nije bila slučajna, već se nadovezivala na stalno iščekivanje da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, tako i kolaboracija nije bila ni slučajna ni iznuđena. Ona je predstavljala logičan nastavak profašističkih ideoloških načela zastupanih godinama ranije…“²² Dakle, kada je o intelektualnoj eliti reč, ničiji konkretni potezi tokom rata nisu bili proizvod niti trenutka, niti iznude, još manje neznanja ili slučajnosti, već najčešće u deceniji ranije duboko usađenih uverenja.

(Peščanik/Foto: Youtube)

1. Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933-1941. i Savremenici fašizma 2. Jugoslavija u okruženju 1933-1941, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, str. 590 i 218. PDF obe knjige.
2. Celovito izlaganje objavljeno u: Milivoj Bešlin, „O međuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoričareve struke“, u: Antifašizam pred izazovima savremenosti, Alternativna kulturna organizacija, Novi Sad, 2012, str. 45-51 i na Historiografija.hr.
3. Lisjen Fevr, Borba za istoriju, priredila Dubravka Stojanović, Srpska književna zadruga, Beograd, 2004, str. 112.
4. Magistarska teza, objavljena u Beogradu 1983. glasila je: „Radnički saveti u Beogradu: 1949-1953“. Tema doktorske disertacije, odbranjene 1987. na Filozofskom fakultetu u Beogradu: „Država i samoupravljanje 1949-1956.“
5. Olivera Milosavljević, „Zloupotreba autoriteta nauke“, u: Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, I deo, priredio Nebojša Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002, str. 340-374.
6. Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju I-II, priredio Nebojša Popov, Republika, Beograd, 1996, str. 832.
7. Dijalog povjesničara/istoričara je zbirni naziv za međunarodne naučne skupove istoričara, pre svega iz Hrvatske i Srbije i Crne Gore, te za knjige/zbornike radova plenarnih izlaganja, izjava i saopštenja podnetih na tim skupovima. Od 1998. do 2005. održano je deset dijaloga i posle svakog skupa je izašao zbornik Dijalozi istoričara/povijesničara.
8. Olivera Milosavljević, „Jugoslovenstvo, velikodržavlje i demokratija“, Tokovi istorije, 1-2/1996, INIS, Beograd, 1996, str. 173.
9. Olivera Milosavljević, „Ideologija ili Jugoslavija?“, u: Stvaranje i razaranje avnojske Jugoslavije, Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, Beograd, 1996, str. 333.
10. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2006, str. 418. PDF knjige.
11. Olivera Milosavljević, „Lažna ulaznica za Evropu. Kako se slavi pobeda, a prećutkuju pobednici“, Danas, 23.5.2005, str. 10.
12. Olivera Milosavljević, „Skaske za gotov novac. Kako se slavi pobeda, a prećutkuju pobednici (2)“, Danas, 24.5.2005, str. 8.
13. Isto.
14. Olivera Milosavljević, U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca o „nama“ i „drugima“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 338. PDF knjige.
15. Olivera Milosavljević, Kolaboracija: tekst bez konteksta.
16. Olivera Milosavljević, Činjenice i tumačenja. Dva razgovora sa Latinkom Perović, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, str. 308. PDF knjige.
17. Kultura sjećanja: 1918. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, ur. T. Cipek i O. Milosavljević, Disput, Zagreb, 2007, str. 246; Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, ur. S. Bosto, T. Cipek, O. Milosavljević, Disput, Zagreb, 2008, str. 182.
18. Olivera Milosavljević, „Elitizam u narodnom ruhu“, u: Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 3. Uloga elita, ur. Latinka Perović, Čigoja štampa, Beograd, 2003, str. 125-152; Olivera Milosavljević, „Otac – genije – ljubimac: Kult vladara – najtrajniji obrazac vaspitavanja dece“, u: Žene i deca. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 4, ur. Latinka Perović, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 188-291. PDF knjige.
19. Olivera Milosavljević, U tradiciji nacionalizma, str. 9.
20. Olivera Milosavljević, Dobri nacionalizam.
21. Olivera Milosavljević, „Jugoslavija je bila naša prva Evropa“, u: Snaga lične odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008, str. 13. PDF knjige.
22. Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 2. Jugoslavija u okruženju 1933-1941, str. 201.