Kada su poslednje sedmice oktobra 1972. objavljene ostavke Marka Nikezića, Latinke Perović i Koče Popovića, „Srbiji i Jugoslaviji teške kao olovo“ (Boro Krivokapić), jedan od tri najuglednija američka dnevna lista (The Christian Science Monitor), imao je tekst na prvoj strani koji je u naslov stavio da je Titova čistka izbacila iz jugoslovenskog rukovodstva „vrhunske Srbe“.

***

Latinka Perović bila je i subjekt i objekt istorije. I njen kreator i pisac i za neke od nas, kao istorijska ličnost, predmet proučavanja. U svim ulogama – političarke, naučnice, angažovane intelektualke, pokazivala je iste karakteristike. Držala je do dostojanstva profesije i ličnog integriteta, manifestujući neponovljivu samodisciplinu i radnu etiku do poslednjeg dana. „Nijedan dan bez linije“, kako je pisao antički slikar Apel, za nju je bio način života. Stroga i prema sebi i prema drugima, očekivala je odgovornost i naučnih i društvenih aktera koju je sama pokazivala.  

Srbiju je neponovljivo dešifrovala, poznavala i analizirala. Proučavala je različite idejne aspekte srpske i jugoslovenske istorije u 19. i 20. veku i kao sonda duboko prodirala u društvo. Putovanjima po Srbiji i Jugoslaviji sticala je i neposredne uvide. Sve to joj je pomagalo da spozna dubinu nerazvijenosti i kao svoj temeljni moto formuliše ideju – moderne Srbije. Takva je mogla biti samo ako porine u sebe, posveti se svome razvoju umesto teritorijalnom proširenju.

Latinka Perović je delovala kao autonomni pojedinac u društvu kontinuiteta. A kao ključni srpski kontinuitet i kako je govorila, citirajući Slobodana Jovanovića, jedinu tradiciju, videla je nacionalizam. Teror dogme o nacionalnom jedinstvu držala je pogubnim za razvoj demokratskog i pluralnog društva. Sloboda pojedinca bila je uslovljena slobodnim društvom. A sloboda pojedinca za nju je bila ispred slobode kolektiviteta.

Podsećala je da je Jugoslavija bila „naša prva Evropa“. Ali posle raspada, region je razumevala kao skup dovršenih identiteta i suverenih država. Svaki pokušaj Srbije da nasilno menja odnose i granice u regionu, svaki pokušaj da se nacionalno pitanje rešava ne kao demokratsko nego kao teritorijalno – smatrala je pogubnim. Markirajući nasilje kao problem, za naše najveće tragedije odredila je način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo reformističkog premijera Zorana Đinđića.  

Odana kritičkom istoriografskom metodu, tražila je koren srpskog radikalizma i narodnjaštva, ističući da smo u novijoj istoriji imali samo dve političke generacije – radikale i komuniste. Pisala je da se naše društvo kretalo između anarhije i autokratije, nesposobno da izgradi snažne institucije i uspostavi vladavinu prava. Smatrala je da Srbija mora da se posveti svome razvoju, modernizaciji, da napusti velikodržavni program i koncentriše se na razvoj realne države i društva, kao preduslovima izvlačenja iz zaostalosti.

Oslonac na Rusiju, pre toga Sovjetski Savez, smatrala je ključnim limitirajućim faktorom za razvoj jugoslovenskog i srpskog društva. Nije imala dilemu, kako bi rekao Zdenjek Mlinarž, da je na Balkan i Srbiju mraz uvek dolazio iz Kremlja. Zbog toga je Evropu i politički zapad smatrala ključem za rešavanje naše zaostalosti i demokratskih deficita.

Okrenuta dijalogu i nepokolebljiva u naporima da se sporazumom traže rešenja svih spornih pitanja u Jugoslaviji ili unutar Srbije, ostala je dosledna i kao političarka 1960-ih i kao naučnica u narednim decenijama. Dijalogu je bilo namenjeno i najveće okupljanje srpske inteligencije u poslednjih 200 godina – Kongres kulturne akcije 1971. koji je ogranizovala. Nakon postjugoslovenskih ratova, kao istoričarka, učestvovala je u bezmalo svim naučnim i društvenim projektima i inicijativama u cilju pomirenja i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa u regionu.

Racionalna, ali i humana, pokazivala je strogost u radu, pomešanu sa neobičnom uviđavnošću u međuljudskim odnosima; asketa koja je živela kaluđerskim životom, a volela da provodi vreme sa prijateljima i kolegama u javnom prostoru; vredna, ali i spremna da se posveti drugima, okrenuta dijalogu u društvu, iako ga je snažno polarizovala. Nije bila bez protivrečnosti. Liberalka u autoritarnom poretku, okrenuta pojedincu u kolektivističkom društvu, naučnica u politici, kasnije je koristila znanja političarke u nauci. Sinhronizovala je demokratsku levicu i liberalizam na ovim prostorima. Ostavila je impozantno delo i neizbrisiv pečat u istoriji.

Ipak, kao što se trudila da razume istoriju, a da joj ne sudi, Latinki Perović je najvažnije bilo da je ljudi razumeju. Nije bila ni istoričarka ni političarka konsenzusa. Najupečatljivija žena srpske istorije u poslednjih pola veka, snažno se borila za svoja uverenja ne pitajući za cenu i živeći u skladu sa njima. Verovala je u blagotvorno dejstvo istine i kada većina nije bila spremna da je čuje. Čvrsta srpska vertikala čija će aktuelnost misli tek da se iskaže. Poranila je kao političarka sa demokratskim refomama i jugoslovenskom glasnošću bar 20 godina. Poranila je i sa verom u modernu i evropsku Srbiju… budućnost će pokazati koliko.

Reč na komemoraciji dr Latinke Perović, CZKD, 20.12.2022.

(Autonomija, foto: Gradski portal)