Pišem ovaj tekst od 8.9, otkako sam potpredsedniku Centra reagujući na nešto što je napisao, spontano izgovorila da mislim da je svemu komplikovanom u njegovom životu uzrok patrijarhat, a da naše koleginice i moja sestra trpe njegove posledice, a da se od mene, pošto ne hodam, usled opšteg (internalizovanog) abilizma ne očekuje skoro ništa, sem što me većina ljudi eventualno sagledava kao predmet društene (institucionalne) brige, što je takođe produkt patrijarhata, koji ljude deli na jake i nejač.

Prethodne dve godine na površinu su izašle  društvene anomalije koje su čovečanstvo bezmalo dovele do nestanka: iz ekološke perspektive, s jedne strane jer na sve mogućnosti koje pristup obrazovanju i informacijama nudi, ekološka svest je niža od one koja je bila pre nastanka univerziteta kada su barem primarni proizvođači hrane bili svesni od čega zavisi održivost njihove proizvodnje. Bilo je pandemija i dosad, s mnogo većim nivoom smrtnosti, ali ne s ovakvim nepoverenjem u naučnu (čovekovu) reakciju na nju kao na ovu koja će, čini mi se, trajati sve dok ne osvesttimo međuzavisnost, ili dok priroda ne odustane od ljudske vrste, pošto korona virus(i) nisu jedini uzročnici  umiranja.

Čini mi se, ipak, da najviše umiremo od nemoći, beznađa, umora, nepoverenja u delovanje bez koristi, postupno ili naglo stečenog uverenja da je zaludno očekivati pravednost u ambijentu opšte borbe za prestiž, nadmoć, materijalnu, svojinu, ugled, prevlast, vladavinu ljudima, svetom i razne druge tekvine koje hrane ego do granica pucanja i potrebe da laktovima ili nečim drugim razbijemo nečiji nos ili skučimo nečiji životni, državni, lični ili bilo koji drugi prostor. Usrećuje nas ono što o sebi možemo zabeležiti na papiru ili što drugi ljudi pričaju i pišu o nama diveći se našoj, „moći“, snazi, uspehu da se nametnemo, natkrilimo druge.

Kakve veze patrijarhat ima s tim? On je zasnovan na podeli na dva roda, od kojih svaki ima striktno definisane društene uloge i u kojoj jedan ima prevashodnu moć na drugim zbog svoje uloge u stvaranju. Iz ove podele uloga potiču sve druge. Patrijarhat vidi rod, porod, narod, porodicu, rodbinu, određenu etničku, genetski, poreklom povezanu, zajednicu, nacion, vidi mušku u žensku jedinku u njihovim zadatim i neprikosnovenim ulogamai poslovima, i vidi izrod. On ne vidi bića, krhka, ranjiva, osetljiva. Vidi osetljive, ranjive, ugroženosti podložne grupe (nejač), o čijem životu odlučuje patron ili niz patrona, dok s druge strane matrone imaju svoje neprikosnovene uloge brige o porodu, rodu, o bilo kome, žrtvovanjem, davanjem  svega, radom u svrhu očuvanja i prenošenja tradicije uz očekivanje da se to na neki način isplati ili vrati.

Mogućnost izbora

U ovakvoj podeli uloga sve je primarnije od svrhe zbog koje je ljudska vrsta nastala, jedina sa svešću o tome šta radi i kako to što radi može da se dugoročno reflektuje na društvo i na celokupan živalj planete, stvoreni bez ičega, ljudi jedini uz usvajanje dobra i zla, usvajaju i sposobnost da ih razlikuju, jedini imamo mogućnost izbora da se za jedno od njih opredelimo. Ljubav i strah koje osećamo takođe smo do sada osvestili, definisali, opisali, nauka, religije, umetnost  bave se njima, sredstva informisanja, politika u delu odgovora na ljudske potrebe i planiranja. Koliko god da je binarna podela ljudi i naših društvenih uloga do sada žrtava imala na ličnom i kolektivnom planu i bez obzira na to što su je do sad preispitali svi društveni i građanski pokreti, svet od nje još uvek ne odustaje. Moje je biće složeno, ono je presek mojih jedinstvenih karakteristika, od kojih deo delim s drugima, u mom telu je spoj raznog, moj hormonalni status ukazuje na to da se muški i ženski deo ulivaju jedan u drugog i na taj način komuniciram s drugim ljudima. Naš krhki i naš snažni deo ne zavisi od pola i telesne konstitucije ili fizičkih sposobnosti već ih određuje jedinstvenost i celovitost našeg bića, osnažujemo se ili slabimo kroz interakciju s drugim bićima.

Otuda je izlišna borba protiv nečeg što doživljavamo kao anomaliju, a proizvod je ljudske prirode ili ljudskog uma. Svesno previđamo ili nas nisu tome učili da smo svi/e od iste materije, da jedni bez drugih ne možemo, da granice našeg dvorišta, našeg krvnog srodstva ili etničke zajednice ne moraju biti okvir za razvoj naše ličnosti, da država zasnovana na etnicitetu kao aparat u službi ljudi koji u njoj žive ne donosi ništa sem moguće nevolje i sukoba sa drugim takvim državama. Ako nam je, a jeste, da bismo opstali potreban kiseonik, voda, hrana, struja  drugi izvori energije, litijum i drugi hemijski elementi i jedinjenja, hajde da se fokusiramo na to da rasporedimo njihovu upotrebu tako da mogu da ih koriste sva bića sada i da ih bude moguće koristiti posle nas, da se to korišćenje svega raspoloživog ne završi s generacijama ljudi koji trenutno žive, tome da upućujemo decu od rođenja, da posvetimo sve obrazovne programe i, bude li tebalo, gde još uvek ne postoje ponovo pokrenemo škole za generacije koje o ovom aspektu nemaju dovoljno  informacija. Tome da posvetimo 90% teorijskog, praktičnog, naučnog, informativnog programa, da presstanemo s podelom ti ćeš ovo zato što si muškarac, žena, beba, već da nastavimo s tim šta treba da uradimo unutar domaćinstva, u ulici, u mestu ili bilo kojoj drugoj administrativnoj i geografskoj celini, da se svaki posao jednako vrednuje i svaki učinak jednako uvažava, da se od deteta kakve god sposobnosti ima ili kakve god da su osobi sposobnosti preostale pristupa s aspekta izjednačavanja mogućnosti umesto onemogućvanja, da prenatalnim programima i planiranju u ovoj oblasti pođemo od toga da je svako dete dete, da psihologija i druge grane humanistike ne budu fokusirane na popravljanje anomalija već na razumevanje pojava i da odgovornost  koprodukcijski podela sa osobama koje neko iskustvo nose. Umesto da jedni drugima budemo predmeti profesionalnog bavljenja i da se kroz različte terapijske (čitav ih je niz u ovom trenutku) procese prepuštamo drugima koji takođe kao i osobe koje im se prepuštaju, niz svojih ličnih psiho-fizičkih izazova nisu razrešile jer ih ne rešavamo  iskustveno, međusobnom podrškom, već iz pozicija stručne moći i klijentske ili korisničke uloge. Trudeći se obostrano da taj odnos: ti meni rešavaš problem-ja tebi plaćam, ili ti država plaća za to (i obrnuto) traje dok ona(j) kojoj/kome se plaća to ne reši, umesto da nam humanistika u svim svojim sferama preda i ponudi sredstva da se sa svakim dosad poznatim ili novim fenomenom možemo suočiti bez definisanja dijagnoza, bez traganja za anomalijama, jer su  to sve doživljena ljudska iskustva, uz svest da su ta iskustva opšta i da ih svako od nas direktno ili indirektno može steći.

Od toga treba, suštnski iskustveno, da počne obrazovanje svake osobe na polju humanistike. U suprotnom ćemo, usled nejednake lične moći, sve vreme kao realnost imati humanitarnost, potrebu za dobročinstvom, što za posledicu ima vrzino kolo nadmoći i nemoći koje sami projektujemo, jer realno nema ni nemoćnih ni nadmoćnih – i  nemoć i nadmoć smo jedni drugima i sami sebi pripisali.

Preduslov slobode

Odrasla sam u porodici tehničara, u kojoj se znalo iz čega se sastoji mašina, ali ne i to da je skoro svakoj uzor ljudski ili živi organizam, kao i većini ljudskih izuma usled homocentrizma, jer je prirodno da sami sebe najbolje poznajemo. U vaspitno-obrazovnom procesu tehničara/ki i inženjera/ki, stvaralaca novog i praktičnog izostaje spona sa svešću o odgovornosti za društveno i svešću o planetarnoj upotrebljivosti izuma. Stvaramo otkako je ljudi tehničko-tehnološka sredstva s tendencijom da se nametnemo na tržištu kao superiorniji od nekog drugog plemena, grada, države, mikrokolektiva – ne za planetu kao celinu. Međutim, sada priroda od nas, kao svog dela, očekuje promenu na ovom planu, povezivanje na međuljudskom i na nivou bića u proizvodnji, razmeni, raspodeli, svemu što radimo i o čemu razmišljmo.

Jedna od tekovina patrijarhata, da s njima završim i ovaj tekst i za svagda, jeste to što jedni druge doživljavamo kao maašine za rad, proizvodnju, rađanje, bankomate, bebamate, telesne robove i ropkinje, isterujući do krajnjih granica telesne iscrpljenosti ko koliko može da izdrži, na isti način na koji se ponašamo prema spravama koje smo izumeli, nabavili, kupili ili nam ih je neko poklonio. Dogovorom ili ugovorom obavezujemo se da ćemo jedni s drugima živeti do smrti ili dok nam to bude prijalo, odnosno dok postoji razlog zbog koga smo u određeni odnos ušli, da ćemo minimalno 32 sata nedeljno provesti radeći jedni za drugee, formulacija radim za nekog ili neku pravnu strukturu ili bavim se ovim ili onim  prisutnija je od formulacije radimo zajedno, stvarajući nešto za dobrobit svih. U semu ovome apstrahovali smo sreću, stavili je na sporedno mesto, vraćajući joj se u retkim trenucima kada jedni s drugima ravnopravno komuniciramo, a ljubav kao njen preduslov i pokretač poistovetili smo sa obavezama i moranjem umesto da bude, što u svojoj suštini jeste, preduslov slobode: međusobne, lične, građanske, zasovane na izboru i uvažavanju svakog ljudskog iskustva i prava i potreba svakog bića na planeti koju delimo.

Preduslov sreće

 Otuda nam zakoni koji uređuju pravo na izbor bilo ko aspekta života: kako, ćemo, s kim, gde i na koji način živeti i čiju ćemo podršku koristiti u slučaju da nešto fizički ne možemo sami ili nemamo sposobnost samostalnog odlučivanja stižu sa zakašnjenjem od nekoliko decenija ili njihova primena toliko kasni. Primera radi, takva je situcija s opštim pravom na personalnu asistenciju, koje je samo Norveška, čija nacionalna organizacija za samostalni život danas obeležava 30 godina rada, usvojila, ili s pravom na slobodan izbor partnera s kojim ćemo provesti život ili deo života dok nam to prija, pa sa 15 godina zakašnjenja Srbija, kao obavezujuću meru pristupanja EU usvaja Zakon o istopolnim partnerstvima umesto da ustavom i porodičnim zakonom i/ili Zakonom o braku definiše brak kao zajednicu (dveju) osoba koje se dobrovoljno za nju odluče. Reakcija otporom na realnost gotovo nigde nije izostala jer se držimo zapisanog u spisima s početka nove ere ili pre nje bez obzira što nam realnost svakodnevno pokazuje nešto drugo u odnosu na to šta i ko čini domaćinstvo i šta je stvarna podrška. Prihvatanje realnosti  preduslov je sreće, svega smisleng i održivog.

Nismo rođeni/e da bismo jedni zbog drugih trpeli i da bismo se međusobno ugnjetavali/e, već da bismo prenoseći, stičući i razmenjujući iskustva doživeli sve što je moguće i ostavili uslove za život i razvoj bićima koja će živeti posle nas. Moja koleginica Jelena Sokref stalno govori o izlivanju i  ulivanju kao osnovnom vidu komunikacije bez koga nema stvarnog života. Deo nas još uvek tako komunicira bez obzira na sve što se globalno dešava. Međutim, svakim danom sve više ljudi postavlja granice i brane u odnosu na deo koji deli s drugima iz potpuno opravdanog osećaja moguće ili stvarne ugroženosti. Mislim da je sada, shodno svemu što se dešava, trenutak da preduzmemo sve što možemo da se međuljudska razmena održi i da nam to predstoji kao primarno strateško i ideološko opredeljenje, da se ne bismo pretvorili u robu i roblje jedni drugima.

(Autonomija, ustupljena naslovna fotografija)