Skip to main content

Milica Mima Ružičić Novković: Ljude samostalnima čini pravo na izbor

Građani 06. мај 2022.
5 min čitanja

O pravu da biramo sve što nas se tiče

Juče je Evropska mreža za samostalni život (ENIL) obeležavala Evropski dan samostalnog života koji je bio posvećen deci i mladima sa invaliditetom.

Pre 33 godine, na jučerašnji dan u 50 gradova Evrope ljudi su na protestima tražili pravo na samostalni život uz asistenciju. U julu se obeležava 50 godina od osnivanja prvog centra za samostalni život na svetu, na Univerzitetu Kalifornije, u Berkliju.

Osnovn principi na kojjima se zasniva delovanje pokreta za samostalni život osoba sa invaliditetom jeste to da ljude samostalnima čini pravo na izbor, mogućnost odlučivanja o vlastitom životu,  odgovornost za sve što se našeg života tiče, kontrola nad vlastitim životom i pravo na grešku, a  preduslovi za njega su pristupačnost, međusobna podrška zasnovana na iskustvu (peer) podrška i usluga personalne asistencije za osobe kojima potrebna. U poslednjih nekoliko godina uz asistenciju, kao potencijlno pravo svake osobe razvijen je koncept podrške u donošenju osluka koja osobama sa smanjenim intelektualni sposobnostima omogućava samostalno učešće u društvu.

Svi navedeni preduslovi samostalnog života uneti su u važeću Nacionalnu strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i u vezi su sa punom primenom čl. 19 Međunarodne konvencije osoba sa invaliditetom. Međutim, način na koji je pravo na finansiranje usluga za samostalni život formulisano u Zakonu o socijalnoj zaštiti i pravilnicima koji omogućavaju njegovu primenu ne podstiče njihovo uvođenje, ne stavlja uslugu personalne asistencije kao prioritetnu. Podrška u donošenju odluka, sem u Strategiji, nigde se ne pominje, iskustvenu koja je neophodna svim ljudima pominje samo Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i to samo u segmentu podrške koju vršnjaci (treba da) pružaju jedni drugima.

Zakon predviđa da je finansiranje prava na uslugu personalne asistencije u nadležnosti opština ili se ono kad su u pitanju siromašne opštine finansira namenskim transferima iz državnog budžeta putem javne nabavke ili formiranjem opštinskih ili međuopštinskih centara za pružanje usluga socijalne zsaštite. Ovom odredbom automatski se podrazumeva da je organiztor usluge licencirano pravno lice, čime je automatski ograničeno pravo na izbor jer opciju centar za pružanje usluga/javne nabavke bira opština ili grad, licenciranog pružaoca (najčešće samo jednog i s najnižom cenom usluge) za sprovođenje  javne nabavke bira opština ili grad. Po preporukama Komiteta UN  za prava osoba sa invaliditetom ako je javna nabavka modalitet  finansiranja, korisnici/e bi trebalo da imaju garantovanu mogućnost izbora da barem jedan od ovlašćenih pružalaca bude organizacija za samostalni život, što u praksi jeste samo tamo gde su sedišta postojećih centara, drugih organizacija za samostalni život ili samozastupničkih organizacija, ali korisnici/e nemaju mogućnost da biraju između njih jer se opštine i gradovi opredeljuju samo za jednu.

Po Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, minimalni standardi podrazumevaju Kancelariju u vlasništvu ili zakupu ne kraćem od 6  godina, zaposlenog stručnog radnika/cu na svakih 50 korisnika/ca , minimalno jednog punoletnog društveno aktivnog korisnika/cu koji nema fizičku sposobnost da se samostalno brine o sebi i uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici, zbog čega mu je potrebno fizičko prisustvo i kontinuirana pomoć ili  da može da brine o sebi i da se uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici uz fizičko prisustvo i pomoć druge osobe (pri čemu još uvek ne postoji jasno i javno tumačenje da li su to samo korisnici uvećanog dodatka za tuđu nego i pomoć ili je mogu koristiti i osobe koje su ostvarile pravo na osnovni) i jednog akreditovanog personalnog asistenta/kinju. Uz obavezne troškove zaštite na radu i administrativno-računovodstvene, da bi ispunio sve navedene uslove po trenutnim cenama na tržištu rada ovlašćeni pružalac za organizovanje usluge za jednu osobu u trajanju od 40 sati nedeljno mora da obezbedi iznos od 2,5 miliona dinara godišnje. On se proporcionalo smanjuje uz veći broj korisnika/ca, ali su navedeni uslovi za većinu opština u administrativno-finansijskom smislu u startu opterećujući. Za posledicu imamo to da se usluga personalne asistencije i dalje organizuje u manje od 30 gradova i opština za manje od 300 osoba, da punoletne osobe sa smanjenim intelektualnim sposobnostima i sve osobe koje ostvaruju pravo na osnovni dodatak za tuđu negu i pomoć ili nemaju nikakvu podršku ili imaju pomoć u kući sat vremena dnevno radnim danima, porodice i dalje ko alternativu uslugama za trajni smeštaj vide male kućne/domske zajednice, usluge predaha, dnevnog boravka i zalažu se za usvajanje Zakona o roditelju-ngovatelju, što su sve poluinstitucionalni i pasivizirajući vidovi podrške u čijoj su osnovi patronat, protekrorat i izolacija, a ne lični izbor. Pored toga, zbog uštede sredstava, većina lokalnih samouprava odlučila se za to da direktne pružaoce usluge personalne asistencije  i ličnog pratioca detetu budu angažovani po ugooru o delu, bez prava na plaćen godišnji odmor i bolovanje. U Novom Sadu licencirani pružlac usluga može da sklopi bilo koji Zakonom o radu predviđeni ugovor s direktnim pružaocima, ali Grad pokriva samo odrađene radne sate, bez praznika ili bilo kojih drugih naknada iz radnog odnosa. Budući da je većina direktnih pružalaca angažovana po ugovoru o delu nemaju pravo na naknadu za  prevvoz, a pošto se ova vrsta angažovanja ne smatra radnim odnosom, u vreme vanrednog stanja pre 2 godine u Beogradu prvobitno nisu mogli da koriste javni prevoz namenjen radnicima/ama, a u Novom Sadu je delu ličnih pratilaca prekidan ugovor po zaražavanju od korone i u toku lečenja nisu imali pokriveno zdravstveno osiguranje.

Preduslovi samostalnog života – pristupačnost, iskustvena podrška, personalna asistencija, podrška u donošenju odluka i dostupnost prevođenja na znakovni jezik i s njega jesu jedini stvarni preduslovi za puno društveno učešće osoba sa invaliditetom i za ukidanje trajnog smeštaja i ostalihh poluinstitucionsalnih, segregirajućih vidova zaštite po jednoidentitetskom principu i uz ograničavanje prava na odlučivanje o vlastitom životu.

Nedavno se završio izborni proces u delu izlaska ljudi na birališta. Glasačko pravo trenutno nema između 100.000 i 150.000 punoletnih ljudi lišenih poslovne sposobnosti, glasanje se održava vikendom,većina ljudi nema uslugu koja podrazumeva rad van kuće i ako imamo asistenciju, ona je u maksimalnom trajanju od 40 sati nedeljno (sem u Novom Sadu gde je omogućeno njeno koršćenje i trajanju u optimalnom nivou za svega 36 osoba), imamo izbor ili odlaska na nepristupačna glasačka mesta ili korišćenje samo jedne razumne adaptacije, a to je da višečlana komisija ulazi u  kuću osobe koja glasa po rasporedu i u vreme koje Komisija odredi. Ne postoji mogućnost odlaska na najbliže pristupačno biračko mesto, što recimo stanovnike MZ Stari Grad u Novom Sadu stavlja u nepovvoljan položaj u odnosu na druge ljude jer su većina registrovanih glasača starije osobe kojima je teško da se popnu na sprat mesne zajednice, a kamoli, sa čim sam se ja 2017. suočila i od tada ne izlazim na izbore, da podižu nekog, ne postoji mogućnost onlajn glasanja, niti mogućnost glasanja putem pisma, što bi pospešilo opštu izlaznost, poltičko učešće i validnost izbornog procesa, a imajući u vidu okolnosti pod kojima ljudi žive i rade.

Glasačko pravo prvi je nivo političkog učešća. Moja odluka da na nepristupačnom biralištu ili u kući (zbog kovida sam van mesta prebivališta) ne potiče od toga što nekoliko saziva izbornih komisija na svim nivoima, uz intervencije i pozive, nije videlo ništa sporno u tome što je deo glasačkog tela samo na navedenom biračkm mestu tog dana ugroženo zbog nepristupačnosti, koja je članom 9 Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom definisana kao ljudsko pravo, i nefokusiranosti na načine koji neće ugroziti ničije dostojanstvo. Morala sam da vagam da li je manja šteta davanje legitimeta nepristupačnosti kao osnovnom preduslovu  za samostalni životom svih ljudi ili neučešća u izbornom procesu dokle god svima ne bude garantovan isti i nesmetan pristup. Ovde nije toliko po sredi nevidljivost koliko sužena perspektiva očekivanog kratkoročnog ulaganja koja u startu šalje poruku o budućoj ograničenoj komunikaciji, saradnji, zajedničkoj proizvodnji (usluga i procesa) u svim drugim oblastimama od kojih zavisi delovanje ljudi koje biramo da usvajaju odluke i zakone od kojih zavisi život svih. Moj lični minimalni standard nije apsolutna pristupačnost i potpuna dostupnost asistencije i prevodilačkih usluga, koju s iskustvom koje imamo možemo u svakom delu sveta da obezbedimo, već na koji se način i s kojom svrhom i namerom omogućava nečije učešće i u kom delu procesa. Živimo u doba u kome je u oblasti ljudskih prava poznato bezmalo sve. Njihovo neprimenjianje zbog bilo koje opšte svrhe ili dobra ukazuje na nepostojanje svrhe ili odnosa premu opštem dobru. Otuda da bismo stvarno živeli samostalno (birali, odlučivali, preuzimali odgovornost za sve što se tiče svakog/e od nas, imali kontrolu nad vlastitim životom uz pravo na grešku u svemu što smo izabrali/e  i odlučili/e), prvi korak je stvarna spremnost da zajednički stvorimo preduslove za to. Neravnopravan odnos prema nedoživljenom iskustvu  i održavanje ove neravnopravnosti iz bilo kog razloga dovodi do toga da su za promene u prilog nesmetanom življenju potrebne decenije. Pošto je i naredna zbog ekoloških okolnosti neizvesna, jedino što nam preostaje jeste dosledan rad na punoj primeni ljudskih prava, sinkretički pristup njihovoj primeni i odbacivanje svega što tome ne vodi ili mu odmaže.

(Autonomija)