Sada reč „sloboda“ koriste ljudi koji ni jedan jedini sekund ne moraju za slobodu da plate. „Pioni naoružani tastaturama sude, seku glave, huškaju i buškaju, u sobama sa centralnim grejanjem, čekajući dostavu. Ovi što vrše dostavu, oni mene zanimaju. Kao junaci“, kaže u intervjuu za novi NIN, dobitnica 67. NIN-ove nagrade za roman „Deca“ Milena Marković.

Milena Marković (1974) je napisala devet drama koje se izvode na domaćim i inostranim scenama. Objavila je šest zbirki poezija, autor je scenarija za 12 filmova i TV serija. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolju dramu sa ex YU prostora, vlasnica je dve Sterijine nagrade za najbolji tekst, piše između ostalog u uvodu intervjua za NIN novinarka Radmila Stanković, prenosi delove intervjua Nova.rs.

Šta ste radili u trenutku kada su vam saopštili da ste dobili NIN-ovu nagradu, šta ste prvo pomislili?

„Ja sam ušla u uži izbor, to mi je već bio znak da mogu da dobijem nagradu. Onda sam se trudila da ne razmišljam mnogo o tome. Pošto je procedura oko nagrade vrlo dramatična, svi smo obavešteni da će nam javiti u podne, ja sam to jutro već zamišljala da sam nagrađena, pa da nisam. Onda sam pomislila na najbliže kojih više nema i koji bi se radovali i pravili važni, pa sam bila malo tužna“, kaže u intervjuu za novi NIN laulerat NIN-ove nagrade Milena Marković.

Kako biste objasnili osnovni motiv da pišete ovakvu poemu – roman?

„Uvek sam htela da napišem poemu, roman u stihu. Samo nisam smela i nisam umela. To je jedna forma u kojoj se prikazuje pesnička veština. Pored pevanja, bilo je potrebno da savladam i pripovedanje, da pored detalja, slike, izjave, imam i široki potez priče, nešto što je mnogostrano. Sada je nešto više od 20 godina prošlo od moje prve izvedene drame i moje prve knjige pesama. I uvek sam žurila. Da predam dramski tekst, da izdam zbirku pesama, da se prijavim na određeni konkurs sa scenarijom. Ovoga puta nisam žurila. I da nisam bila zadovoljna, jednostavno bih krenula nešto drugo da radim“, kaže Marković.

Šta je za vas danas najveći stepen dostignute slobode u društvu u kome živite i stvarate? Stepen koji ste vi dostigli?

„Ja sam žena koja radi državni posao, imam platu, profesor sam. Na mom fakultetu profesori imaju potpunu autonomiju i integritet. I još pišem neke knjige, razmišljam samo hoće li da budu dobre ili ne. Živim udobno. Spadam u mali procenat takvih ljudi. Da li je to sloboda? Onako. Ponekad maštam kako živim na ostrvu ili na imanju. Da li je to sloboda? Onako. Da bi neko bio potpuno slobodan mora da bude lišen ljubavi. Ljubav nije sloboda. Ne može da ima porodicu. Porodica nije sloboda. Telo nije sloboda, ono ograničava. Jesu gaučosi bili slobodni? Jesu kauboji bili slobodni? Šta ja znam, mogli su da poginu na razne načine svakoga dana. Jesu pustinjaci slobodni? Hodočasnici? Telo nije sloboda, telo ograničava. Samo je duša slobodna. Velike plemenite ideologija koja je rođena u francuskoj revoluciji, pokazalo se, nije slobodna. Tržište, da li je slobodno? Ma nemoj“, poručuje Marković.

Dodaje da „u ideološkom smislu, društvenom, tu već stvar postaje komplikovana“.

„Sada reč sloboda koriste ljudi koji ni jedan jedini sekund ne moraju za slobodu da plate. Reči sloboda, jednakost, bratstvo, pravda, zamenila je reč – prava. Veliki feudalni zlikovci koriste plemenite reči i nastavljaju da uvećavaju svoju moć. Teške i lake figure smišljaju fraze sa predumišljajem. Pioni naoružani tastaturama sude, seku glave, huškaju i buškaju, u sobama sa centralnim grejanjem, čekajući dostavu. Ovi što vrše dostavu, oni mene zanimaju. Kao junaci“, kaže između ostalog autorka nagrađenog romana „Deca“ u intervjuu za novi NIN.

(N1)