Skip to main content

MILENA BOGAVAC: Zajednička borba nam je neophodna

Građani 01. dec 2023.
11 min čitanja

"Nijedna od nas nema prava na parcijalne borbe već bi trebalo da se borimo za sve žene, sve radnice i za sve nas"

U toku je kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Reč je o globalnoj kampanji koju obeležava 1,700 organizacija u preko 100 država sveta. Kampanja počinje 25. novembra Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama i završava 10. decembra Međunarodnim danom ljudskih prava.

Sindikat UGS NEZAVISNOST I GS KUM Nezavisnost simbolično su se priključili kampanji podržavajuću program ovogodišnjeg AFŽ -Autonomnog festivala žena koji se po četvrti put održao u Novom Sadu. Baš na Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama , 25 novembra u okviru AFŽ-a je spisateljica, dramaturškinja i pozorišna rediteljka, Milena Minja Bogavac izvela svoj ispovedni, autobiografski performans “MRZIM POZORIŠTE” u kojem je na ironičan, satiričan i duhovit način govorila o svom, kako kaže, “slatko-gorkom odnosu prema pozorišnoj umetnosti”. Minja Bogavac za KUMU propituje položaj žena u pozorišnoj umetnosti, na nezavisnoj sceni, govori o radnim pravima, neophodnosti artikulisane borbe i rodno zasnovanom nasilju.

Minja, od svoje dvadesete godine si u profesionalnom pozorištu, Dakle, malo više od dve decenije takvog iskustva dovele su te do monodrame u kojoj poručuješ “mrzim pozorište”, i jasno je svakom ko prati tvoj rad da ne mrziš pozorišnu umetnost, da se ta mržnja odnosi na nešto drugo. “Pozorište je ogledalo društva”, to je jedan od odgovora, možeš li da pojasniš?

Pozorište ne može da se posmatra kao neki fenomen koji je izdvojen od društva jer se pravi za društvo, pravi ga društvo, pravi se od ljudi i govori o ljudima i o društvu. Pozorište je naravno javni čin, a čini mi da je javna sfera u našoj zemlji pretvorena u nešto izuzetno opasno. Čini mi se da se nasilje i normalizovani govor mržnje u javnoj sferi pretvara u fizičko nasilje i jedan haos od društva u kojem živimo u kojem više niko nije bezbedan. Ja sam na početku svoje, kako kažeš, duge karijere zaista imala neke iluzije o tome da pozorište može da pokuša i treba menja svet na bolje, ali mi se nekako čini da u ovoj i ovakvoj kulturnoj sredini kakvo je danas, pozorište više ni nema te ambicije. Pozorište možda propušta šansu da bude ono što treba da bude, a to jeste škola morala, empatije i nekakva vrsta društvene savesti. Uverena sam da u pozorištima Srbije rade ljudi koji poseduju veštine da razumeju jednu socijalnu situaciju, socijalni kontekst, nasilnu situaciju i mogu da analiziraju i razumeju raličite javne diskurse. Znam da je to tako, ne samo zbog toga što je u prirodi pozorišta da se takve stvari znaju, već mi vrlo dugo pričamo o tome među kolegama, pričamo tiho u pozorišnim bifeima, a onda kada dođe do repertoarskih odluka ne vidim to razumevanje i ne vidim hrabrost. U komadu „Mrzim pozorište“ ja kažem da pre svega mrzim ovaj svet, a pozorište čini najveći deo moga sveta i to je zaista tako. Pozorište je bilo moja najvaća strast i opsesija i ne samo posao nego i neki egzistencijalni razlog zašto živim, neka vrsta smisla. A čini mi se da u ovakvoj sumornoj i nasilnoj društvenoj atmosferi ni pozorište nije uspelo da ostane nekompromitovano.

U atmosferi koju opisuješ ti si se našla na nezavisnoj kulturnoj sceni. Trenutno si direktorka Reflektor teatra, deo kreativnog tima Centra E8, stalna saradnica BITEF-a, i kada pratimo tvoj rad i nekada u instituciji i na nezavisnoj sceni, stičemo utisak da zapravo jedino pristaješ na pozorište kao aktivizam i borbu. Koje su nam borbe potrebne i u pozorištu, ali i van njega?

Dvadestak godina ja jesam radila paralelno u institucijama i na nezavisnoj sceni. Sada mi se čini da mi je preostao samo rad na nezavisnoj sceni. Nije u pitanju nekakav moj lični izbor ili neka moja principijelnost. U pitanju je činjenica da me odavno zaista niko i ne zove da nešto u instituciji radim, a da sam možda iz te neke pomalo apartne pozicije stekla i ja neku vrstu cinizma i ironije. Verovatno sam doprinela takvoj situaciji i sama, ne toliko svojim predstavama, ne vidim da su one toliko revolucionarne i pobunjene, nego time koliko nisam držala jezik za zubima kada su u pitanju neke javne stvari. I dalje mislim da je odgovornost umetnika i umetnica da govorimo o stvarima koje u društvu zapažamo i ne tvrdim da bih danas uradila nešto drugačije, ali možda sa te pozicije, trenutno, iz Reflektor teatra gde imamo nezavisnu trupu koja imitira repertoarsko pozoršte, imam neku novu vrstu besa prema institucijama jer mi je jasno da nas troje i po zaposlenih u Reflektor teatru možemo da radimo posao koji rade neke institucije sa 40 ili 50 ljudi na plati i na javnom budžetu. Vrlo sam svesna šta su udobnosti institucije kulture i rada u njoj i šokirana sam da ljudi koji u njima rade ne razumenju da su te institucije javne i da resursi koje one imaju ne pripadaju samo njima, nego su nešto što pripada svim građanima i trebalo bi pravedno da se dele. Nisam u ovome usamljena, ima mnogo kvalitetnih vrednih kulturnih radnika i radnica, autora i autorki koji zaista imaju šta da kažu, a već dugo ih ne vidim na repertoarima institucija, pa čak i neki ljudi koje u pozorištu smatramo super zvezdama sve više rade u inostranstvu ili njihove predstave dolaze negde iz regona da ih mi u Beogradu vidimo. Treba postaviti pitanje čije su naše javne institucije. Do apsurda je dovedeno to koliko veoma često u i nekim nezavisnim pozorištima i privatnim kulturnim centrima imamo poslednju liniju odbrane javnog dobra. Neverovatno kako nas je neoliberalni kapitalizam doveo do toga da se isključivo privatno vlasništvo i neka vrsta autonomije privatnog vlasništva poštuje i da zbog toga tu postoji nekakva privremena autonomna zona u kojem još uvek može da se govori o javnom dobru i javnim temama.

Kada je reč o umetnicama borba iz pozorišta se vrlo često preliva na borbu u privatnom životu, nekada bukvalno u borbu za život. U istraživanju „Rodna ravnopravnost za kulturnu raznolikost“ sprovedenom tokom prošle godine u okviru Nezavisne kulturne scene Srbije, Centra za empirijske studije Jugoistočne Evrope, Kolektiva FEMIX u kojem je učestvovalo više od dve stotine radnica u kulturi iz različitih delova Srbije, ispostavilo se da je zajedničko velikom broju žena nedefinisano radno vreme, prekarni rad, nevidljivost u sistemu, niska zarada itd. Koliko taj položaj usporava borbu za bolje pozorište kao ogledalo društva?

Istraživanje o kojem govoriš imala sam prilike da ispratim, pročitam. Prisustvovala sam prezentaciji tog istraživanja u EU Info kutku u Nišu i slušajući autorke i autora kako iznose te statističke podatke do kojih su došli doživela sam pravi pravcati napad panike. Veoma me sve što sam čula podsetilo na teme iz mog, tada premijerno izvedenog, performansa “Mrzim pozorište”. Nešto što sam u tom komadu predstavila kao moju ličnu isposvest, zapravo onom feminističkom logikom lično je političko, jeste neka stvar koja spaja veliki broj mojih koleginica. Ono što je simptomatično kod tog istraživanja, da to nije slučajan uzorak žena, to su visoko obrazovane žene, veliki broj njih su doktorke nauka, direktorke ustanova kulture. Veliki broj njih vode nekakve nezavisne organizacije koje rade sjajne stvari u kulturi. Rekli bismo da imaju čak privilegovan položaj. Bave se poslom koji bi trebalo da bude lep, u interesu javnosti, ne previše naporan. I kada tako sagledate šta bi trebalo da bude rad u kulturi i koliko je on stalna borba, koliko su žene iz nekog višeg obrazovnog statusa deprivilegovane, shvatite da, kada pogledate na drugu stranu, žene žive još u mnogo težim uslovima. Ovo istraživanje me još jednom podsetilo koliko više nijedna od nas nema prava na neke parcijalne borbe već treba da se borimo za sve žene, za sve radnice i za sve nas. Ne postoji nijedno radničko pitanje i nijedno polje rada koje nekoga od nas ne bi trebalo da zanima, jer se sa tim problemom ne poistovećuje. Čini mi se da su naša radnička prava stalno prekršena, a uz sve to je duplo teže kada si žena jer se suočavaš sa stalnom mizoginijom, koje mnoge žene kod nas nisu ni svesne što ne znnači, naravno, da ona ne postoji. Mislim da ta nesvest dolazi kao posledca mizoginije koja je na neki način normalizovana. Da se vratimo na to istraživanje. Kada vidite sa koliko velikim izazovima u svakodnevnom životu se suočavaju žene iz sfere društva koja bi trebalo da se smatra privilegovanom, shvatite da je verovatno mnogo gori položaj žena koje rade u nekim, spolja gledano, manje udobnim i izazovnijim profesijama.

Blizu 35% umetnica doživelo je da ih smatraju nekompetentnom ili manje kompetentnom u profesionalnom radu u sektoru kulture zato što su žene. Čak 25% profesionalki u kulturi naišlo je na neprihvatanje, ignorisanje i neuvažavanje kada su se našle na položaju rukovoditeljki organizacije, institucije ili projekta. Zatim, svaka četvrta žena plaćena je manje od muških kolega za isti posao, ulogu ili funkciju, da li je i ovo jedan od slojeva te “mržnje prema” pozorištu iz monodrame?

Rodna diskriminacija je svepristuna, nalazimo je u svim sferama društva, pa bi bilo čudno da je nema u kulturi. Neko mnogo pametniji od mene je rekao da svako društvo ima kulturu i medije kakvo zaslužuje i tu se vraćamo na to da je kultura ogledalo društva. Žene su u kulturi i u profesijama u vezi sa kulturom mnogo brojnije i tu dolazimo do tog fenomena klasičnog ženskog posla. To što su žene u tim poslovima brojnije sigurno je dokaz da su ti poslovi manje plaćeni. I u tako u feminizovanoj profesiji, u kojoj ogroman deo pešačkog posla obavljaju žene, na liderskim pozicijama imamo znatno veći broj muškaraca i inresantno je kako se oni uvek nalaze na nekim pozicijama sa kojih se donose odluke. Moje drage koleginice Olga Dimitrijević i Maja Pelević u saradnji sa Befemom i još nekim organizacijama, uradile su istraživanje baveći se svojom predstavom “Svet bez žena” gde su napravile vrlo jednostavne statističke zapise o tome koliko je npr. žena autorki izvedenih na scenama nekih ključnih institucija, koliko je rediteljki zastupljeno na velikim scenama, koliko spisateljica…koliko je uopšte žena čije se ime nalazi na plakatu. I ja, iako sam verovala da znam sve o rodnoj neravnopravnosti, ostala sam zabezeknuta koliko su žene malo zastupljene. Kada sam slušala jednu od debata vezanu za taj projekat draga koleginica Ana Miljanić citrala je izreku koja je važila za pre nekoliko decenija u Beogradu i glasi “mlada žena mala scena”. Čini mi se da se to odnosi i na moje koleginice danas. Evidentno je da što se ide ka manjim i skrajnutim scenama koje nisu neki mejn stejdževi velikih nacionalnih institucija kulture dođete do većeg broja žena. Moglo bi se romantično pomisliti da žene vole da prave intimnije prrdstave, ali ne treba imati takve iluzije. Reč je o tome da su za te velike projekte, na velikim scenama uvek mnogo veći autorski honorari i ženama je teško da do toga dobace.

Ti si ipak malobrojnih žena koja je u jednom peridou svog rada bila na čelu institucionalnog pozorišta. Pre nekoliko godina rukovodila si Šabačkim pozorištem. Koji su bili izazovi na toj poziciji u kontekstu teme o kojoj govorimo?

Moram da kažem da sam se suočavala sa nekim potpuno novim vrstama izazova i u kolektivu i sa saradnicima i partnerima gde sam ponekad imala toliku potrebu da dodam sebi na autoritetu da sam stavljala muški parfem ne bi li se makar malo ohrabrila kada vodim neki satanak. Tu se više ne radi o tome da li vi imate neko znanje, kompetenciju, dobru nameru ili takta da vodite taj sastanak. Radi se o tome da vas svi oslovaljvaju sa mlada damo, gospođice, gospođo i da vaš autoritet podrivaju na najbednijem seksističkom nivou nekako vas diskreditujući duplo. Jer kada ste mladi i kada ste dama onda niste autoritativna direktorica pozorišta. Ipak, mislim da su na liderskim pozicijama u kulturi žene mnogo sposobnije da čuju svoje saradnike i sardanice i da donose mnogo manje ishitrenih odluka, da su manje sklone sklapanju nekih burazerskih dilova. Imamo često nedostatak solidarnosti među ženama i kompetitivnost u koje nas uvlači patrijarhat i neoliberalni kapitalizam i vrlo često osuđujemo žene za neke male loše poteze. Uvek treba gledati koji su dobri potezi koje su te žene sprovele i da zaista žene koje uspevaju da opstaju na liderskim pozicijama zaslužuju podršku nas žena jer su pre svega sklonije da razumeju i probleme i položaj drugih žena sa kojima u poslu dolaze u komunikaciju. Tu mislim i na pitanje rodno zasnovanog nasilja za koje su žene na liderskim pozicijama mnogo senzibilisanije, a čini mi se da smo poslednjih godina mogli da vidimo da različiti oblici rodno zasnovanog nasilja, seksualnog nasilja postoje u gotovo svim institucijama u našem društvu, a posebno je teško kada su to obrazovne institucije i institucije kulture.

Kako borbu u pozorištu i van njega artikulisati u zajedničku borbu, da li nam je to neophodno?

Zajednička borba nam je apsolutno neophodna! Dugo sam smatrala da bi mi koji radimo u pozorištu trebalo da znamo neke načine komunikacije sa javnošću i načine da neku pobunu i borbu artikulišemo. Ali mi se čini da je ovo savremeno doba post istine, a posebno zakomplikovano u Srbiji sa normalizacijom govora mržnje i nekom vrstom ukidanja istine, gde više ne postoji nikakva poštena argumentacija. Čini mi se da potpuno obezvređuje sve naše veštine, jer ako baratate nekakvim činjenicama i tehnikama da se neki stavovi artikulišu, vi dalje sa tim finim stavovima i tehnikama ne možete ništa protiv direktne pesnice, šamara i bejzbolke u glavu. Čini mi se da vrlo često od nekog političkog i društvenog mejnstrima, od neke klase bliske vlasti, na svaki pokušaj artikulacije, dobijamo pendrek u glavu. I čini mi se da tu naša artikulisana borba već mora da vodi u nekakav bes. A toga se malo plašim. Volela bih da izbegnemo neki strašniji nasilniji obračun, ali mi se čini da je nasilje u javnom prostoru i u mnogim sferama društva već prebacilo i otišlo predaleko, da ne možete mirnodopskim sredstvima, finim tehnikama i objašnjenjima protiv nekoga ko vaše objašnjenje neće da čuje i ko se ne libi nasiliničkih rešenja. Zato nisam sigurna kako da se artikulišemo i stvari pretvotimo u zajednilčku borbu, ali sam sigurna da je važno da znamo na kojoj smo strani i da ne pristajemo na tu laž da nas ima malo. Zaista moram da verujem u neko osnovno dobro i osnovni osećaj za pravdu u ljudima i da je ljudi koji uviđaju koliko je ovaj nasilnički sistem u kojem živimo haotičan ipak više.

“Mrzim pozorište” si pred novosadskom publikom na AFŽ-u odigrala baš na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. I bez izuzetka tog 25. novembra svake godine čujemo na vestima poraznu statistiku o broju ubijenih žena u porodično partnerskom nasilju. Taj broj gotovo nikada nije manji od broja 30 i ne smanjuje se. Koliko tebe ta činjenica uznemiruje i privatno i profesionalno?

Porazna statistika femicida lice je i naličje našeg društva. Mi možemo da kažemo da je to i globalni fenomen, ali mi se čini da po glavi stanovnice, Srbija zaista tu statistiku ima u veoma crnim i zastrašujućim brojkama koje ne postaju bolje. Jedino što primećujem da postaje gore i opasnije jeste način na koji ove vesti komentarišemo. Bukvalno vesti o femicidu u poslednje vreme prolaze ne samo sa nekom vrstom okrivljavanja žrtve, ne samo uz senzacionalističko izveštavanje, već bukvalno možemo da vidimo da se na društvenim mrežama tretiraju kao vic, da se ljudi zabavljaju sa teškim ubistvima kao da je u pitanju nekakav rijaliti, kao nekakva serija koja, kada se završi zaplet svi će ti ljudi ustati i ponovo biti živi. Mislim da je tragično da i pored toliko napora nekih ženskih organizacija država i dalje nema nikakav način da prati broj femicida i da je broj kojim se barata 25. novembra možda i veći. Posebno je porazno to što država ne preuzima nikakvu vrstu odgovornosti da se u odnosu na te brojeve koji postoje preduzimaju nekakve mere i mere prevencije. O prevenciji rodno zasnovanog nasilja se samo priča, ali se ništa ne uvodi kao sistem i ne posmatra se to sa neke naučne strane. Budući da radim u organizaciji Centar E8 i da se bavimo mladima i da je prevencija nasilja jedno od naših najzastupljenijih tema, mogu da kažem da to nije neki svemirski brod, niti nešto što se ne radi drugim društvima i što nije ispitano. Postoji naravno nekakav holistički pristup tome i moguće je kroz edukaciju različitih društvenih grupa stvoriti bezbedniju atmosferu za žene, ali se čini da naše društvo i naše institucije vrlo neadekvatno reaguju i vrlo uspešno izbegavaju mere prevencije iz razloga koji su opet povezani sa nasiljem i mizoginijom. Volela bih kada sledećeg 25. novembra ne bismo svedočili poraznoj statistici. I volela bih kada bismo se rešavanjem ovog pitanja bavili 365 dana u godini, a ne samo tokom ovih 16 dana aktivizma.

Ono što je možda svetla tačka – deluje da su mlađe generacije devojaka i devojčica odlučnije u tome da je neophodno obračanavanje sa rodnim stereotipima, spremnije su glasno da govore o nepravdi i da prepoznaju rodno zasnovano nasilje. To je između ostalog ilustrovano i u tvojoj predstavi “Devojčice”. Naravno ne možemo samo tim devojčicama prepustiti borbu za bolje društvo, ali da li one jesu optimizam, ako bismo ga sada tražile na kraju razgovora?

Kada gledam nove generacije mladih žena i devojaka, a gledam ih često jer imala sam mnogo prilika da radim sa njima, zaista mi se čini da, koliko god ponekad naša borba izgledala uzaludno i sve naše kampanje, edukacije i sve čime se, kao nekakve predstavnice ženskih organizacija, bavimo već godinama, zaista kada vidim novu generaciju devojaka čini mi se ima progresa. Da, iako je taj napredak mali, stasavaju devojke koje su u stanju da imenuju neke oblike nasilja i koje su u stanju da se tome odlučno suprotstave. Svet i društvo nisu bolji prema njima, one zbog toga nisu srećnije, ali u odnosu na generacije kojoj ja pripadam, mnogo su jasnije opremljene nekakvom terminologijom. U vreme kada sam ja odrastala mnogo seksualnog i rodno zasnovanog nasilja nismo znali kako da nazovemo, kako da ga prepoznamo. Činilo se da je uloga devojčice, devojke ili mlade žene da se nekako zaštiti, da ne provocira, da od nekakvih stvari pobegne i prihati da, jer je prosto napravila gerešku, zaslužuje neku vrstu nasilja. Izuzetno mi je drago što devojke danas ne prihvataju takav poredak stvari kao normalan i da su vrlo u stanju da nazovu nasilje onako kako treba. Iskreno verujem u nove generacije, ali nekako mi se čini da je i njih obeležilo to što odrastaju u izrazito nasilnom društvu. Nadam se da će u godinama koje su pred njima usvojiti još više znanja, više solidarnosti i razumevanja feminizma kao koncepta slobode i da će nekako prihvatiti čitavu žensku borbu, ne samo delove koji se tiču direktne zaštite ličnog integriteta od nasilja. Čini mi se da od nekih starijih generecije feministkinja mlađe generacije mogu puno da nauče o inkluziji, a sa druge strane mi od mladih devojaka danas možemo mnogo da naučimo o odlučnosti u suprotstvaljanju nasilju i tačnom imenovanju nasilja.

(Tamara Srijemac, UGS Nezavisnost / Foto: Autonomija)