Novosađanin Milan Čanak (25), britanski đak i diplomirani ekonomista, nakon više poseta ovoj zemlji u kojima je svedočio o brutalnim posledicama ruske agresije, u julu ove godine se prijavio da radi kao humanitarni radnik u Ukrajini. Obilazio je najugroženija područja i dostavljao pakete osnovne humanitarne pomoći, hranu i medicinski materijal. Vratio se nakon dva i po meseca u Novi Sad, samo da bi sredio vizu za povratak u Ukrajinu. U razgovoru za Autonomiju kaže da jedva čeka da se vrati u Ukrajinu.

Šta te je motivisalo da odeš u Ukrajinu da se baviš humanitarnim radom?

Motivisalo me je to što Srbija insistira na istorijskim greškama. A ja ne želim da budem na pogrešnoj strani istorije. Preci su mi bili na pravoj strani. I danas postoji prava strana.

I kako izgleda jedan, uslovno rečeno, radni dan?

Svaki dan je drugačiji jer su misije na koje idemo drugačije. Nekada je to transport kutija sa pomoći, nekada slaganje kutija u halama. Oni zanimljivi dani su kada idemo da dostavljamo, na primer, kutije sa hranom porodicama oko Harkiva, u delovima zahvaćenim ratom, mahom starijim ljudima i ljudima sa malom decom. U pozadini se uvek čuje neka artiljerija. Bili smo i u Sumskoj oblasti, na kilometar od ruskih rovova, nedelju dana pre nego što su Ukrajinci ušli u Rusiju, prema Kursku. Rekli su nam da, ako krene pucnjava, nećemo imati vremena ni da čujemo granate. Obično se čuju granate pre nego što padnu, prvo fijuk pa onda udar. Ovde su nam rekli da nećemo to čuti, već da odmah legnemo čim se neko prodere, jer su na kilometar odavde i vide nas, preblizu su. I onda smo morali da idemo preko barikada, kroz rovove, kroz sve i svašta tim kombijima koji se već raspadaju. Brzo istovaramo i brzo idemo. Sve je naravno pod pancirima, sve je naravno pod šlemovima i niko tu ne obećava ništa. Niko ne može ništa da nam garantuje u tim momentima. Samo gledamo da se što pre evakuišemo, nakon što obavimo posao.

Drugim rečima, nema veze što ste humanitarci, to vam nije nikakva garancija da Rusi neće pucati na vas?

Ma nema nikakve veze. Rusi su pogodili Crveni krst pre nekoliko nedelja. Direktno su gađali Crveni krst.

I kako izgleda vožnja tog kombija prepunog humanitarne pomoći?

Kombiji se raspadaju jer ih voze već više od dve godine po ratištima. Imaju i rupe od metaka, otpadaju im i vrata, vezujemo ih kanapima, sve to izgleda vrlo apokaliptično. Ali, ljudi i sa takvom opremom rade. Preporučujem svakako da pogledate dokumentarni film „Winter on Fire“. Reč je o filmu koji govori o protestima na Majdanu 2014. godine i o ulozi koju su odigrale humanitarne organizacije, koje su donosile hranu, šatore… Zima, 92 dana se oni okupljaju svaki dan. Na kraju građani idu sa drvenim štitovima od dasaka na prorusku policiju, koja puca na njih iz kalašnjikova i snajpera. Ali, ljudi i dalje idu… Dakle, pobediti ili izginuti, nema treće opcije.

Drugim rečima, njihova borba se i tada i sada oslanjala na dobrovoljni deo, u koji su svi uključeni: od male dece koja prave od limenki, kartona i voska sveće za vojnike da se ogrevaju u rovovima, do tinejdžera koji idu i to dostavljaju, zatim u školama na časovima likovnog prave mreže za tenkove. Cela nacija učestvuje u odbrani Ukrajine i svi imaju istog neprijatelja, svi su mnogo složniji u ratnim uslovima. I, naravno, prema Rusima je mržnja beskonačna.

Beskonačna?

Da! Više ljudi sam čuo koji kažu da svojoj maloj deci dozvoljavaju da opsuju kada spominju Ruse. Pritom, njihovi bake i deke se još uvek sećaju Holodomora iz tridesetih godina 20. veka, Staljinovog terora kojim je glađu pobio milione Ukrajinaca. Kada sam jednom prilikom rekao da bih posle rata voleo da posetim Moskvu, moj prijatelj Ukrajinac se uvredio jer je, kako je rekao, Moskva izgrađena na ukrajinskim kostima, od novca i hrane koji je Sovjetski Savez uzimao od Ukrajine. Za Ukrajince je Moskva neprijatelj. Sve u svemu, mržnja koju mi ovde na Balkanu znamo kada ti, na primer, izgrebu auto u drugoj državi, to ne može da se u istu rečenicu stavi, koliko se Rusi i Ukrajinci mrze međusobno. Ma koliko mi ovde ne podnosili bilo koga ko nije mi, ta mržnja ne može da se poredi. Tu mržnju su, naravno, Rusi proizveli. Ukrajinci su pre rata u urbanim sredinama govorili uglavnom ruski. Sada pričati ruski nije baš na ceni, mnogo se više ceni ako pričaš ukrajinski.

Gde ste smešteni u Ukrajini, ako nije tajna?

Nije tajna, smešteni smo u Buči.

U Buči, koja je postala globalno „poznata“ po masovnim zločinima koje su Rusi počinili na početku agresije?

Da, u Buči smo smešteni, pored Kijeva. To vam je otprilike kao Veternik u odnosu na Novi Sad. Smešteni smo u jednoj lepoj kući koja je bila takođe okupirana od strane Rusa. Tu je blizu i ova bučanska crkva gde su zakopavali, gde je masovna grobnica. Cela Buča je obnovljena do kraja, negde se vidi koja rupa od metka ili na tlu ona „ruža“ od granata. Kada su Buču okupirali, Rusi su pljačkali sve, i WC šolje su odnosili. I to ne vojska, nego ovi njihovi „specijalci“.

Moja ekipa u Buči je sa svih strana i atmosfera je odlična. Imamo jednu prijateljicu koja je Ukrajinka i koja svuda sa sobom vodi i svoje kuče, kojem takođe obuče mali pancir, kada idemo da dostavljamo pomoć.

A Harkiv?

Bio sam 20 dana u Harkivu. To je grad koji je konstantno pod napadom. Pošto nisam poznavao grad, koristio sam GPS. Međutim, kada su pod vazdušnom uzbunom, oni gase GPS i ti ne možeš da se snađeš. Tako da kada krenu rakete, onda ne možeš više ni da gledaš gde da ideš. I konstantno ga gađaju. Ali, više sam bombardovanja doživeo u Kijevu. Tri puta je pala bomba u blizini mesta gde sam se u tom trenutku nalazio u Kijevu. I jednom u Buči. Rusi su jednom poslali 90 dronova ka Kijevu. I oko 3 ujutro je krenula ozbiljna višesatna pucnjava. I jedan od dronova je pao blizu nas i eksplodirao. I to se baš čulo. A već trećeg dana mog boravka u Ukrajini su pogodili dečju bolnicu a ja sam bio u blizini. To je jedini put kada sam osetio kako je kada je u pitanju balistička raketa, koja je ogromna. Ona kada udari, pusti šok talas. Ja sam bio u kolima, bio mi je otvoren prozor i taj šok talas me pogodio u grudi.

Pogodili su dečju bolnicu. To znači da gađaju neselektivno?

Nije neselektvno. Ovo je bilo vrlo selektivno. Jer te balističke rakete mogu u metar da se programiraju da gađaju. Da se dron zabio u bolnicu, prvo bi bilo manja tragedija. A drugo, za to bismo mogli reći da je slučajno. Ovo je bilo s namerom da se pogodi baš dečja bolnica.

Na Trgu Majdan u Kijevu, na velikom travnjaku nalazi se nepregledno more ukrajinskih zastavica. O čemu je reč?

Tu porodice ubijenih vojnika zabadaju po malu zastavicu u zemlju, sa imenom poginulog. I taj travnjak se ne vidi od žuto-plave boje, koliko ima zastavica za poginule. Ozbiljan zločin protiv čovečnosti. Užasno je koliko je ljudi poginulo i s jedne i s druge strane. Naravno, Rusi su mnogo više izginuli jer se mnogo više gine kada se napada nego kada se brani.

Kako ti se čini moral Ukrajinaca, nakon dve i po godine ruske agresije?

Svi su fizički izmučeni, ali što se morala tiče, ne postoji nigde niko da lobira za neku predaju, za neku saradnju i dogovor sa Rusima. Ne, to je logika: izginuti do kraja ili pobediti. Nama su prvi dan kada smo došli dali tablete joda, u slučaju da padne atomska bomba.

Ono što me se posebno dojmilo jeste činjenica da veoma mladi ljudi ne samo da učestvuju u borbama, već su i komandanti. Jedan od komandanata, kada je poginuo prošle godine, imao je 25 godina, a bio je komandant jedne od najelitnijih jedinica u Ukrajini. Učestvovali su u oslobađanju Harkiva, išli su u Herson, u Donbas… Upoznao sam i ljude od 18 i 19 godina koji su veoma vešti ratnici, piloti dronova i slično.

Ti mlađi ljudi koriste i simboliku iz „Gospodara prstenova“ pa Ruse zovu „orke“. Dakle, oni za njih nisu ljudi, nego su orke, potpuno su dehumanizovani, jer ih vide kao one koji su došli da ubijaju Ukrajince na njihovoj zemlji, da im zapale kuću, ubiju porodicu… I sada su počeli u ovim okupiranim ruskim selima da kače zastave Gondora.

Kako izgleda jedan prosečan dan, što se struje tiče, što se snabdevenosti tiče, što se života tiče?

U Buči struje uglavnom nema, ali svi imaju agregate. Potpuno su se aklimatizovali da žive bez struje. Što se tiče hrane i potrepština, sve je triput jeftinije nego ovde, život je jeftiniji. Ali su i plate triput manje nego kod nas. Ali, ništa im ne nedostaje.

Ukrajinci su topli ljudi, slični su nama, jezik je sličan. Hoće da ugoste, ne možeš da ostaneš gladan, vole da piju, da se druže. Imaju odličan smisao za humor i ironiju pa tako ćete videti WC papire sa Putinovim likom, otirače sa Kremljom u plamenu, oko retrovizora u automobilu imaju obešenog Putina…

Vidiš li ikakvu mogućnost da rat prestane?

Ne vidim. Ko god da pokuša da napravi neki mir bez da se Ukrajini vrati sve, biće prognan do kraja sveta i veka. A s druge strane, sami bez NATO-a i SAD ne mogu da se izbore sa Rusima. A ako Rusija izgubi rat, ona više neće postojati. Tako da ne postoji dobar način da se ovo završi.

A kako prolaziš u matičnoj državi, kada je tvoj angažman u Ukrajini u pitanju? Da li imaš neprijatnosti, otkako si se privremeno vratio?

Naravno. Imam svakodnevne pretnje smrću raznih proruskih stranaka, fanatika, botova i ostaih ljudi za institucije. Ali, probali su i bombama pa nismo ućutali zbog toga. Ako se ne plašim bombi, sigurno se neću plašiti ovdašnjih proruskih budala, koji se na internetu bore za neku veliku Rusiju li veliku Srbiju.

Ti se vraćaš u Ukrajinu?

Da, vraćam se uskoro.

Čuo sam da zapravo jedva čekaš da se vratiš?

Pa da. Tamo me više vole (smeh). Drago mi je što sam pokazao da nisu svi ljudi u Srbiji ispranih mozgova. Niko tamo nema problem sa Srbijom. Prvi put su me pitali zašto dolazim i nije im bilo najjasnije, ali kada imaš više od dva pečata u pasošu, više te niko ne pita. Iako ljudi iz Srbije ne idu u Ukrajinu, ni kao humanitarci ni kao dobrovoljci. Odavde ljudi ginu na ruskoj strani. Ovde spavam lošije nego tamo. Ne znam šta je to.

A šta te ovde najviše nervira kada dođeš iz Ukrajine?

Ovaj nivo indoktrinacije i ispranih mozgova. Ta vrsta ispiranja mozga – to nisam video nigde. Što se mlađih generacija tiče u Srbiji i u Ukrajini, razlika je više nego drastična. Oni tamo, ti mladi ljudi između 18 i 25 godina, nose sudbinu celog sveta na svojim plećima. A ovi ljudi kod nas, oni nisu odrasli. Oni i sa 30 i više godina i dalje žive sa roditeljima, studiraju i gledaju gde će da izađu. A mladima u Ukrajini je život neprestano o koncu. I životi njihovih porodica, njihovog naroda i ostatka sveta! A ovde i oni koji žele da pričaju o ratu u Ukrajini su mega-giga-ultra Srbi, koji se pozivaju na Kosovski boj, a niko nema petlju da sedne i da ode da vidi šta se dešava sada. Ako nećeš na ukrajinsku, idi vidi na rusku stranu šta se dešava. Idi vidi – pa onda reci da li si za Ukrajinu ili si za Rusiju.

Dinko Gruhonjić (Autonomija, foto: privatna arhiva Milana Čanka)