Profesorka na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu (FTN) Mia David ocenila je za N1 da je stalni potencijal studentskih protesta to što ne možemo da predvidimo njihove dalje akcije jer, kako kaže, oni igraju po svojim pravilima. Dodaje i da smo ušli u jedno novo stanje – stanje stalnog plakanja.

Petnaest imena stradalih u padu nadstrešnice u Novom Sadu ispisano je na crvenom papiru sa belim ružama koje nose studenti, koji predvode protestnu blokadu mosta Gazela.

Univerzitetska profesorka, komentarišući ovu akciju studenata kaže da je potpuno neverovatno da sto dana studenti uspevaju da u nama zadrže emociju.

„Ušli smo u jedno novo stanje stalnog plakanja, čini mi se. I nekako toliko dugo mi svašta stavljamo pod tepih i toliko dugo smo se kao građani zaledili da ova katarza koja se dešava, mislim da je užasno važna na raznim nivoima“, ocenjuje.

Kaže i da je i ona sama decenijama učestvovala na protestima, ali da se danas potupuno promenila paradigma, a da je to po njenom mišljenju najveća snaga studenata.

„To što mi, veterani u ovome, ne možemo da predvidimo sledeće poteze zato što oni igraju po svojim pravilima i to čini da ovo u stvari ima stalni potencijal da se i dalje razvija i da se održi“, smatra.

Ističe i da je Novi Sad potpuno drugačija sredina od Beograda i da Beograđani ne mogu sasvim da shvate kako to izgleda.

„Novi Sad je pre svega mnogo manja sredina i tamo je sve ličnije. Oni takođe imaju jako puno nekog austrougarskog mentaliteta pa se dosta ćuti, stavljaju stvari pod tepih dok se ne progovori. I to kako su oni počeli ta ćutanja sa jako malo ljudi, jako istrajno, delovalo je da se to ništa neće desiti i u šta je to preraslo potpuno fascinantno“, kaže.

(N1)