Deset godina od pada Miloševića, Srbija je još uvek daleko od slobode medija. Umesto direktne državne represije, danas je na delu perfidni finansijski pritisak na medije.

Deset godina nakon zbacivanja Miloševića sa vlasti među novinarima se može često čuti jedna na prvi pogled paradoksalna rečenica: da je devedesetih godina bilo više prostora za kritičko novinarstvo nego što je to danas slučaj.

Novinar Pavel Domonji, inače istraživač Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, za Dojče vele kaže da su danas zapravo na sceni drugačiji modeli cenzure medija. Prema njegovim rečima, situacija je danas zapravo perfidnija nego što je bila tada. “Tada je bila otvorenija i brutalnija represija, a sada je, čini mi se, perfidnija i ponekad je teže objaviti jedan kritički tekst koji se ozbiljno bavi vlastima”, smatra Domonji. 

Umesto brutalnosti – perfidnost

Kolumnista Teofil Pančić smatra da je u vreme Miloševića zapravo postojao privid kritičkog novinarstva, jer su tada zapravo postojala dva paralelna medijska sistema u Srbiji: jedan je bio oficijelni, državni, režimski, a drugi je bio alternativni. “Taj privid je naprosto bio posledica toga što smo živeli u nekoj vrsti geta, malo i potpomagani od nekakvih fondacija pa smo nekako pregurali to vreme, a Milošević nas je tolerisao, pod uslovom da ne budemo isuviše značajni, isuviše tiražni”, kaže Pančić. 

Pavel Domonji ocenjuje da je danas na delu perfidni finansijski pritisak na medije, podsećajući da su u vreme Miloševića na sceni bili otvoreni pritisci na medije. “Sada su ti pritisci uglavnom prikriveni, iz pozadine, tako reći. Nema onog brutalnog pritiska kao tada, ali ima ovih perfidnih, pre svega finansijskih pritisaka na medije”, kaže Domonji. 

Ekonomska ucena kao metod cenzure

S Domonjijevom ocenom slaže se i Teofil Pančić, koji navodi da su mediji u Srbiji danas pre svega ekonomski ucenjeni. “Danas i novine i televizije u jako velikoj meri zavise od oglašivača. A veliki oglašivači uglavnom nisu neki nezavisni igrači, već su, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom, sa vlašću, sa ovom ili onom partijom, naravno – vladajućom. I onda je to opet jedna vrsta posredne političke cenzure i pritiska, kojima se uopšte nije lako odupreti”, upozorava Pančić. 

Za godinu 2009, za potrebe američkog Irexa, domaći medijski eksperti ocenili su položaj medija u Srbiji sa prosečnom ocenom 2,35 i primetno je da ta prosečna ocena iz godine u godinu opada. Videćemo kakva će ove godine biti prosečna ocena, imajući u vidu da je Ustavni sud oborio drakonske izmene Zakona o informisanju, kao i činjenicu da se vlast setila da je Srbiji potrebna i strategija razvoja medija. Doduše, sa deset godina zakašnjenja…

(Radio Deutsche Welle)