Posle mnogo buke, odlaganja, formiranja i rasformiranja radnih grupa i kretanja ispočetka, usvojen je novi Zakon o javnom informisanju i medijima (ZJIM). Zbog mnogo dobrih razloga kritikovan i loš, taj zakon neće biti upamćen kao neka kvalitetna prekretnica u medijskom pravu Srbije. Međutim, on sadrži veoma važne – da ne kažemo predsednikovim jezikom „istorijske“ – odredbe o radu novinara. I njima bi trebalo posvetiti malo pažnje, jer iako se nalaze u opštem toksičnom okruženju drugih nepovoljnih rešenja, neke od njih sadrže potencijalno bitne novine za novinarsku profesiju.

Novinari i medijski radnici su dvostruko ugroženi, kada ih posmatramo kao radnike. Najpre, ugroženi su opštim negativnim razvojem radnog zakonodavstva u Srbiji. Oni dakle trpe iste posledice devolucije radnih prava kao i bilo koji drugi radnici. Dodatno su međutim ugroženi po prirodi svoje specifične profesije. Podložni su fleksibilnim oblicima rada, na način koji je svakako nezakonit, ali na koji država ne reaguje i ne percipira ga kao nedozvoljen. Izuzetno je veliki broj novinara, naročito onih mlađih, koji rade po ugovoru o delu i autorskom delu, iako je njihov faktički položaj takav da se može smatrati da su u radnom odnosu. Šta reći o „lažnoj samozaposlenosti“ novinara, koja se u Srbiji najpre pojavila upravo u ovoj profesiji? Iako ta lažna samozaposlenost postoji preko 15 godina, do današnjeg dana država nije uradila ništa da se ona spreči i iskoreni.

Radnopravni položaj novinara i medijskih radnika nije dakle zavidan, pa nije ni čudo što se poslednjih godina razgovaralo o tome da se on unapredi kroz obrazovanje posebnog radnopravnog režima u ZJIM, kao i da se ozbiljno pokrenu aktivnosti na zaključenju granskog kolektivnog ugovora za medijsku delatnost. Prva inicijativa rezultirala je da se, posle mnogo pregovora i muka, pojedine odredbe o radnopravnom položaju novinara uvrste u zakon. Druga inicijativa za sada nije dala nikakve rezultate.

Koje su to nove odredbe kojima se dodatno regulišu pojedina radna prava novinara i medijskih radnika? One se nalaze u proširenoj glavi VIII ZJIM, koja je i ranije sadržala odredbe o urednicima, novinarima i profesionalnim udruženjima novinara. Ako se uporede prethodni i novi tekst, izdvaja se nekoliko novih, odnosno preuređenih članova.

Član 56. kombinuje prethodna rešenja iz zakona i precizira između ostalog (stav 2.) da novinaru ne može prestati radni odnos, umanjiti se zarada, niti pogoršati položaj u redakciji, ako odbije da izvrši nalog kojim bi kršio pravna i etička pravila novinarske profesije.

Članom 57. razrađeno je pravo novinara na autentičnost priloga i njegov pristanak za objavljivanje priloga koji je u međuvremenu modifikovan, pod njegovim imenom.

Članovi 59. i 60. su potpuno novi i njima je određeno da poslodavac uređuje raspored radnog vremena u skladu sa Zakonom o radu, ali da obaveštenje o rasporedu dostavlja 48 časova ranije, što je u skladu sa dinamikom novinarske profesije (prema Zakonu o radu rok je znatno duži: pet dana za obaveštenje). Dodatno, u okolnostima u kojima postoji hitna potreba za radom novinara, poslodavac može izmeniti raspored radnog vremena najkasnije u toku radnog dana za naredni radni dan, ukoliko nastupe okolnosti koje se nisu mogle predvideti, otkloniti ili izbeći, pod uslovom da se zaposlenom obezbedi nesmetano korišćenje dnevnog odmora. Takođe, ovo obaveštenje može biti usmeno a pisano obaveštenje će poslodavac dostaviti u roku od 24 časa. Na ovaj način se prepoznaje specifičnost novinarskog rada, kao i potreba za hitnim reagovanjem na neke događaje koje bi trebalo ispratiti, a da se pri tome ne krši zakon (kao što su poslodavci do sada po pravilu činili) i ne zanemaruju osnovna prava radnika kada je reč o rasporedu radnog vremena.

Članom 61. reguliše se pripravnost za rad, koja do sada nije bila regulisana. Ako se primene samo odredbe Zakona o radu, nemoguće je odrediti osnove pripravnosti, kao ni koliko se ona plaća, a u novinarskoj profesiji pripravnost jeste realnost koja je prisutna na dnevnom nivou. Stoga je veoma važno što je ona uređena, vreme pripravnosti ograničeno, a predviđena naknada simbolična, ali ipak značajna u smislu da novinari i medijski radnici mogu prepoznati zakonsku obavezu poslodavca da vrednuje pripravnost – a opštim aktom ili ugovorom o radu može se utvrditi i viša naknada za sate koji se provedu u pripravnosti.

Konačno, članom 62. prvi put u naše zakonodavstvo se uvodi pravo na isključenje. Pravo na isključenje, kao jedno od najmlađih prava radnika, prisutno je na opštem nivou (regulisano zakonima kojima se uređuje rad) u više evropskih zemalja, i obuhvata pravo da radnik van radnog vremena (i vremena pripravnosti) ne prima komunikaciju od poslodavca i nije dužan da odgovori na nju, a zbog toga ne sme da trpi posledice. Ovo pravo je prva uvela Francuska, ali sada je prisutno u nizu zemalja. Kod nas nikada nije ni došlo na red kada se govori o izmenama Zakona o radu, ali je eto radna grupa za ZJIM smatrala da je dovoljno važno uvesti ga u vezi s novinarima i medijskim radnicima, pošto su oni itekako podložni „seckanju“ slobodnog vremena davanjem naloga od strane poslodavaca. Ovaj odličan primer normiranja trebalo bi da posluži kao uvod u opšte pravo na isključenje iz komunikacije prilikom budućeg (neizvesnog) noveliranja radnog zakonodavstva.

Stvaranje posebnog režima rada novinara kritikovano je kao nepotrebno, kao prenormiranje i kao svojevrstan presedan jer se po istom sistemu može pričati o posebnim režimima za gotovo bilo koju drugu profesiju. I to je sve relativno tačno, argumentacija protiv uvođenja radnopravnih odredbi u ZJIM nikada nije bila sporna. Ali ako pogledamo šta se postiglo ovim minimalnim intervencijama, videćemo da je i argumentacija za njihovo uvođenje bila sasvim opravdana. Najpre, država je prepoznala posebnost novinarske profesije. Postoji realna potreba da se mnoga pitanja regulišu na specifičan način – samo neka od njih su predmet odredaba koje sam prethodno izložio. Posredno, sada smo dobili povod da dalje pričamo o ugroženosti novinara, o njihovom radnom vremenu, bezbednosti i osiguranju. O zaštiti profesionalnog integriteta. Sada imamo zakonske odredbe koje nam mogu poslužiti kao početna tačka za tako nešto, pa zahtevati da ih dalje unapredimo. Bez želje da se dodatno relativizuje Zakon o radu, koji će se i dalje u ogromnoj meri primenjivati kao jedini zakon koji reguliše radna prava novinara i medijskih radnika, već pre svega da se prepozna upravo ono što ne može na efikasan način biti uređeno Zakonom o radu kada je reč o njihovom položaju.

Takođe, treba pričati o odredbama koje nisu ušle u zakonski tekst, iako su bile predložene od strane Sindikata novinara Srbije. To su odredbe o kolektivnom pregovaranju, o omogućavanju lakših (posebnih) uslova za zaključenje granskog kolektivnog ugovora, jer je jasno da se pod opštim uslovima on neće zaključiti nikada, a potreban je novinarskoj profesiji. Ove odredbe odbacio je veći deo radne grupe – ne samo poslovično nepoverljivo Ministarstvo za rad, već i drugi socijalni partneri. Pomalo neshvatljivo, imajući u vidu objektivnu potrebu da se neka pitanja urede na ovaj način, i to na podjednako zadovoljstvo poslodavaca i radnika. Ali taj neformalni konsenzus protiv socijalnog dijaloga dovoljno govori o tome koliko je važno insistirati na tom pitanju u budućnosti. Posebna pravila kolektivnog pregovaranja nisu presedan, njih već (jako stidljivo i prilično neodređeno) sadrži i sam Zakon o radu u odnosu na samostalne umetnike kao specifičnu kategoriju radnika (mada nikada nisu primenjena u praksi). Nema smetnji – naprotiv, postoji jasna potreba – da se u mnogim drugim profesijama pospeši kolektivno pregovaranje na nivou delatnosti ili grane, tako što će se uvesti fleksibilnija pravila kolektivnog pregovaranja. A gotovo je izvesno da će i opšti cenzus za reprezentativnost sindikata koja je preduslov dobijanju pregovaračke legitimacije, morati da se drastično smanji kada (ako) se bude radilo na novom Zakonu o radu.

U atmosferi u kojoj čak i poslovično neutralna Evropska komisija gubi živce oko pregovaračkog poglavlja 19 (koje obuhvata rad, zapošljavanje i socijalnu politiku) i urgira da se stvari konačno pomere sa mrtve tačke, čini se da će vlast (ako uopšte opstane u tekućem sastavu posle decembarskih izbora) uskoro morati da preseče jedan od najneprijatnijih čvorova pred sobom – i da krene u pisanje novog Zakona o radu. Ili da jednostavno prizna da odustaje od harmonizacije u okviru poglavlja 19, što jeste njena neformalna politika već 10 godina. U takvoj atmosferi, novinari – kao i ostali radnici u Srbiji – ne mogu se nadati novim povoljnim instant rešenjima. Pisanje novog Zakona o radu, ako do njega dođe, biće mukotrpna borba uz korišćenje svih prljavih trikova i blickrig poteza na koje nas je vlast navikla. Rezultat je krajnje neizvestan, a kvalitet novog zakona pod sadašnjom vlašću krajnje upitan, naročito u domenu potpune harmonizacije sa pravnim tekovinama Evropske unije, koja bi značila odricanje od mnogih eksploatatorskih praksi koje sada nesmetano (i neustavno) funkcionišu u Srbiji.

Zbog svega toga, važno je konstatovati da je uz velike napore jedan set odredaba našao svoje mesto u jednom posebnom zakonu. Da li one tamo pripadaju? Ja sam duboko uveren da je odgovor na to pozitivan. Da li bi druge odredbe, mnogo razvijenije i preciznije, morale da im se pridruže kako bi zajedno načinile logičku celinu i zaista omogućile vidljiv napredak u radnopravnom položaju novinara i medijskih radnika? Da, ovih nekoliko rešenja jeste korak u pravom smeru ali ona sama po sebi ne mogu mnogo promeniti. Moraju takođe biti praćena i kvalitetnim izmenama Zakona o radu, što je još veći izazov. Ali prvi korak je ponekad i najteži, a do njega smo došli pomalo nenadano, i trebalo bi da ga iskoristimo.

(Peščanik, foto: Medija centar Beograd)