Nagradu “Biljana Jovanović” za 2021. godinu dobila je Marija Karaklajić za knjigu “Lice od stakla” u izdanju Arhipelaga. Reč je o knjizi koja, ispitujući granice žanra i dramskog pisma, predstavlja više od zbirke dramskih tekstova, naveo je u saopštenju za javnost žiri Srpskog knjižvenog društva.

Žiri je radio u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Ana Stišović Milovanović i Tijana Matijević, a odluku je doneo jednoglasno.

Na konkurs za Nagradu Biljana Jovanović za 2021. koju dodeljuje Srpsko književno društvo, konkurisalo je 220 naslova najrazličitijih žanrova. U širi izbor uvršteno je dvadeset naslova, a u uži sledećih pet: Bora Ćosić, Bez, Lom, Beograd, 2021; David Albahari, Pogovor, Čarobna knjiga, Beograd, 2021; Marija Karaklajić, Lice od stakla, Arhipelag, Beograd, 2021; Milkica Miletić: Menuet u šejtanovim papučama, Dereta, Beograd, 2021; Zlatko Paković, Jeretička liturgija, Zepter Book World, Beograd, 2021.

Ispitujući granice žanra i dramskog pisma, Lice od stakla Marije Karaklajić je više od knjige dramskih tekstova. A to više je smešteno u sam događaj pisanja, jer njeni dramski tekstovi kao da se ispisuju izvan sebe samih, sveta i nas, u teskobnim imaginativnim prostorima onoga „preko“. Od uslovno rečeno istorijskog „dramoleta“, do provokativnih monoloških meditacija, od „sabranog“ do „rastresitog“ solilokvija, ili od psihopoetizovanog dramskog teksta do egzistencijalističkog trilera, Lice od stakla zahteva isto tako „pomerenog“ čitaoca da krene u ove, uslovno govoreći, drame bez lica i to kao psihopatološki odraz savremenog društva bez lica, navodi se u obrazloženju žirija.

Difuzne žanrovske strukture ‒ „unutrašnja drama“, drama „toka svesti“, monodrama, neoekspresionistička drama, drama bez lica, ili kako je već određeno: antimilitaristička drama ‒ oblikovane su autorkinom potpunom kompetencijom nad dramskom tenzijom i poetikom, intertekstom i smislom. Lice od stakla jeste traganje ne samo za egzistencijalnim zbivanjem čoveka koliko traganje za oblikom zbivanja identiteta čoveka i sveta, naveo je žiri.

I, dalje, ova knjiga Marije Karaklajić – sastavljena od pet dramskih komada: Fausse attaque, mal paré, Mlečni zub zemlje, Lice od stakla, Kuća s tri ruke i Pars hostilis – kao da nam nagoveštava nešto drugo: da nam se ipak ne događa kraj sveta nego kraj ljudskih bića. Kao stilski usavršeni književni tekstovi, ove drame kodiraju, anticipiraju i proizvode nove pozorišne stvarnosti. U polifono-paradoksalnoj igri označavanja, u preplitanju erosa i nasilja ili polemičkom izvrtanju tradicije, igri modernog i „klasičnog“, Lica od stakla nas postavljaju u prostore istinski avangardne i antidogmatske umetničke prakse. Prakse koja neponovljivo čuva – iako, naglasili smo, u momentu njegovog definitivnog nestanka – čoveka, ili možda postčoveka kao scene na kojoj se događa sećanje na čoveka. Nije li to smešteno između sledećih rečenica, replika, iz dva različita teksta Marije Karklajić:

Tamo je stajao, u uglu.

Ko?

Štap za hodanje kojim si me udarao, po glavi i leđima.

*

Mladi vojnik nikada neće utrčati na scenu. I tako je spasen jedan život.

Da nije, dakle, nikada izašao na istorijsku scenu, čovek bi bio spasen! – dobacuje nam Marija Karaklajić, navodi žiri.

Dodaje se da je žiri jednoglasno stao uz ovu knjigu: “uz jednu, dakle, aktuelnu i zato rizičnu vrednost”.

“I to ne samo zato što svojim žanrovskim identitetom korespondira sa dramskim stvaralaštvom Biljane Jovanović. Niti samo zato što je ovo prvi put da se ova nagrada dodeljuje za dramu. Niti samo zato što autorka pronicljivo akcentuje probleme, bez vrednosnih sudova, bez arbitriranja i, naravno, bez definitivnih odgovora. Možda pre zato što je, izborivši se sa izazovima pisanja, književne tradicije, predrasudama jezika i žanra, Marija Karaklajić hrabro odvojila svoju imaginarnu i poetičku teritoriju. Otvorenu, samosvesnu, a samim tim nemoguću, koja čuva čoveka koga više nema, čuva dramsko stvaralaštvo koga jedva da ima. Čuva svakoga od nas u svom junaku: Neznancu.”, piše u saopštenju.

Nagrada se dodeljuje u slavu Biljane Jovanović (1953-1996), književnice i antiratne aktivistkinje. Nagrada je ustanovljena 2005. godine radi afirmacije književnih vrednosti koje su bile deo autentičnog književnog govora Biljane Jovanović – modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.

Dosadašnji dobitnici su: Srđan Valjarević za knjigu “Dnevnik druge zime” (za 2005. godinu), Danica Vukićević za knjigu poezije “Luk i strela” i Ibrahim Hadžić za pesničku knjigu “Nepročitane i nove pesme” (za 2006. godinu), Nemanja Mitrović za knjigu “Bajke sa Venere” i Uglješa Šajtinac za knjigu “Vok on!” (za 2007. godinu), Jelena Lengold za knjigu priča “Vašarski mađioničar” (za 2008. godinu), Milena Marković za knjigu pesama “Ptičije oko na tarabi” i Slobodan Tišma za roman “Quatro stagioni” (za 2009. godinu), Vladislava Vojnović za knjigu poezije “PeeMeSme” (za 2010. godinu), Srđan Srdić za zbirku priča “Espirando” (za 2011. godinu), Ivančica Đerić za roman “Nesreća i stvarne potrebe” (za 2012. godinu), Zvonko Karanović za knjigu “Kavezi” (za 2013. godinu), Oto Horvat za roman “Sabo je stao” (za 2014. godinu), Svetislav Basara za roman “Anđeo atentata” (za 2015. godinu) i Žarko Radaković za roman “Kafana” (za 2016. godinu) i Mirjana Mitrović za roman “Helena ili o nemiru” (za 2017) i Zoran Pešić Sigma za knjigu “Biće sve u redu” (za 2018), Nenad Milošević za knjigu poezije “Pesme iz limba” (za 2019) i Sonja Veselinović za pesničku zbirku “Proklizavanje” (za 2020).

Marija Karaklajić, rođena 1978. godine u Kragujevcu, diplomirala je 2002. dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Autorka je drama: “Fausse attaque, mal paré” (2000), “Mlečni zub zemlje” (2002), “Lice od stakla” (2005), “Kuća s tri ruke” (2011), “Pars hostilis” (2016).

Njene drame izvođene su u Srbiji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Prevedene su na nemački, engleski, poljski, italijanski i rumunski jezik i objavljene u domaćim i stranim časopisima i antologijama drama. Dobitnica je nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” za 2007. godinu.

(Autonomija, naslovna fotografija: Edi Matić)