Servira nam se beskrajna šešeljijada, u kojoj kriminalac nije kriminalac, ni lopov lopov, ni nasilnik nasilnik, ni lažov lažov, ni ubica ubica – ako se zaogrne zastavom. Ova država postoji samo formalno. Naša prećutna rešenost da se samouništimo, potvrđena je i sad na izborima održanim 2. juna, ocenjuje muzičar Marko Šelić Marčelo u intervjuu za N1.

Ljudi su na izborima rekli šta imaju, masovno neopterećeni svime što nemaju, navodi Marčelo.

„Tu je četvrtina stanovništva rešena da laže, krade i tlači sve ostale, tu je četvrtina koja na to ne pristaje ali ne zna šta da uradi, i tu je polovina koja se ne meša. Toj polovini sav ovaj užas ili još nije dovoljno užasan, ili im je užasan preko svake mere podnošljivosti. Oni su se ili isključili iz događaja, ili su događajima paralisani. Oni su, kako ko, ili nesvesni, ili presvesni. Tek, oni odbijaju da glasaju. Polovina ljudi. Svaka druga osoba koju sretnete na ulici. Štono kažu, ko nas kleo, nije dangubio – ako takav postoji, jedino što se promenilo nabolje je njegovo raspoloženje“, ocenjuje Marčelo.

Pre mesec dana obeležavali smo godišnjicu dva stravična masakra koja su se u Srbiji desila u dva dana.

„Treći maj. Ne čujem šta mislim. Tog dana, sve je buka, sve je bes, nema tihih“, stihovi su pesme Vatra u mraku, koje potpisuje Šelić. Pesma posvećena stradalima u masakru u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar nastala je zajedničkim snagama Marčela i Marka Louisa, koji je numeru komponovao.

„Moja deonica pesme je sažetak kolumne u Danasu, one koju sam napisao trećeg maja uveče, usred zatečenosti užasom i bukom tuđih misli, od koje ne čuješ sopstvene. Bukom se ljudi brane, pokušavaju da nekako rastumače šta nam se desilo, zašto, kako, ko je kriv – ali zapravo se nema šta misliti, u toj situaciji na kraju samo zanemiš i isplačeš se. Kao i dan kasnije, kada se dogodilo još jedno masovno ubistvo. Pišući, međutim, stihove za Maretove pevačke deonice, probao sam da prenesem osećaj opšte (a ne samo trenutne) zbunjenosti i otuđenosti, te da u refren ipak stavim nešto nade i zajedništva. Na koncu, to je ista stvar: bude li bilo zajedništva, biće i nade“, priča Šelić za N1.

Prošlo je godinu dana od dva stravična masakra. Niz događaja koji su usledili tokom maja ove godine, jasan su pokazatelj da kao društvo nismo ništa naučili, a ni preduzeli, ističe naš sagovornik.

Niz nasilja od kojeg se krv sledi

„Godinu dana kasnije, takođe u kolumni, u danu kad je moj prijatelj, novinar Radara Vuk Cvijić napadnut – pobrojao sam sve vesti o nasilju iz poslednjih mesec dana. To je niz od kojeg ti se krv sledi. Takav crni jednomesečni bilans, sama činjenica da je uopšte moguć i stvaran, govori da kao društvo ništa nismo ni naučili ni preduzeli. Ova država postoji samo formalno“, navodi muzičar.

Masa ljudi, među kojima je bio i Marko Šelić, šetala je za Srbiju protiv nasilja posle masakra u Ribnikaru i Duboni i Malom Orašju. Nada je postojala, ali, kako navodi Marčelo, „nismo se izborili“.

„Dok smo bili u toj masi, jedna moja drugarica je rekla: ‘Ako sad ne uradimo ništa, ako ovo ne natera ljude da se izbore za promenu… Pa ja onda stvarno ne znam šta će’. I nismo se izborili. A evo zašto: zato što već skoro deceniju, iz protesta u protest, opozicija ne zna, ne ume ili ne sme da kaže toj masi od desetina, možda stotina hiljada ljudi šta da radi, osim da se skupi sledeće subote da tabana i da pravi prsten oko ove i one institucije. Nek ne budem krivo shvaćen: ne govorim o nasilnim metodama, govorim o mirnom blokiranju institucija, na primer. Bilo kakvoj neposlušnosti koja bi režim zapravo zabolela. O bilo kakvoj ideji koja nije puki kardio-trening građana šetnjom i slušanje govora. Od toga što ja, evo, ne znam šta tačno da radimo – ovaj narod nema koristi, ali ni ikakve štete, jer nisam na glasačkom listiću; od toga što nas neko poziva da ga zaokružimo a nema plan – štete još kako ima, posebno u valuti nade“, navodi Šelić.

Ključ je, kaže, u onoj polovini koja ne glasa: njima je režim nadu sasvim oduzeo, a opozicija ne uspeva da im je vrati. Iako u opoziciji ima čestitih ljudi koji se iskreno trude i trpe svašta, izgleda da utisak većine tvore oni drugi.

Ogromna volja će se kanalisati ili ukanaliti

Entuzijazam i volja ljudi na protestima pre decembarskih izbora, veruje Marčelo, razbuktaće se pre ili posle.

„Nažalost, nezamislivo je kakvi će se užasni povodi tek desiti, ali s ovakvom vlašću prilično je sigurno da hoće. No, tada će se opet postaviti isto pitanje: šta da radimo? I neko će tada tu ogromnu, ogromnu volju ili napokon kanalisati, ili opet ukanaliti. Pre ili posle, međutim, ipak će se desiti ovo prvo. Žao mi je neopisivo što je proces tako spor, što gubimo godine… ali budnih i ljutih jeste sve više. Režim je sve drskiji u svojim metodama, a uprkos tome ima sve manje glasova“, ističe.

Indukovana koma

„Ćuti na zlo. Ćuti na dno. Ćuti na sve što nam zatire rod“, stihovi su Marčelove pesme „Jbg“, koja opisuje stanje u kojem smo se kao društvo našli. Mase ćute, ili će im, ukoliko progovore, neko već slomiti kičmu. Šelić ističe da je, pak, važno reći da nisu svi takvi – da ne ćute svi.

„Ima mnogo pojedinaca, organizacija, medija koji su reagovali na ama baš svaku nepravdu, i to čine i dalje. Ali jeste tačno da svaka kičma privlači želju režimlija da je slome – i jeste tačno da šire narodne mase tihuju, to vidimo po glasanju. To je indukovana koma u koju su ljudi dovedeni mic po mic, obesmišljavanjem taksativno svega: znanja, medija, institucija, svake vrline kao takve. Kad je taj posao obavljen, onda jednima vladaš putem bajke o zlatnom dobu, jer ne vide da lažeš, a drugima vladaš putem apatije, jer vide koliko lažeš i vide da ovi prvi ne vide, što samo po sebi izaziva ubijenost u pojam“, navodi sagovornik portala N1.

„Lopov nije lopov, ubica nije ubica, ako se zaogrne zastavom“

Čini se da se u Srbiji patriotizam često pogrešno intrepretira. Dolazi do generalizacija, poput onih da su svi Hrvati ili Albanci isti i da niste dovoljno veliki patriota ako ne pričate da ćete braniti Kosovo. Servira nam se, navodi Šelić, beskrajna ‘šešeljijada’.

„U njoj kriminalac nije kriminalac, ni lopov lopov, ni nasilnik nasilnik, ni lažov lažov, ni ubica ubica – ako se zaogrne zastavom. Moj narod zaboravlja da pričamo o komadu tkanine koji svako može da kupi ili napravi, nego se ponaša kao da zastavu dodeljuje neka nebeska komisija koja pažljivo bira i ne greši. I mi zato tri decenije gledamo kako hulje i štetočine umotavaju u zastavu svoje biografije, ne vidimo sadržaj od ambalaže. A šta znači voleti svoju domovinu, to je davno sročio Ršum u pesmi s baš tim naslovom; evo bizarne zabave: ako je iznova pročitate, videćete da našom stvarnošću upravljaju ljudi koji krše apsolutno svaki stih, apsolutno svakog dana. Ali to rade zaogrnuti zastavom“, ukazuje naš sagovornik.

Nešto se, ipak, sastavi

Marčelova pesma „Budilnik“ završava se stihovima „I nešto u meni se raspukne, i nešto u meni se sastavi“. Reč je o pesmi s „Nojeve varke“, albuma koji je, objašnjava Šelić, nešto poput romana/dnevnika u stihu.

„Radnja se nastavlja iz pesme u pesmu i prati put od onoga što često zovemo defetizmom do nove nade i volje. U toj priči – a tako se desilo i u stvarnom životu – jedno obično ljuljanje malog deteta u naručju učinilo je da se očaj premetne u elan. Da se predaja premetne u inat, u svest da ovde rastu neka deca – i da rastu u nedopustivom zverinjaku. Mi nismo imali sreće da nasledimo uređenu zemlju, i nismo krivi za to – ali bićemo, ako to isto naslede nova deca. Neće nas pred istorijom oprati ni Sava ni Dunav, između ostalog i zato što će reke biti u cevima. Hajde da im ne dozvolimo to“, poručuje Marko Šelić Marčelo.

(tekst i foto: N1)