Glavna urednica nedeljnika „Radar“ Vesna Mališić ocenjuje da ulazimo u fazu ozbiljnih zabrana i to prolazi ispod radara, društvo se navikava na represiju, ona postaje nešto normalno, i to je „proces u kome ovo društvo strašno demokratski propada“.

„Mi smo u tolikoj konfuziji – nekad smo znali nacionalizam je na ovoj adresi, građanska opcija na ovoj, sada se sve pomešalo… Živimo atmosferu devedesetih, bez posledica devedesetih“, kaže Mališić u Novom danu na TV N1.

Dodaje da se manipuliše nezadovoljstvom i da je to jedna od tehnologija vladanja.

„Da budemo zblanuti, da budemo konfuzni, da budemo što više ksenofobični, da se nacionalizmom u stvari homogenizuje srpski narod, jer se on najbolje homogenizuje na strahu od spoljnog neprijatelja, unutrašnjeg neprijatelja“, navodi Mališić.

Dodaje da je i skup u Jadru pokazao tu neku konfuziju „u kojoj se mi borimo za litijum, ali smo pomešali i Kajmakčalan, i Živojina Mišića, i Kosovo, i Vidovdan“.

Osvrnula se i na jedno istraživanje o tome šta misle mladi ljudi, koje je pokazalo da su za 40 odsto njih važni tradicija i običaji, 46 odsto misli da se treba držati morala koji propoveda njihova verska zajednica, 80 odsto je iskusilo ili svedočilo rodnoj diskriminaciji, četvrtina smatra da pripadnici LGBT populacije zaslužuju batine, 45 odsto misli da je abortus greh.

„Kad vi pogledate, znači to je generacija koja je recimo pre deset godina ili pre 12 godina, kad je SNS počeo da oblikuje srpsku javnost, oni su imali recimo 14 godina i danas su već završili fakultete ili već rade ako nisu studirali, i to je ta generacija koja je oformila svoj pogled na svet u jednoj konzervativnoj, tradicionalističkoj, ksenofobnoj atmosferi, i to je rezultat toga“, poručuje Mališić.

I u takvoj atmosferi, dodaje, dovodimo u pitanje Zakon o rodnoj ravnopravnosti, za koji je pokrenut postupak za utvrđivanje njegove ustavnosti, i to zbog jednog njegovog dela – rodno senzitivnog jezika.

„To je margina tog zakona. Dakle, to je najnevažniji deo zakona, zato što je jezik, to svi znamo, konvencija. I nije naš jezik takav da je to veliki problem, s obzirom da je kod nas već jako puno ženskog roda za razne profesije. Dakle, taj zakon ne garantuje samo rodno osetljivi jezik, da se žene nazivaju borkinjama, studentkinjama, profesorkama, nego on garantuje čitav set prava između muškaraca i žena, i ne samo to, nego pravo na to da žene imaju jednake mogućnosti za zapošljavanje, jednake mogućnosti kada je u pitanju zarada, da su muškarci i žene na milion načina ravnopravni“, kaže Mališić.

Podseća je i da su pre izvesnog vremena Matica Srpska i SPC izrazili nepoverenje prema tom zakonu.

„Čak se patrijarh Porfirije, u vreme Božićne večeri, jako ružno izrazio o ženama, ne ružno, nego diskriminatorski. Da postoji taj zakon, možda bi patrijarh morao da odgovara zbog toga što je žene nazvao jadnicama, bednicama. To je jedan govor koji je u gestikulaciji pokazivao mnogo mržnje“, navodi Mališić.

I u takvoj atmosferi, dodaje, propituje se da li je dobar Zakon o rodnoj ravnopravnosti, i ceo se svodi samo na pitanje jezika.

„Jezik je nešto o čemu svi govore, a suština je diskriminacija. Diskriminacija koja postoji i naše društvo se u stvari pretvara u jedno društvo nasilja, diskriminacije svuda. I to ne samo između muškaraca i žena, nego bukvalno svuda. Vlast je proterala mogućnost da se razgovara. Vi sad imate enormno nasilje prema svakom koji nešto drugačije misli. U stvari, nama se ponovo stavila ruka na usta. Mi smo nekako mislili da smo to osvojili. Da posle 2000. možemo bar da kažemo šta mislimo. Sada se ponovo ljudi grizu za jezik oko stvari o kojima su mogli da govore“, ističe Mališić.

I u tom kontekstu, sve što se dešava u poslednje vreme, ocenjuje, ide u prilog tome – i zabrana festivala Mirdita, i ulazak piscu i glumcu Feđi Štukanu u Srbiju, i raznim drugim ruskim i beloruskim aktivistima, i čitavim porodicama.

„To je, u stvari, jedna ruka, jedan rukopis koji se ohrabruje u ovoj zemlji“, poručuje.

(N1)