Na današnji dan pre 30 godina zatvoren je logor Sušica. Osnovan je 31. maja 1992. godine u barakama predratnog šumarskog preduzeća, na otprilike kilometar od grada u šumom izolovanom delu opštine Vlasenica. Komandant logora bio je tadašnji pripadnik specijalne policije Republike Srpske Dragan Nikolić zvani Jenki, kasnije haški osuđenik.

Kroz Sušicu je prošlo najmanje 2.000, a najviše 8.000 zatočenika. Brojku nije bilo lako utvrditi, budući da su ljudi tamo dovođeni i posle izvesnog vremena primoravani da napuste i logor i opštinu. Pod uslovom da nisu ubijeni.

U Sušici su bile zatočene cele porodice, pa su tako kroz nju prošle stotine žena i dece. Boravili su u užasnim uslovima, spavali su na betonu, vodu dobijali dva puta dnevno, a hranu jednom. I to pod uslovom da je, kako su govorili u haškim sudnicama, komandant Nikolić bio „dobro raspoložen“. Bošnjački muškarci su u Sušici teško premlaćivani, nekad do smrti. Iživljavanja su bila takva da su zatočenici molili da budu ubijeni. Mlađe žene su uveče izvođene iz zajedničkih prostorija, silovane, a ujutro bi bile vraćene uplakane i sa iscepanom odećom. Muškarci su, s druge strane, izvođeni tokom dana i odvođeni na prinudni rad.

Zločini koji su u Sušici počinjeni slali su dvostruku poruku nesrpskom stanovništvu. Za one koji su bili zatočeni bio je to signal da se, jednom kada odu, u Vlasenicu nikada više ne vrate. Onima koji još nisu dopali logora, bilo je jasno da im je bolje da sami odu, nego da čekaju hapšenje.

Jedno od najupečatljivijih i najčešće citiranih svedočenja pred Haškim tribunalom odnosi se upravo na Sušicu. Bivša zatočenica Habiba Hadžić u Hagu je govorila o užasima koje je preživela, a u arhivi Haškog tribunala ostalo je duboko urezano direktno obraćanje Draganu Nikoliću Jenkiju u vezi sa sudbinom njenih sinova Enesa i Bernesa Hadžića.

„Oni nisu živi. To Jenki zna, molila bih samo da znam u kojoj su grobnici, da ih majka dostojanstveno sahrani. Da makar gledam, da dođem gdje su njihove koščice, da ih majka vidi.“ Nakon tih reči Habibe Hadžić, optuženi je izmucao istinu: „Oni su odvedeni na Debelo Brdo i tamo likvidirani“. I ne samo oni. Tog 30. septembra 1992. iz Sušice je izvedeno oko 140 Bošnjaka i svi su ubijeni.

Telo Enesa Hadžića potom je otkriveno u jednoj od masovnih grobnica u istočnoj Bosni, Bernes se još uvek vodi kao nestao. Kada je izveden iz Sušice Bernes je imao 29 godina, a Enes 31.

I Habiba Hadžić bila je zatočena u Sušici. Pred sudom je govorila o premlaćivanju i ubistvima svojih komšija Bošnjaka, kao i o poniženju kojem je sama bila izložena: „Radila sam ono što mi je Jenki naređivao. Znala sam mu tamo ribat’ sobu, ispruži da mu operem noge i namažem kremom“.

I dok se sećamo žrtava, nije zgoreg podsetiti da je Sušica osnovana po naređenju komandanta Prve pešadijske brigade VRS-a Svetozara Andrića. U naređenju se navodi da se logor uspostavlja na osnovu odluke vlade Srpske autonomne oblasti Birač „kojom je regulisano iseljavanje muslimanskog življa“ iz tog dela BiH. Logorom je, rekosmo, komandovao Dragan Nikolić zvani Jenki.

Haški tribunal je Nikolića osudio na 20 godina zatvora, nakon što je priznao krivicu. Umro je nakon odsluženja kazne. Svetozar Andrić je živ, zdrav i slobodan, eno ga u Gradskom veću Beograda. Toliko o mantri da nam Tribunal nije potreban jer, kao, za ratne zločine možemo suditi sami.

Dokumente iz arhive Međunarodnog rezidualnog Mehanizma za krivične sudove, iz kojih su preuzeti citati u tekstu, dostavio nam je Program Mehanizma za informisanje zajednica pogođenih sukobima (PMI).

(Peščani), foto: Međunarodni rezidualni Mehanizam za krivične sudove)