Vrhovni komandant Vojske Srbije! Funkcija koja ne postoji, izmišljena je da bi se beznačajnost ispela na vrh, koji ne postoji. Još jedna čarolija lažnog predstavljanja. U jednačenju ničega dolazi se do samopouzdanja od stakla: ministar odbrane i „vrhovni“ hrabre sami sebe, ne uspevajući da savladaju strah od neizbežnog polaganja računa.

Posle masovnog bekstva vojnih profesionalaca (1600 godišnje), Vučić je najavio renesansu amaterizacije: ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Ideja je savršena, ali ne za rast nečega što se zove borbena spremnost. Nego za masovni ideološki rad na mladom tkivu u stvaranju stranačke vojske: jedan vođa, jedan narod, jedna partija, jedna armija.

Vojska je postala nesolidni, loše ustrojeni poslodavac: profesionalci će se razići, vojnici i oficiri razbežati u inostranstvo, ili gde već stignu. Voziće kamione, postaće čobani, noćni čuvari, živa sila na splavovima, stolari, spasioci, malterdžije na građevinama, prodavci bostana, majordomi u boljim kućama, konobari na kruzerima. Vojni profesionalci traže časno zanimanje. Posao koji se plaća.

Možda je čuđenje pred Vulinom, koji je u crnoj uniformi maneken srpske paravojske, već ublaženo pred još gorim prizorima. Vrhovni se pojavljuje pred trupama da bi pokazao tuđu silu iza svojih leđa. To je samo reklamni prilog za dnevnike, u kojima neharizmatični junak svoje svite obrazlaže moć zemlje, baldisalu oružanu silu kao transpoziciju njegove liderske snage. Ali, takvi prizori nisu uverljivi niti ozbiljni, te usiljene procesije nadmoći ludila nad umom, kao svakodnevni ritual, postaju nasilje nad običnim građanskim spokojem.

Vojska i vođa imaju zajedničku zabludu, ali je ne dele: vrhovnik je uveren da je vojska njegova, ali sumnja u sopstvenu veru. Ima dovoljno dobrih razloga za to. Pripadnici vojne sile tragaju za egzistencijalnim smislom, ali nema izgleda da ga nađu. Za njih je „odbrana otadžbine“ tek bezvredno reklamno tamburanje vlasti, znajući da se otadžbina brani pre svega odbranom profesije. A nje (profesije) skoro i da nema, jer je nestala u divljoj gradnji militarističke države, pri čemu je napravljena nastrana inverzija: civilno rukovodstvo se ponaša kao divlja protivdržavna gerila, vojska je pacifikovana ciljnim siromašenjem, i krotko se uključuje postrojena pred agresivnim neznanjem vođe.

Vrhovni razvija sebe do nivoa komičnog militantnog fanatika, a oficire dovodi do osećanja bezvrednosti: da su šonje, poslušni automati kojima ne treba ništa: ni plate, ni stanovi, ni poštovanje šljamovitog vrha države. Ni nade da će biti bolje. Nema sistema koji bi nudio sigurnost profesionalnim vojnicima. Vođe tog sistema, nepostojeći vrhovni i paravojni ministar, nemaju pojma o čemu se tu radi, niti se može očekivati da bilo šta nauče. Ali njihovo neznanje je nadmeno, izvršno i razorno.

Vojnička idila, zabluda o najjačoj sili u regionu i „vrhunska borbena spremnost“, postoje samo u nesolidnim glavama, koje vojsku prepoznaju kao skup olovnih boraca. A takvi uvek mogu biti upotrebljeni. Da li mogu? Niko od onih koji komanduju nemaju ideju o posledicama „upotrebe“ tih ljudi. Šta i da jesmo (a nipošto nismo) najmoćniji u regionu? Da li bi to ovaj mahniti skup na vrhu karikaturalne države možda pokušao da dokaže?

Režim je u „gotovost“ uračunao podaničku vrednost poniznog generalskog kora, u kome je većina odanija kliki na vlasti nego svojim vojnicima. Ostatak vojske se osipa i nestaje pred interesima svoje servilne komande. Tačnije, generalska oligarhija je potpuno ravnodušna pred sudbinom poručnika, na primer, koji nema od čega da živi.

Pre mesec dana Vojsku Srbije napustio je major Dragan Gligić. Nije jedini. Svakoga dana iz nje odlaze, po svom zahtevu dva oficira, dva podoficira, dva vojnika i jedno civilno lice. Sve se to događa zbog lošeg finansijskog stanja, nepotizma, mobinga, neprofesionalizma, i krajnje ponižavajućih uslova rada. „I u vreme Miloševića je bilo deset puta bolje nego sada. Zato je danas napredno uništeno sve što je krasilo srpskog vojnika.“ (Gligić)

Gligić nije udostojio vrhovnog ni ministra da im se obrati pre svoje odluke: „Nisam im se obratio, niti želim. Ja sam školovan vojnik, i u vezi sa vojskom mogu da razgovaram samo sa oficirima, ali ne i sa ovim prodanim dušama…“

Major trenutno vozi kamion, sprema papire da svoju porodicu odvede u inostranstvo, „kako i oni ne bi trpeli poniženja u državi.“ (Izvor: Danas)

Ako se, dakle, otadžbina ne može odbraniti od onih koji su je okupirali, major se nekako može spasiti svoje države koja ga nije želela. Svojim kolegama koji ostaju, Gligić ja napisao poruku: „Budite časni i pošteni, ne dozvolite da vas i vašu ljubav prema otadžbini uništi neko ko nije dostojan svoje zemlje.“

Ko bi to mogao da bude? Slutim da je Gligić saznao odgovor, te mu je prekipelo, pa je otišao, ali to zna i veliki broj onih kojima kipi, a ne znaju šta bi da urade sa svojom sudbinom. Opasnim smetenjacima je vojska dopala kao igračka, i oni je već godinama rasturaju kako bi videli šta je unutra. Ali, njima su i oficiri postali potrošni materijal, trudeći se da im oduzmu onu vrstu ponosa od koga se, uz ostalo, njihova profesija i sastoji.

I tu već počinje ozbiljna, i prilično opasna igra, unutar sistema koji je razoren do temelja. Ono što je ostalo, drže samo inercija i tmurna osećanja: vojnici ne vole vrhovnog, ne veruju mu, niti imaju razloga za to. A on je ipak siguran u svoju neodoljivost.

(Peščanik)