Srbija je još uvek veoma daleko od legalizacije istopolnih bračnih zajednica, a još dalje od usvajanja dece od strane LGBT partnera. Ni okolne zemlje u osvajanju ovog polja ljudskih prava nisu daleko odmakle. Sve u svemu, na ovim prostorima se o tome ćuti, a i kada se progovori, situacija deluje tragikomično.

Izgleda da vlast ni ne namerava da ovu temu otvara, bar ne u dogledno vreme. Rasim Ljajić je svojevremeno odbacio mogućnost da Vlada uopšte razgovara o istopolnim brakovima i podsetio na Ustav Srbije (kojeg su, uzgred budi rečeno, građani Vojvodine na referendumu odbacili) koji jedino dozvoljava bračnu zajednicu između muškarca i žene. Naravno, niti Ljajić, niti bilo koji drugi zvaničnik, nisu rekli da je tim članom Ustava (član 62) zapravo prekršena Evropska konvencija o ljudskim pravima i to njen član 14, koji reguliše zabranu diskriminacije, kao i član 12, koji govori o pravu na sklapanje braka. Na ove ustavne anomalije su, u okviru (anti)referendumsko-ustavne kampanje 2006. godine, upozoravale mnoge organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i prava LGBT populacije.

A šta piše naša štampa i o čemu govore naši zvaničnici kada su u pitanju istopolni brakovi i usvajanje dece od LGBT partnera?

U listu “Kurir”, recimo, još 2005. godine je objavljen članak pod nazivom “U EU bez homića”, u kojem se sa zadovoljstvom govori o tome da u Srbiji po ovom pitanju postoji politički konsenzus. Iako važi za list kojem se ne veruje preterano, izgleda da je ovog puta “Kurir” bio u pravu, i da je anticipirao ono što će se desiti u bliskoj budućnosti: politički konsenzus u odbijanju ili ismevanju rešavanja ovog problema je skoro potpun i danas. Podsetimo se samo izjave predsednika Borisa Tadića, pred prošle predsedničke izbore, koji je na pitanje o LGBT brakovima, ustvrdio da “deca moraju imati mamu i tatu”. Ni predsednikov “čovek za Beograd” Dragan Đilas nije pokazao nikakvu suptilnost kada je govorio o ovoj temi. Nedavno je u anketi internet-portala www.gayecho.com proglašen za “najvećeg homofoba” u Srbiji, i to zbog izjave da gej populacija treba da ostane “u četiri zida”, kao i zbog protivljenja gej paradi, tačnije Povorci ponosa, koja je trebalo da se održi u Beogradu prošle godine. Tadić i Đilas po ovom pitanju nisu puno odmakli od desničarsko-nacionalističko-centralističkih partija i Srpske pravoslavne crkve, koja je okupljanje LGBT populacije nazvala “sramotom”.

Dragana Vučković iz organizacije za lezbejska ljudska prava “LABRIS, za internet portal www.autonomija.info kaže da nije jednostavno predvideti kada će u Srbiji na dnevni red doći zakon o istopolnim brakovima. “Ali, ako pogledamo evropske države, ali i ne samo evropske – jasno je da je to logičan korak koji nas uskoro očekuje”, kaže Vučković.

Predsednica Omladine Lige socijaldemokrata Vojvodine i narodna poslanica Aleksandra Jerkov tvrdi za www.autonomija.info da smo nažalost još uvek daleko od trenutka kada će se rešavati problemi brakova LGBT populacije. “Prvo moramo progovoriti o osnovnim ljudskim pravima LGBT osoba, a tek onda okrenuti se na prava braka i porodice”, smatra Jerkov.

Kakvo je stanje u drugim zemljama?

Danska je 1989. godine postala prva zemlja u svetu koja je omogućila istopolne zajednice, ali nije postala i prva zemlja koja je omogućila usvajanje dece od strane LGBT partnera. Prava istopolnih partnera regulisani su posebnim zakonom, pa se ne nazivaju brakom osim u svakodnevnom razgovoru. Mnogi smatraju da su istopolne zajednice, definisane posebnim zakonima, čak i u slučaju kada su im garantovana ista prava kao i brakom, diskriminativne i da bi ih trebalo zameniti istopolnim brakom.

Za sada su u EU pet zemalja priznale istospolne brakove i izjednačili ih sa “običnim” brakovima. To su: Belgija, Holandija, Norveška, Španija i Švedska. Ove države u potpunosti izjednačavaju istopolne i heteroseksualne brakove, uključujući tu i roditeljska prava, odnosno prava na usvajnaje dece. Nekoliko zemalja EU prati primer Danske i dozvoljava istopolne zajednice, ali ne i brakove (Francuska, Velika Britanija, Italija, Češka, Mađarska, Portugal, Hrvatska…), dok su neke zemlje omogućile prenos nasledstva na partnera, u slučaju smrti.

Registrovano partnerstvo, građanska zajednica ili domaće partnerstvo su termini koji se koriste za legalizaciju istospolnog partnerstva i u vanevropskim zemljama, i to u: Brazilu, Izraelu, Novom Zelandu, Australiji, Tasmaniji i SAD-u (države Kalifornija, Konektikat, Havaji, Vermont i druge). Treba reći da su u američkoj državi Masačusets u potpunosti izjednačena prava istopolnih i običnih brakova.

Suprotnost od spomenutih država predstavljaju one koje imaju isuviše “konzervativne stavove”, te u njima postoji smrtna kazna za LGBT osobe. To su Sudan, Saudijska Arabija, Iran i Mauritanija. U Ugandi se nedavno desio slučaj kada je pastor Martin Šempa u svojoj crkvi prikazivao gej filmove i otvoreno pozivao na “marš ubijanja homoseksualaca”. Taj marš su vlasti na sreću uspele da spreče.

Kada se čuju stavovi naših zvaničnika, može se jasno doći do zaključka da je tema usvajanja dece od strane istopolnih partnera još veći tabu nego što je LGBT brak. U našoj zemlji, kao i u mnogim zemljama širom sveta, još uvek vlada shvatanje da se deca u takvim porodicama neće razvijati “normalno”, što nažalost podržavaju i mnogi psihijatri. Ovakvi stavovi, međutim, nemaju nikakve veze sa naučnim i empirijskim podacima; brojna istraživanja, rađena u Sjedinjenim Državama i Evropi tvrde suprotno. Zorica Mrščević, u članku sa nazivom “Istopolne zajednice i deca”, koji je može pronaći na stranici www.scindeks.nb.rs, navodi mnoge činjenice koje se odnose na decu u LGBT porodicama i, poyivajući se na istraživanja, ističe da je bitan sam kvalitet roditeljstva, a ne njihova seksualna orijentacija.

Na sajtu za podršku roditeljima LGBT dece (http://lgbtroditelji.110mb.com) navedene su najčešće predrasude o lgbt roditeljstvu. Neke od njih su: deca LGBT roditelja će biti asocijalna i depresivna/sklonija samoubistvu; deca LGBT roditelja će imati slabije intelektualne moći i nizak nivo samopouzdanja; deca LGBT roditelja će biti previše razmažena; LGBT osobe su sebične i samožive osobe koje nisu u stanju da podižu decu; LGBT osobe su promiskuitetne i preneće detetu razne bolesti. Zbog ovakvih predrasuda, jasno je zbog čega postoji negativan stav. Nasuprot tome, date su i činjenice vezane za lgbt roditelje koje su pokazane empirijskim istraživanjima i neke od njih su: deca sa LGBT roditeljima veoma lako nađu uzore ponašanja oba pola u svom okruženju (rodbina, prijatelji roditelja, komšiluk, škola) te nemaju ništa više problema vezanih za sopstveni rod i pol nego ostala deca (Rofes, E.E., 1983, Herdt, 1989.); nema dokaza da su deca psihički ili fizički oštećena na bilo koji način zbog toga sto imaju LGBT roditelje; ćerke čiji su roditelji LGBT osobe često imaju veće samopoštovanje i samopouzdanje od ženske dece heteroseksualnih roditelja; a sinovi su brižniji i manje agresivni (Hoeffer, 1981.); kao i da deca koja imaju homoseksualne roditelje imaju podjednaku mogućnost da postanu homoseksualna kao i svi ostali, oko 10% (Patterson, Charlotte J. 1992.).

Dragana Vučković ističe da “ jedino što razlikuje decu koja odrastaju u LGBT porodicama od dece u heteroseksualnim jesu eventualne teškoće sa kojima se susreću zbog predrasuda koje o njima postoje.” Ona navodi podatak da u Srbiji postoji mnogo LGBT parova koji bi rado hteli da usvoje dete/decu.

Da li će se predrasude koje su tako duboko ukorenjene u našoj zemlji promeniti i da li će LGBT populacija dobiti prava koja joj pripadaju, da li će se taj “ponos” spustiti, da li će ljudi prestati sa osuđivanjem? Jedino vreme može da da odgovor na ova pitanja. Do tada će, nažalost, ljudi koji se deklarišu kao lezbejke, gejevi, biseksualci, transseksualci, interseksualci i kvir osobe ostati duboko u “ilegali”.

Nikola Samac
(Tekst je nastao u okviru realizacije NDNV-ovog projekta edukacije mladih novinara pod zajedničkim nazivom „Izveštavanje o Vojvodini“)