Neka nova mladost u gradu poznatom po smrti i genocidu odlučna je da živi. Razlike, određenja i etikete više nisu važne, a iz svireposti koja im je obeležila živote, mladi kažu da su naučili da poštuju razlike i žive u miru. Zajedno uče, odlučuju, sviraju i stvaraju budućnost u gradu u kom se nadaju da više neće biti prostora za mržnju. Sagovornici iz malog grada na istoku Bosne i Hercegovine kažu za Autonomiju da Srebrenica nije samo ubijena u ratu, već da je u dolazećim godinama gašena u potpunosti, a da su mediji i političari oni koji joj je ne daju da nastavi dalje.

Miroslav Andrić, direktor i osnivač udruženja Srebrenica Wave, već godinama sa svojim udruženjem pokušava da predstavi Srebrenicu u nekom drugačijem svetlu. Srebrenica Wave se bavi različitim kulturnim sadržajima za mlade – počev od muzike, poezije, preko raznih filmova, pa i predstava. Po njegovim rečima, udruženje od samog osnivanja pokušava da pošalje pozitivnu sliku i priču iz Srebrenice, ali je to uvek manje zapaženo od drugih stvari. 

“Koliko god pokušavali da Srebrenicu predstavimo kao nešto pozitivno, jači utisak i značaj se uvijek dobija kad se nešto obilježava ili kad je neko nekome nešto ružno rekao. Svi mediji mnogo više to isprate nego kad bi, recimo, napravili svirku na kojoj nastupa više bendova koji su kombinovani iz Sarajeva, iz Novog Sada i slično”, priča Andrić za Autonomiju.

Kako ističe, sam naziv Srebrenice “prati” sve ljude koji dolaze iz tog mesta, a reakcije na pomen tog grada su neretko sažaljive.

“Putujući, upoznali smo dosta ljudi koji nisu znali gdje je bila bivša Jugoslavija, ali su znali gdje je Srebrenica. Kad ljudi kažu da su iz Srebrenice, automatski se vezuju za rat i za negativne stvari. To je nešto što nas prati uvijek i što će uvijek biti tema ljudi koji nisu ni upućeni u ono što se sada događa u Srebrenici. Kad me prijatelj predstavlja, kad treba da kažem da sam iz Srebrenice, prije bih rekao da sam iz Zagreba, čisto da zaobiđemo neku desetominutnu priču koja je tužna, jer ime Srebrenica to nosi sa sobom”, objašnjava Miroslav.

Smatra da su zapravo mediji i političari oni koji prave tenziju u Srebrenici, mnogo češće nego sami ljudi koji tu žive.

“Ja sam tu najčešće, najviše vremena sam proveo u Srebrenici od svog odrastanja. Zapravo, ovdje nikad nije bilo nikakve pretjerane tenzije između ljudi. To pretežno dolazi od medija, od političara. Mi ono što smo vidjeli i ono što se dešava na našim aktivostima su zapravo potpuno normalne stvari”, ističe Miroslav.

Prema popisu iz 2013. godine, u samom gradu Srebrenici živi 2.241 stanovnik, među kojima je svega nekoliko stotina mladih ljudi. Međutim, kako kažu naši sagovornici, broj ljudi koji zaista boravi u Srebrenici je znatno manji, a to se pre svega odnosi na mlade koji masovno napuštaju grad. Slobodno vreme, kažu, nemaju gde da provode. U gradu nemaju pozorište ni bioskop, izlaze u dva kafića, a sportske aktivnosti su svedene na minimum.

„Moramo jedni druge međusobno poštovati“

Međutim, pored Srebrenica Wave-a, u ovom gradu deluje još nekoliko organizacija koje okupljaju mlade. Jedna od njih je SARA, jedna od najstarijih nevladinih organizacija u Srebrenici. Motivisani su, kažu, da svojim zalaganjem doprinesu pozitivnim promenama i životnoj dinamici u Srebrenici, a  njihovi različiti sadržaji okupljaju žene i mlade da na kreativan način ispune svoje vreme, učestvuju u kreiranju obrazovnih programa i razviju znanja i veštine koje će im koristiti u privatnom i poslovnom životu.

Mladi aktivista iz organizacije SARA Hamed Suljić odrastao je u posleratnoj Srebrenici. On živi tamo već godinama, a kako kaže – planira tamo i da ostane. Mada za Srebrenicu kaže da je mahom prazan grad, bez osnovnih uslova za zadovoljavajući život, ostanak u Srebrenici ipak smatra svojom dužnošću.

“Za mlade u Srebrenici ne mogu reći da su srećni, bio bi grijeh. Nama ovde fali društveni život, kulturni događaji, nemamo kino, nemamo pozorište gdje bi barem sedmično jednom bila predstava. Imamo samo dva kafića u gradu, što sve mladima treba, kao i drugim mladima širom Bosne… Da li zbog propusta, zbog politike, da li zbog te težine koju Srebrenica sama po sebi nosi zbog rata u BiH, krivci sigurno postoje”, priča Hamed za Autonomiju.

Ipak, kaže da lepotu Srebrenice upravo čine mladi ljudi. Po njegovim rečima, bez obzira na veru i nacionalost, oni se međusobno druže, okupljaju, zajedno se bave aktivizmom, volontiraju i čiste svoj grad. Baš zato što je malo mladih u Srebrenici, kako Hamed kaže – svi su jedni drugima uvek pri pomoći.

“U Srebrenici ima dosta obrazovanih i pametnih mladih, sa dobrim vizijama. Većina mladih želi bolje sutra, pomirenje i suživot. Smatram da se mladi moraju suočiti sa prošlošću. Mora moj prijatelj razumjeti da sam ja izgubio veliki broj, 22 člana familije u genocidu, a takođe i ja moram prihvatiti da su u ratu ginuli i Bošnjaci i Srbi. Moramo jedni druge međusobno poštovati i suosjećati se. Samo to je prava formula za budućnost i za uspjeh“, kaže Suljić za Autonomiju.

Upoznati drugog i drugačijeg

Mnogi se, sa žaljenjem, upute u Srebrenicu kako bi pogledali urušene zgrade i trošnost grada u kojem vide tugu, da bi potom obišli Memorijalni centar u Potočarima. A zašto su ljudi pre rata dolazili u Srebrenicu, današnjem prosečnom posetiocu nije poznato. Tako je je 2005. godina nastao ADOPT,  dokumentacioni centar u kom se prikupljaju i čine dostupnim fotografije, video-zapisi i sve ono šta čuva uspomenu na Srebrenicu i ljude koji su nekada živeli tamo.

Muhamed Avdić iz ove organizacije, deo je tima koji se bavi prikupljanjem arhivske građe u Srebrenici. Avdić kaže da je Srebrenica danas pusta i da kad dolaze ljudi, uglavnom je to radi obilaska Potočara i Memorijalnog centra. On kaže da je ogromna razlika između predratne Srebrenice i Srebrenice danas, kao i da je ranije život tamo bio veoma dinamičan i živ.

“Srebrenica je ranije imala svoje industrijske zone, imala je preko 10 hiljada ljudi koji su radili, ne samo iz Srebrenice, već i iz drugih opština. Ljudi su dolazili sa strane iz mnogih krajeva. Neću samo reći da je Srebrenica ubijena u ratu, ona je i poslije ovih 25 godina ubijana. Nikad nije bio to istinski odnos prema Srebenici, niti istinski odnos da se vrati život u Srebrenicu. Čak su ljudi sprečavali taj povratak života”, navodi Avdić za Autonomiju.

Zbog toga, napominje Muhamed, dokumentacioni centar ADOPT ima veliki značaj, pogotovo za mlade ljude.

“Ko je rođen 1996. godine, već ima 24 godine. On ima sjećanje Srebrenice ovakve kakva je sada. Ukoliko nema fotografija, video-zapisa, članaka…, da se upozna sa Srebrenicom prije rata, onda će on reći: pa Srebrenica je ovakva, šta je uopšte Srebrenica?“, smatra Avdić.

Podseća da je potrebno uzeti u obzir činjenicu da mnogi ljudi nisu živi, a da je u ratu, veliki deo porodičnih fotografija i materijalnih uspomena izgubljen. On napominje da deca koja su rođena u ratu, koja su izgubila očeve i dedove, nisu uspeli provesti dovoljno vremena sa njima i zadržati sećanja. Lepota arhivskog centra je u tome da ta deca, koja su danas odrasli ljudi, imaju priliku da svoje najbliže makar upoznaju preko fotografija.

“Danas postoje djeca rođena u ratu koja nemaju ni jednu fotografiju svojih očeva. Zamislite sad situaciju kada pitate majku, nenu ili tetku o njima, ona opisuje, ali ipak, to je nestvarno. Kada dođeš u situaciju da imaš fotografiju, da imaš barem tu sliku da formiraš, onda imaš priliku danas da svom prijatelju, djevojci, supruzi… pokažeš kako je neko izgledao. To je veće bogatstvo“, priča Muhamed. 

Miroslav Andrić takođe planira da ostane u Srebrenici. Po njemu, Srebrenica treba da bude pokazatelj neke pozitivne priče, a da ova slika koju Srebrenica danas ima, može da utiče na ceo region.

“Zato odlučujemo da ostanemo tu sve ove godine. U teškim vremenima i u vremenima kad imamo manje ili više podrške za naše aktivnosti, smatramo da je bitno ostati tu i da je bitno baš odavde, iz Srebrenice, poslati neku pozitivnu sliku. Mi stvarno ne želimo da brojimo ljude sa ove ili sa one strane, nego da samo pustimo to da ide nekim svojim normalnim tokom”, ističe Andrić.

Muhamed Avdić napominje da iako današnji život u Srebrenici ima hiljadu mana, ipak je lepo da život, kakav-takav, i dalje postoji tamo.

“Lijepa je činjenica da poslije takvog strašnog zločina su ljudi odlučili da se vrate, da žive tu. Mislim da je uz sve zakone koji su diskriminirajući, jedno bogatstvo ovog grada koje imamo jeste da djeca ne odrastaju u nacionalnoj sredini. Da imaju priliku upoznati drugog i drugačijeg, kao što je Srebrenica bila prije rata”, poručuje Avdić.

Tekst i foto: Sanja Kosović, Petar Alimpijević (Autonomija)