Pre 302 godine, 1716. na prostoru oko Petrovaradina, Eugen Savojski je sa dvostruko manje vojnika porazio Turke predvođene vezirom Damad Ali-pašom. Bila je to jedna od najvažnijih bitaka u Austrijsko-osmanskom ratu (1716-1718). Posle Požarevačkog mira (1718), vraćanjem ovih teritorija pod vlast Habzburške monarhije stvoreni su uslovi za naseljavanja Vojvodine sa mnogih strana u 18. veku. Bez sumnje, to je jedan od uzroka nacionalne i konfesionalne šarolikosti Vojvodine. Između ostalih i moji preci su se ovde naselili u osvit 18. veka.

Vojvodina posle veličanstvene pobede Eugena Savojskog više nije dolazila pod osmansku vlast. Teritorije današnje Vojvodine, do tada opustele zbog čestih ratova i prelazaka trupa, polako se vraćaju normalnom životu. Razvoj, kolonizacija, privredni uspon, reforme grofa Florimunda Mersija vrlo brzo su je načinili poželjnim mestom za život.

U znak sećanja na slavnu pobedu podignut je spomenik 1902. na brdu Vezirac (da, po onom veziru). Spomenik je od Drugog svetskog rata, pa sve do 2006 bio zapušten, kada je prostor skromno uređen. Da ne pominjem da ne postoji putokaz za spomenik.

I danas gledam perfektno posejanu njivu i ošišane travnjake okolnih vikendica, a spomenik koji nas seća na prelomne događaje u istoriji je zarastao u visoku travu, korov. Bukvalno je potrebna jedna kosa i petnaest minuta da se navedeni prostor dovede u red.

Zrelost jednog društva se ogleda i u tome kako se odnosi prema kulturnim i istorijskim obeležjima prošlih vremena. Ne jednom je rečeno – kako se mi odnosimo prema istoriji, tako će se i ona odnositi prema nama.

(Autonomija)