Alan Ford je bio i još uvek je moja strast. Grupa TNT je u istoj meri deo mog odrastanja i života koliko i vazduh koji dišem: taj strip je neizbežno povezan s time ko smo i šta smo bili u to vrlo zavodljivo vreme. Da, Alan Ford je jedan od retkih primera kako se jedan strani kulturni artefakt primi u novoj sredini i, šta više, postane neodvojivi deo kulturne baštine zemlje primaoca; u bivšoj JU postao je popularniji i značajniji nego u rodnoj Italiji, dok je u svim ostalim zemljama gde je prevod pokušan ugašen nakon samo nekoliko izdanja.

Ovako odgovara Lazar DŽamić, marketinški stručnjak s ozbiljnim imenom i karijerom u Londonu, na pitanje šta ga je nagnalo da odvoji deo svog vremena i napiše knjigu o stripu koji ga je osvojio u mladosti. DŽamić koji već 15 godina živi i radi u inostranstvu je 90-tih pisao kolumne u listu “Naša borba” i objavio nekoliko stručnih knjiga iz oblasti kojom se bavi. Ovih dana izlazi mu u Srbiji knjiga “Cvećara u Kući cveća” s podnaslovom “Kako smo usvojili i živeli Alana Forda”, posvećena kultnom stripu koji ovih dana “slavi” 40 rođendan. AF je obeležio generacije koje su odrastale u bivšoj Jugoslaviji, da bi nam se vratio i posle njenog raspada i funkcioniše sasvim dobro – što je bez presedana. Malo ko ne zna fazone i sentence koji se citiraju svakodnevno, a izgovorili su ih junaci stripa Alan Ford, Bob Rok, Broj Jedan, Grunf i družina. Kako to da se Alan Ford tako dobro ovde zapatio, DŽamić odgovara svojom knjigom koja izlazi ne samo u Srbiji, nego u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

– Po meni, postoji nekoliko razloga za popularnost tog stripa, a prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja – nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Eto to smo mi i zato je strip ovde odzvonio tako “tačno” – kaže naš sagovornik za “Dnevnik”.

Nije li čudno da nam je lik Alana, smotane naivčine i dobrice, koji je uglavnom u nekoj vrsti mimoilazeće komunikacije sa svojim okruženjem, postao tako blizak i prijemčiv? Pa i u samoj cvećari on je nakako najbezvezniji, antijunak, dok ovi pakosni oko njega iz grupe TNT vuku radnju. Ali, možda je on baš taj nedostajući socijalni lepak, tip ličnosti koju svi zezaju ali bez njih ništa ne ide…

– Interesantno, ali Alan Ford je najkompleksniji lik u čitavom stripu, iako deluje najjednostavnije. Za njegov fizički izgled poslužio je irsko-britanski glumac Piter O’Tul, ali je ta referenca vezivana samo za njegovo lice, ne i dramske karakteristike. Alan deli psihološke osobine s tri legendarna lika svetske književosti i filma. On je neko ko “radi na malo nižoj frekvenciji”. Ne bi se moglo reći da je baš glup, ali se ne može reći ni da je Kisindžer. Razlog za Alanovu mentalnu sporost je njegova patološka naivnost: sve što mu se kaže prvo shvata bukvalno, sve dok ga okolnosti ili postupci drugih junaka ne nateraju da promeni pogled na stvari. U toj naivnosti, on je vrlo sličan Kandidu, Volterovom legendarnom liku iz pamfleta Kandid, ili o optimizmu. Alan je Kandid 20. veka, neko ko je optimista uprkos nesavršenom i agresivnom svetu oko njega.

Alan je sličan i legendarnom klošaru zlatnog srca s polucilindrom i prevelikim cipelama, Čarliju Čaplinu. Šarlo je ultimativni dramski lik u jednoj osobi: neizlečivo romantičan i dobar, uvek zagledan u bolju budućnost i u isto vreme lukav i preduzimljiv. Fizički vešt, pronalazi desetine ingenioznih načina da se izvuče iz problema. I Alan je samo naizgled “bezvezan”: u suštini bolji i preduzimljiviji, veštiji i pametniji nego ljudi oko njega, uprkos prvom utisku.

Konačno, ono što su tvorci stripa Bunker i Magnus definitno imali u vidu, Alan je direktna antiteza liku koji je na neki način inspirisao čitav strip: on je sve ono što DŽems Bond nije, izuzev fizičke privlačnosti. Bez te dvojnosti između Alanovog izgleda i njegove socijalne nespretnosti – ne bi bilo stripa. Ne bi bilo balansa. Alan je nada u snagu poštenja i uzor svim socijalno nespretnim klincima. Strip je lako mogao da se zove Grupa TNT, ali nije. Jer, Alan je savest sveta.

Tvoji intervjui „Slobodnoj Bosni“ i pre toga “Slobodnoj Dalmaciji“ o knjizi koju si napisao najbolji su dokaz da nešto poput jugosfere u smislu kulturonog prostora postoji (pa će tako i sada hrvatski čitaoci dobiti lektiru o Alanu na ekavici). Zanimljivo je da i u svojoj knjizi „Osnovi kakodalogije“ Ivan Stanković, eks „Sači“, iznosi svoja advertajzerska snalaženja po regionu ex-YU još devedesetih, usred rata, što uopšte nije ispalo loše po njega kao i njegove poslodavce. Izgleda da vi iz te branše imate osetljivije „radare“ od ostalih i krčite puteve u regionu. Kako vam to polazi za rukom?

– To je zanimljivo pitanje. Čak kompliment (smeh). Što se tiče ljudi iz advertajzinga i njihovog „radara“, mislim da postoji nekoliko razloga za to što su možda malo više „integracijski“ raspoloženi, i što osete stvari unapred. Pre svega, za razliku od politike, svi mi smo svesni da je imati veće tržište mnogo isplativije i korisnije nego imati nekoliko manjih. Takođe, jasno se zna ko je dobar a ko nije, ko dobija svetske nagrade i to se u našem profesionalnom svetu ceni. Ljudi iz advertajzinga mnogo su bliži ekonomskim realnostima nego mnoge druge profesije. Drugo, mnoge naše uspešne agencije i profesionalci u branši su taj uspeh postigli u staroj Jugi, tako da postoje brojne lične, poslovne i rodbinske veze. Takođe, advertajzing zahteva dobro poznavanje ljudske prirode i društvenih trendova – lako je nekom čiji je um ‘štelovan’ na taj način da oseti kuda vetar duva. Konačno, advertajzing je i prodaja, pa moraš da znaš principe ubeđivanja, što ujedno znači da možeš da prepoznaš kada tebe neko pokušava da manipuliše. Advertajzing i PR ljudi su najbolji detektori za manipulaciju i „prodavanje magle“, baš zato što su im i sami vrlo bliski. Da li je čudno što su prvi i najbliži saradnici mnogih naših političara upravo ljudi iz ove profesije? To je vrlo koristan talenat…

Kako objasniti da srpski prevod AF-a ima slabiju prođu u Srbiji od hrvatskog, da se slabije prima i pamti od jednog „ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti“ itd, kako je to skovao nekada Nenad Briksi. Postoji li nešto poput «odnegovanog zajedničkog smisla za humor»? Obično se govorilo da je beogradska škola smeha jača od svih ostalih (negde do Smojinog «Malog mista»), ali kod Alana je obrnuto. Koji žargon ćeš odabrati za prevod na engleski, ako stoji da želiš da pokreneš izdanje i za to tržište?

– Mislim da nisu toliko u pitanju „škole“ humora koliko činjenica da je hrvatski za ostatak YU, posebno Srbiju kao najveće tržište, jezik farse. Tako da je strip ođeknuo jače kod nas jer je i jezik prevoda doprinosio ukupnom nadrealno-farsičnom tonu stripa. Čak je i Hrvatima bio smešan jer je Briksi koristio nesvakodnevni hrvatski, više ceremonijalni, „gornjogradski“ hrvatski, bez kajkavice, koji je bliži Krleži nego svakodnevici. Mislim da si u pravu što se tiče zajedničkog smisla za humor, koji je kod nas duboko ukorenjen – iz raznih istorijsko/kulturno/političkih razloga – u nadrealnoj farsi. Još jednom: naš prirodni društveni sistem nije ni komunizam, ni kapitalizam, nego nadrealizam. Što se prevoda na engleski tiče, planiram ga za sledeću godinu ako dobijem prava od Maksa Bunkera. Sve što mogu da kažem sada jeste da neće svi likovi govoriti istim naglaskom, jer to ovde (na anglosaksonskom području Velike Britanije & Sjedinjenih Država i dalje) ne bi funkcionisalo; ne postoji ni jedan akcenat koji im je pođednako smešan, a da ima smisla u Alanu Fordu. Tačno znam kojim akcentom svaki lik treba da govori u engleskom prevodu, ali o tom potom…

Povlačiš samo spoljašnju vezu između Alanove cvećare i Titove Kuće cveća, ali za obe „kuće cveća“ važi, kako kažeš, da su „simboli pretvaranja“. U čemu se ogleda Alanovo pretvaranje, u čemu ono Kuće cveća? Ima li to neke veze s ideologijom, politikom?

– Moja poenta je bila u tome da je Alanova „Cvećara“ samo naizgled bila to, dok je stvarno bila sklonište za Grupu TNT. Nije čak ni bila prava cvećara, kada se setimo bede, prljavštine i veštačkog cveća pravljenog na najidiotskije načine. Dakle, jedno piše na vratima, drugo je u stvarnosti. Kao i ex YU. Tako da ima veze s politikom i svime što se tada dešavalo kod nas. Sve kod nas uvek ima veze sa politikom. To je jedan od glavnih razloga za rezonancu stripa s našim prostorom, taj suptilni, a opet vrlo veliki jaz između onog što smo voleli da mislimo da jesmo i onoga što smo u stvarnosti bili. Stabilne, uređene, normalne, autentično civilizovane zemlje se ne raspadnu kada im umre predsednik…

Ako bez bivše Jugoslavije ne bi bilo ni Alana Forda, propoznaješ li i u nekim drugim artefaktima iz vremena ex-YU taj «produženi» uticaj? Alan je i preteča satire na račun neoliberalnog kapitalizma. Vidiš li negde njegovog dostojnog naslednika u svetskim razmerama?

– Odlično pitanje. Ne vidim mnogo „proizvoda“ koji crpu iz tog istog vrela, ako ne računamo mentalitetske karakteristike kao što su autoritarnost, nesvesni rasizam i ubeđenost da mi sve znamo najbolje. To je nekako ravnopravno raspoređeno na našim prostorima, izuzev Slovenije. Nekoliko kulturnih proizvoda, kao što je predstava „Šovinistička farsa“ na primer, sede u istom uglu kao i Alan Ford. U svetskim razmerama, možda najveću sličnost s Alanom Fordom – u smislu tipa humora koji se koristi, fizičke groteske i kritike nekontrolisanog kapitalizma – ima «Porodica Simpson». Mada niko nema tu vrstu izražene nadrealnosti Alana Forda. Grupa TNT je zaista liga za sebe. Što je u isto vreme čini i važnom i marginalnom. Ne verujem da će strip i na engleskom biti masovno uspešan, bez obzira na prevod, ali mislim da će biti poštovan.

Relja Knežević (Dnevnik)