Moderna, evropska, prosvetiteljska alternativa ona je nešto što povremeno trpi poraze ali se ne predaje. Verujem duboko da se ne predaje i osnov za tu veru sada nalazim u srednjoj generaciji istoričara i naročito u mlađoj generaciji.

Mene to jako ohrabruje i kao Zoran Đinđić mislim da je pesimizam otrovan bez obzira na vreme u koje se živi, na to bespuće, i da su šanse za to da se shvati ta složenost i propuštene mogućnosti mnogo veće danas nego što su bile na prelazu iz 20. u 21. veka. Tako da zajedno svi nekako težimo tome, kazala je juče Latinka Perović, istaknuta srpska naučnica, na seminaru o svojoj najnovijoj knjizi “Ruske ideje i srpske replike” koja je promovisana na Institutu za filozofiju u društvenu teoriju u Beogradu.

Knjiga je došla na inicijativu dvoje njenih kolega.

“Jedan je pokojni ruski istoričar Andrej Šemjakin sa kojim sa mnogo sarađivala i koji je napisao predgovor za ovu knjigu i to je poslednje što je za života uradio”, kazala je Perović. “On je govorio:’ mi ruski  istoričari smo uradili ono što je bilo do nas tj. pokazali smo svojim istraživanjima šta je odande išlo prema jednoj zemlji kakva je bila Srbija 19.veka’. Od nas je dobio recepciju toga što je iz Rusije odlazilo u Srbiju i smatrao je potrebnim da se to zaokruži”.

Drugi istoričar, navela je Perović, jeste Dubravka Stojanović koja mi je uvek govorila: „povežite da mogu studentima kad ih uputim na rad da olakšam gde to mogu da nađu”. Držala se, kaže, uputstava i jednog i drugog istoričara i knjiga je rezultat toga rada.

Kniiga je, navela je, dugo nastajala, jedno je proizilazilo iz drugog i trebalo je mnogo vremena da se ona uobliči kao celina jer reč je o tekstovima koji su godinama nastajali i nije bila laka priprema.

Izrazila je zahvalnost “University press” iz Sarajeva i gospodinu Draganu Markoviću koji je, kazala je, tri puta svoju urednicu u toku dve godine slao kod nje. “Ona bi ostajala po nedelju dana i mi smo do duboko u noć prolazili kroz tekstove i na neki način ih ujednačavali”.

Ovo je, istakla je, prvi razgovor o knjizi koja je zapravo izašla u vreme epidemije korone.

Perović se prisetila perioda tokom 1970-ih prošlog veka kada je došla u Institut koji se tada zvao Institut za istoriju Radničkog pokreta Srbije a sada je to Institut za noviju istoriju Srbije. Kroz rad na doktoratu bila je, kaže, pripremljena za bavljenje društvenim idejama. Iako nije bila sigurna, u svom istraživanju je krenula putem koji je sugerisala državna politika Kneževine Srbije 1830. i 1840-ih godina.

„Kneževina je tada slala svoje stipendiste u Beč, Pariz i Petrograd da se pripreme da budu pravnici, lekari, inženjeri, ja sam išla tim putem da bih zaključlila da su se oni u te različite sredine često orijentisali na neka generalna pitanja – ne na svoju profesionalnu pripremu za državnu službu, nego za to kako da promene svoju zemlju“

Zaključila je da se mnogi od njih nisu vratili kao profesionalci, da se nisu vratili sa spremnošću za misiju koju je država za njih spremala nego su se vratili sa nekim širim idejama, predstavama o svetu, o Srbiji, o zemljama u kojima su boravili. „To je bio veoma pouzdan put sa stanovišta mog iskustva“, kazala je Perović.

To su bili ljudi koji su zauzeli mesto u novoj državi posle priznanja nezavisnosti, ali to je bila ta prva generacija političke elite koji su se međusobno već diferencirale u kom bi pravcu trebalo da ide ta novostvorena mlada država.

“Moram reći da podele koje su tada nastale u malobrojnoj srpskoj intelektualnoj eliti, koja će biti naravno ključna politička elita tokom druge polovine 19.veka pa dobrim delom i prvoj polovini 20. veka, je bilo vrlo važno za mene da fokusiram šta su iz tog sveta oni donosili.

Nisam pravila neku oštru granicu između svetova u kojima su formirali sebe kao profesionalce i sebe kao društvene mislioce, emancipatore, prosvetitelje. Mnogo veću pažnju sam poklanjala šta je taj fokus i kod jednih i kod drugih koji njima pomaže da iskristališu svoje poglede na razvoj Srbije, Balkana, Evrope”.

Ruska elita je bila opsednuta idejama francuske revolucije i onda sam naravno zaključila da su Rusi jako pozajmljivali, ali i da su prerađivali pozajmljeno do neprepoznatljivosti uzora koji im je poslužio za preradu

Važno saznanje jeste da se objašnjenja ne mogu naći u lokalnim okvirima srpske istorije te da su vrlo važne te transnacionalne veze, da su vrlo važne veze u prvoj Internacionali ili u Evropi koja je prošla političke revolucije koja je pred sukobom između rada i kapitala, novog raslojavanja.

“I tako sam krenula za proučavanjem predmarksističkog socijalizma, socijalizma u Prvoj internacionali, sukoba između marksisita i anarhista, u čemu Srbi koji tamo borave učestvuju. Neverovatno, kad iz današnje perspektive posmatrate susret tih ljudi koji dolaze iz jedne male agrarne nerazvijene zemlje koliko oni žele da se s tim povežu i u tome učestvuju.

Drugo, naravno pratila sam ono što se događa u Rusiji i moj zaključak koji me je do današnjeg dana i ove knjige vodio da ruske ideje na koje smo se mi iz mnogobrojnih istorijskih razloga oslanjali nisu bile antievropske ideje, to su bile ideje formulisane s obzirom na ono što se događalo u Evropi.

Pokušavala sam da razumem kakav odjek  mogu imati ideje francuske revolucije u jednoj zaostaloj zemlji, u zemlji bez političkih sloboda, u zemlji gde je čovek još uvek vlasnik imovine plemića, u takvoj zemlji, jer ruska elita je bila opsednuta tim idejama, onda sam naravno zaključila da su Rusi jako pozajmljivali ali i da su prerađivali pozajmljeno do neprepoznatljivosti uzora koji im je poslužio za preradu.

Na neki način to su činili i srpski studenti, srpski državni pitomci. Njima je Rusija kao velika slovenska država sa perspektivom nove revolucije u Evropi izgledala bliža u tom skoku”.

(Danas, screenshot: portal Forum)