Ne treba kompromitovati ideju autonomije!

Poljoprivrednici drže pod blokadom više vojvođanskih putnih pravaca. Igrom slučaja, putovao sam ovih dana u Pančevo, gde je u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine održana javna tribina o decentralizaciji, o kojoj je danas baš mučno govoriti, jer je pretvorena u parolu izborne kampanje. Teško je ovih dana govoriti i o autonomiji Vojvodine, jer su neke partije najednom progovorile na „vojvođanskom dijalektu”. U izbornoj kampanji se ispostavilo da i one donekle naginju autonomaštvu. Što i nije jako čudno, jer sve više raste broj pristalica vojvođanske autonomije među mlađim naraštajima vojvođanskih birača. Ja se tome veoma radujem, ali sam siguran da se ta okolnost ne sme zloupotrebiti. Mislim da sad treba naročito brižljivo čuvati demokratsku ideju autonomije, jer, bogami, na tu lepu ideju u prošlosti je pala senka. To treba otvoreno, pošteno i iskreno priznati. I to spada u suočavanje s prošlošću. Uopšte se ne radujem kada su glasni oni koji misle da nije važno ako ova ili ona partija guši slobodu štampe, bitno je da održava ideju autonomije. Ovu protivrečnost autonomaša mlade generacije ne opraštaju, usled čega autonomaši predstavljaju samo jednu usku sektu. Ideja autonomije može da se širi samo ako autonomaši visoko dižu zastavu demokratije – bez ikakvih taktičkih kompromisa. Vojvođanska autonomija će biti uzorno demokratska pred licem cele Srbije, ali autonomije neće biti, jer za nedemokratskom autonomijom naprosto nema potrebe.

Gde si, radnička klaso?

Proslavismo i Prvi maj, praznik, što bi se reklo, radničke klase. Samo, gde je ta radnička klasa? Ima li je još, uopšte? Da li je ostalo nešto od nje? Jedno je, ipak sigurno: veliki deo poslodavaca nemilice eksploatiše zaposlene, koji ne rade osam časova dnevno, nego mnogo više, i raduju se što uopšte imaju prilike da rade, jer pred vratima čeka dugačak red nezaposlenih. I u kulturnoj eliti je zamrla socijalna osetljivost. Doduše, i intelektualci su pauperizovani, osim onih koji nisu učlanjeni u neku stranku, ili ako ne uživaju u statusu simpatizera ove ili one stranke. Partijski lideri ponekad saosećajno i stidljivo, gotovo šapatom priznaju da bismo mogli i bolje da živimo. Kultura je postala privilegija bogatih, ali oni se radije koncentrišu na turbofolk i žestoko aplaudiraju kiču. Novi balkanski džetset je zadovoljan. Radnici nemaju partiju, nema ni levice, kako bi i bilo kad partija koja sama sebi tepa da je socijalistička – neće socijalizam. Stoga s gorčinom zapisujem ove reči: Živeo Prvi maj, praznik rada!

maj 2012.
(Preveo Arpad Vicko)