Džentri i homo titoicus

Građanin, građanin… – čitam kod Maraija. Ja sam se rodio, međutim, pod jednim drugim podnebljem. Stoga su i naša iskustva različita. On je rođen u jednoj građanskoj kući, a ja u srbobranskoj Zelenoj ulici. Pripadam prvoj generaciji socijalizma, mada, iz opreza, danas to malo ljudi pominje. On je imao za čim da žali, ja nisam. Ili možda ipak jesam? Zahvaljujući toj, komunjarskoj nazvanoj nomenklaturi, bilo je besplatne zdravstvene zaštite, štaviše, nije bilo prepreka ni u školovanju nadarene dece najsiromašnijih nadničara i težaka. To jeste bilo tako, kao što se ne može poreći ni to da je sve to išlo ruku pod ruku sa zatiranjem sloboda. Pravimo se kao da znamo sve o našoj ne tako dalekoj prošlosti, mada se samo zavaravamo, ne znamo mi ništa o njoj, jer ne poznajemo ni našu sadašnjost. Da li je došlo vreme da se prošlosti sećamo bez mržnje i bez ideološke propagande? Marai je video kako nadmena, bahata srednja klasa gospodstvujuće Mađarske, koketujući s nacionalizmom, uništava, drobi mađarsku građansku klasu, hrleći tako u vlastitu propast. A ja sam video kako je socijalizam oterala u samoubistvo njegova vodeća nomenklatura. Svedok sam i tome, šta radi posle zaslužene propasti te nomenklature, nova kapitalistička klasa. To bi bio, naime, pravi naziv ovdašnjih oligarha. Kažu da više ne postoji radnička klasa u marksističkom smislu reči i toj radničkoj klasi je ova naglo potkožena, za deset-dvadeset godina enormno obogaćena vladajuća klasa priredila i sahranu i daću – dobro, neka bude – ali je sigurno da postoji jedan duboko siromašni sloj. Ili možda neko hoće da kaže da živimo u besklasnom društvu? Dovoljno je čitati novine o tome, kako živi ovdašnji džet-set, dovoljno je pogledati nove vile koje su neuporedivo luksuznije od onih u kojima su živeli komunistički funkcioneri, dovoljno je svratiti u pekaru da vidimo staricu kako pokušava da kupi dva parčeta hleba. Nema ni za pola vekne. Najmanja količina koja se može kupiti u pekari je pola kilograma, još nisu shvatili da je mnogima i četvrt kile mnogo. Ne mogu toliko da plate. I zbog toga deluje zapanjujuće kako se oko mene gađaju pojmom građanina. Te građanski salon, te građansko pozorište, građanski harač, građanska književnost, građanska cenzura… kako bi se samo grohotom smejao Tomas Bernhard našem načinu upotrebe reči. Tomas Bernhard, čije drame mnoga „građanska pozorišta” stavljaju na svoj repertoar, ne zbog toga što su ta dela „građanska”, nego zato što su hrabra i dobra. Pisac govori istinu, bez zorta, direktno u oči malograđaninu. Ali, gde smo mi od austrijskih pozorišta, od tolerantne austrijske duhovne atmosfere? Ovde buja malograđanski književni narcizam. Ako danas neko konkuriše za neku funkciju, ili želi da se dočepa nekog rukovodećeg položaja, najpre će sabe proglasiti za građanina. Kao da u ovom balkansko/vojvođanskom divljem kapitalizmu čovek može da bude samo građanin ili neprijatelj. Množe se „građani”, dakle, kao pečurke posle kiše, ali bez stvarne građanske klase, a uz to niko se i ne pita da li je ikad u Vojvodini postojala građanska klasa? Pre Trijanona ovaj tzv. Južni kraj, iliti Južna krajina, bila prilično zanemarena provincija, moram dati za pravo Maraiju, građanstva je bilo ponajviše na severu zemlje i u Erdelju. Tome je Marai pomalo podrugljivo dodao: „U Budimpešti je, u najboljem slučaju, postojala jedna pohlepna srednja klasa”. Možda je Marai preterao, ali sigurno je i to da je peštanski malograđanin mrzeo peštanskog velegrađanina. Pre 1918. godine u ovim („južnim”) krajevima moglo je biti govora samo o nekakvom imućnijem srednjem sloju koji su činili uglavnom mali i srednji posednici, čiju je duhvnost i kulturu sjajno naslikao Deže Kostolanji. Ali mi ne želimo da znamo za svet njegovog romana Ševa, umesto toga tražimo pribežište u čudesnom svetu Korlena Eštija. Ali je istina i to da posle autora Ševe nismo imali pisca koji bi se poduhvatio tako smelog predočavanja društvenih odnosa. Imućniji srpski trgovci su u drugoj polovini 19. veka, i na početku 20. veka, presudno doprineli procvatu srpske kulture, dok su članovi mađarskog srednjeg sloja, nažalost, držali patriotske govore i revnosno čitali peštanske modne žurnale. Nismo imali čak ni nacionaliste spremne da se žrtvuju za dobrobit nacije, ali je na svečanim ručkovima, večerama u gospodskim kasinama sve grmelo od nacional-rodoljubivih fraza džentroidnog sloja. Žrtvovati se? Podržati kulturu? To bi već bilo preterano! A posle Trijanona imućniji sloj službenika je najvećim delom zbrisao iz ovih krajeva. Bilo je neuporedivo ugodnije prolivati suze u Pešti, grditi, psovati Srbe i čekati Mesiju. Posle 1920. trebalo je početi bezmalo od nule. Istina, ostao je jedan ne baš beznačajni sloj malih posednika, ostale su zanatlije, ali njima je ostalo tek toliko snage da, u znoju svoga prežive. Za kulturu nije ostalo skoro ništa. Siromašni mađarski nadničari, težaci i sluge, odgajajući po petoro-šestoro dece spasavali su što su mogli. Između dva svetska rata ovi Mađari su bili primer preživljavanja. Njima svaka čast. Gde su bili građani koji – kako Marai kaže – ne nose značke? Ni partijske značke? Gde su oni koji se žrtvuju, stvaraju institucije i koji su ponosni na svoju nezavisnost? Da li je ikad bilo u Vojvodini mađarskog građanskog sloja koji je stvarao institucije? Posednika je bilo, ali građana – jedva. Sva ona bulumenta činovnika koja je 1941. stigla iz Budimpešte – oni su nazivali sebe srednjom klasom hrišćanske Mađarske. I oni su se na sav glas pozivali i kleli na građanstvo. O njima je istinito pisao Šandor Marai u svojoj knjizi Hteo sam da ćutim. Kao što su došli, tako su hitro i nestali u jesen 1944. godine, podvijenih repova, ostavivši vojvođanske Mađare na cedilu. I ponovo je trebalo stvoriti nešto iz ničega. Posle perioda masovnih grobnica, u Titovom režimu je počeo da stasava novi vojvođanski mađarski srednji sloj. Minula su potom i socrealistička vremena, posle sukoba sa Staljinom, Tito je postao miljenik Zapada, svakodnevni život je postao podnošljiviji. Tada se uobličavala i socijalistička srednja klasa od koje režim nije tražio da se zaklinje na njegovu ideologiju, bilo je dovoljno ostati u tišini. Boljševizam? Komunizam? Nije bilo ni reči o tome. Nastalo je blagostanje jugoslovenskog patriotizma, ljudi su počeli da grade sebi nove, lepe kuće, zahvaljujući kreditima banaka kupovali su stanove, male Fiatove automobile, a potom su, bilo na primorju, bilo na obroncima Fruške gore, ili na Tisi, podizali vikendice, i uz sve to mogli su dopustiti sebi i „luksuz” da putuju u inostranstvo. Takva je bila i vojvođanska mađarska manjinska srednja klasa čiji su pripadnici u susednoj Mađarskoj, u Segedinu, priređivali sjajne svadbe, proslave, koji su tamo važili za imućne građane koji uz to uživaju i veća politička prava. Međutim, ovi građani nisu mnogo marili za građanska i lična prava, za slobodu mišljenja, govora, udruživanja… Ma, batali politiku, ne talasaj, gledaj svoja posla, eno, komšija je kupio nov auto, pokri se ušima i kupi i ti, niko ti ne brani. Homo titoicus je tipični socijalistički malograđanin: nije kritikovao, već se prilagođavao, iz javnog života je pobegao u slobodu privatnog život, a pri tom mu je bilo jasno da se zapravo ništa nije uzimalo ozbiljo, ni marksizam, ni samoupravljanje, ni socijalizam. Nije ni hteo ozbiljnije promene. Trudio se da od države iskamči što više manjih i većih privilegija. Pogađao se u tišini i nekakve pogodbe su sklopljene. One pojedince koji su javno protestovali, više nisu slali u zatvore, u najgorem slučaju bili su marginalizovani. Pretvoreni su u beznačajne figure, malo smešne, malo smotane, nalikovali su na nekakvog socijalističkog Don Kihota. Ovi donkihoti su, u manjinskim zajednicama, morali istovremeno da, makar u snu stvore nedostajućeg građanina i, na osnovu sistema vrednosti zapadne kulture 20. veka, tog istog prosanjanog građanina, i da odbace. Pravi hod po žici! A partija je, prevencije radi, povremeno pokretala, mahom kratkotrajne, ideološke kampanje, dala da se zabrane neki časopisi, neke knjige, pozorišne predstave, ako je baš dogorelo do nokata uzbunjeno je i pravosuđe, pa su izricane i zatvorske kazne, ili bi ozbiljnije prionula na posao i očistila državno-partijski aparat, recimo, od liberala i tehnokrata. Najviše su joj bili sumnjivi anarholiberali. Partija je radila svoje, društvo nije protestovalo, pokazalo se da je pogodba između socijalističke srednje klase i partijske nomenklature čvrsta i trajna. Partijska elita se otvarala prema zapadnom svetu, mnogi su i decu slali na studije na zapadne univerzitete, isto kao što to rade i ovi današnji patrioti, ali ta prijateljska otvorenost je uvek bila popraćena nekakvom instinktivnom sumnjičavošću, podozrenjem. Ovo stanje je potrajalo sve do Titove smrti, kad je počela histerija koja je izrasla u etnički rat. Tada više nismo znali ni to na kojoj smo strani, da li pripadamo zapadnom ili istočnom svetu. Da li treba da se radujemo rušenju Berlinskog zida, ili ne? Pobedio je populizam. O nezavisnom i autonomnom građanskom sloju nije moglo ni nadalje da bude govora. Oni koji su razmišljali u takvom (građanskom) sistemu vrednosti, podrugljivo su nazvani evropejcima, ili kosmopolitima koji su se odrekli svojih korena. Socijalistička malograđanština je odozgo upravljala promenom političkog sistema, dojučerašnji homo titoicus počeo je najednom da se ponaša kao da je čitavog života bio ravničarski antikomunistički gerilac. Socijalistički malograđani su se pobunili protiv vlastite prošlosti. Prethodno dobro potkoženi sloj osnovao je nove partije, a potom je u kapitalizmu izdašno oplodio svoj kapital svestranih kontakata. Homo titoicus se uspešno integrisao u višestranački sistem, mnogi lideri bili su poreklom iz socijalističke elite. Odnedavno baš ovaj establišment proglašava sebe građanskim slojem. Njima se pridružio i „podmladak”, generacije postsocijalističkih „biznismena”. Oni zajedno čine, zapravo, političku klasu, a ne građanstvo. Građanin je, naime, nezavisan, dok je postsocijalistički srednji sloj pod punom kontrolom države i partije. A ja sam nastavio da čitam Maraija i nazvao sebe plebejskim kosmoplitom. Šta zapravo znači za mene Marai? Samo jednu imaginarnu tačku.

avgust 2014.
Preveo Arpad Vicko