nedelja, 16. avgust 2020.

U Belorusiji radnički štrajkovi, nekoliko važnih fabrika prestalo je da radi. Deo policajaca prešao je na stranu demonstranata. Ne mali broj zaposlenih u javnim medijima odbija da i dalje laže. Češki predsednik vlade, Andrej Babiš je izjavio: „Ne možemo dozvoliti da se u Minsku desi ono što se 1968. desilo u Pragu. Evropska unija mora odmah da deluje”. Poljaci su već nekoliko dana ranije osudili metode vladanja Lukašenka. Lukašenko je organizovao kontrademonstracije, autobusima su dopremali narod u Minsk. Odnekud nam je poznat način organizovanja. Protiv-demonstrirali su pristalice predsednika Aleksandra Lukašenka, ali oni demonstranti koji su protestovali protiv politike vlade, okupili su se na drugoj tački grada u znatno većem broju. Video sam ovakve mitinge, kolone od po nekoliko stotina autobusa kojima su pristalice Aleksndra Vučića dovezeni na miting. Beloruska dobitnica Nobelove nagrade za književnost Svetlana Aleksijevič je izjavila: „Niko ne želi krvoproliće. Jedino vi želita vlast, a vaša želja za vlašću zahteva krv.” Ne znam kako će naposletku da se završi ova priča. Moram priznati da nisam očekivao da će u Belorusiji doći do pobune ovakvih razmera. Mađarska vlada je u nedoumici. Srpska vlada ćuti. Lukašenko se već, inače, pojavio u jednom mom romanu, u Exerritoriumu. Za vreme NATO bombardovanja stigao je u Srbiju da izrazi Slobodanu Miloševiću svoju ličnu podrtšku i da ohrabri srpsku naciju.
Beloruski događaji su fantastični, skoro nadrealni. Možda nisam u stanju da shvatim njihov značaj, jer sam u neku ruku zarobljenik sopstvenih predrasuda. Belorusi su dvadeset šest godina ćutali, trpeli poniženja, kad se čitava Istočna Istočna Evropa bunila, ustalasala, ključala. Lukašenko je bio samouvereni diktator. Ali kad većina istočno-srednjeevropskih građana počinje da baulja u autokratski sistem, u Minsku se najednom pojavio jedan zaprepašćujući masovni pokret koji ima jednu do sad neviđenu karakternu crtu. Plišane srednjeistočno-evropske revolucije zahtevale su demokratiju, ali su istovremeno bili nacionalno i antiruski obojene. U Minsku se antirusko raspoloženje ne čuje, u tom pogledu beloruski događaji su zaista izuzetak.
U Beogradu turobna tišina. U Budimpešti takođe.

ponedeljak, 17. avgust 2020.

Nova vladajuća klasa ne prisvaja samo crkvu, nego i veru. Iskorišćavaju je više nego što su to činili komunisti. Ako se tako nastavi, u Istočno-srednjoj Evropi svaka nacija će imati svog vlastitog boga koji će, uvređen, ispod oka osmatrati boga druge nacije. U slučaju nacionalnih crkava to je neizbežno. Ruso je bio izvanredni dijagnostičar: nacionalne crkve su korisne za državu, ali su štetne za čovečanstvo. U slučaju katolika reč je, međutim, o nečemu drugom. „Hrišćanstvo je po svojoj prirodi univerzalna vera – objašnjavao je Ruso – koja je lišena svake isključivosti, ne priznaje nijedan lokalni princip koji bi više odgovarao jednoj ili drugoj naciji. Božanski tvorac prigrliće svakog u svojoj bezgraničnoj ljubavi prema čoveku – došao je da izbriše sve granice koje razdvajaju nacije te da na taj način čitav ljudski rod ujedini u bratstvo naroda”. Vrlo je verovatno da za verujućeg čoveka univerzalnost hrišćanstva i lokalnost nacionalnog osećanja predstavlja nerazrešivu protivrečnost. Ruso se, međutim, ne zaustavlja na tome. On smatra da se ni humanizam ne može uskladiti s rodoljubljem. „Zakonodavac koji hoće da sačuva obe vrednosti, obe će izgubiti” – piše Ruso. Potonja tvrdnja ukazuje na to da se ove protivrečnosti ne mogu bez problema uskladiti. Ili – ili”. A to bi, međutim, bio put fundamentalizma. Vrebaju nas svakovrsni fundamentalisti. Islamski je samo jedan od mnogih. Ali postoji i hrišćanski fundimentalizam, kako je to Žižek pokazao, i postoji kosmopolitski fundamentalizam. Onaj ko ustvrdi da je stvorio sintezu, taj je ili političar, ili zavarava sebe. Postoji, međutim, i jedna treća mogućnost, koja je skoro tabu-tema. Priznajmo da se u našim dušama vodi borba neprestana između raznih protivrečnosti. Borimo se s njima isto onako kako se borimo s anđelima ili demonima.

četvrtak, 20. avgust 2020.

U svečanom govoru povodom mađarskog nacionalnog praznika, Svetog Stefana, premijer Viktor Orban je objavio da smo se razočarali u Zapad, time što se odrekao spiritualnih dubina života i budućnosti nacija. Umesto tih vrednosti zaposeli su nas bezbožni kosmos, time što je porodica poprimila dugine boje, dozvolio migracije, otvoreno društvo. Književnik Gergelj Peterfi naspram toga piše da je u Mađarskoj preživeo razdoblje ropstva, trenutke slobode, a da se sad pred našim očima odvija privatizacija države. Država je prestala da postoji – izjavljuje na dan državotvorca Svetog Stefana u emisiji Bez dlake na jeziku televizije ATV.
Držim se ustaljenog običaja: uveče čitam Sečenjija, i to Narod Istoka, budući da je ovih dana ovaj Sečenjijev tekst najaktuelnije štivo dramatično zanemelog mađarastva.

petak, 21. avgust 2020.

U poslednje vreme ponekad kliknem u prolazu na televiziju Pink, omiljeni medij predsednika Vučića. Ali ne na njene informativne dnevno-političke emisije, već na njen zabavni segment u kojem se golim okom vidi sve đubre mondijalizma. Međutim ova televizija u emisijama vesti postala je glasnogovornikom najtvrđeg nacionalizma. Kako mogu zajedno mondijalizam i nacionalizam? Nikako. Otud u masama prava kulturalna šizofrenija.

subota, 21. avgust, 2020.

Na fotografiji nekoliko političara iz Fidesa. U Budimpešti su u znaku jubilarne godišnjice Trijanona otkrili Memorijalno mesto Nacionalnog jedinstva. Od 9.218 naselja na koja se Memorijal fokusira, a koja su 1920. godine otkinuta od Mađarske, otprilike je u 17 posto živela mađarska većina, piše Agošton Berec na portalu merce.hu. U većini ovih mesta nisu ni znali mađarski.
General-pukovnik Sergej Stepašin, ekspert za Balkan predsednika Putina, bivši šef ruskih tajnih i obaveštajnih službi, savetuje Srbiji da neguje što je više moguće odlične odnose sa Rusijom, i da ne bude članica Evropske unije. I da se, naravno, drži dalje od NATO-a. Trenutna zbivanja ukazuju na to da su saveti general-pukovnika Stepašina naišli na plodno tle. O NATO-u nema ni govora, od Evropske unije se više udaljavamo nego što joj se približavamo. A o dobrim odnosima sa Rusijom vladajuća koalicija ne zaklapa usta. Pitanje je, kako su primili ove savete vojvođanski Mađari? Ne znam da li je došlo do nekih promena u toj stvari nakon što je Viktor Orban u svečanom govoru na dan državotvorca Svetog Stefana objavio: Zapad nas je razočarao.

nedelja, 30. avgust 2020.

Iz javnog života treba se povući onda, kad svako hoće da se u njemu ugnezdi. Treba ućutati kad svi govore. Treba se prepustiti snovima kad su svi realisti.

ponedeljak, 31. avgust 2020.

Održani su parlamentarni izbori u Crnoj Gori. Posle tridesetak godina na vlasti, Demokratska partija socijalista pod vođstvom Mila Đukanovića neće biti u poziciji da formira vladu. Mada i dalje ostaje najjača stranka, zajedno sa svojim tradicionalnim koalicionim partnerima osvojila je svega 40 mandata, a opozicija 41 od mogućeg 81 mandata. Koalicija pod nazivom Za budućnost Crne ore, pod vođstvom Demokratskog fronta raspolaže sa 27 mandata, koalicija Mir je naša nacija 10 mandata, a platforma Crno na bijelo ima 4 mandata. Prema komentaru Radija Slobodna Evropa nova vladajuća koalicija želi da izgradi bolje odnose sa Srbijom i sa Rusijom. Koliko će biti bolji, videćemo. Srpska pravoslavna crkva imala je odlučujući uticaj na ishod ovih izbora, do te mere, da se i opoziciona grupacija koja sebe predstavlja kao građansku stranku – spustila na kolena pred crkvom. U Beogradu se u noći posle izbora slavilo, sa bakljadom, vatrometom i psovanjem Đukanovića. I u Novom Sadu su svu noć kružili automobili sa slavljeničkim sirenama. Sirene ambulantnih kola koja su jurila u Covid-bolnicu bile su za njih dečja igračka. Slavilo se do dva posle ponoći. I dok su u Beogradu bakljadom proslavljali pobedu koalicije podržane od strane Srpske pravoslavne crkve, u Minsku se nastavljaju 6. avgusta započete anti-vladine demonstracije. Ispred zdanja državne bezbednosti sukobila se policija s demonstrantima. Policajci u civilu morali su automobilima da napuste sedište svoje službe. Na drugim mestima u gradu u jeku su nova hapšenja. Granici Belorusije navodno prilaze ruske snage bezbednosti.

(preveo A. Vicko)