O mađarskom kapitalizmu

Kad čovek u nekom peštanskom kafeu naruči espreso, konobar će ga prpošno upitati: da li gospodin želi i mineralnu vodu? Ili možda sok? Bio sam očevidac jedne scene kada je jedna postarija Amerikanka, iritirana, uzvratila pitanjem: zašto pitate? Konobar se bez reči okrenuo i, posle nekog vremena, narogušen, izneo espreso. Takva scena je po kafeima na zapadu nezamisliva, konobar ne može da se nameće gostu. I baš ova scena osvetljava najbolje suštinu mađarskog kapitalizma. Pohlepan je nevaspitan.

More i rečenica

Šandor Marai se nigde nije osećao kod kuće, on je paradigma bezdomnosti. Piše, na primer, da bi sa stanovišta osećanja života bio stranac – tuđinac – i u Mađarskoj. Možda bi se na nekom primorju osećao više kao kod kuće. I ja mislim da je more za osirotelu rečenicu na maternjem jeziku najveća uteha – treba se izboriti za svaku rečenicu pred beskrajem.

Naši mali kapitalisti

U vozu prelistavam časopise. Bratislavski Kaligram objavljuje „Postkomunistički manifest“ Vaclava Belohradskog – profesora na tršćanskom univerzitetu. Autor ironično zaključuje da je u postkomunističkim zemljama prevladao stav po kojem je definitivno prošlo razdoblje kritike kapitalizma. Njegova ironija je opravdana. Političari premudro ponavljaju novokapitalističke slogane, intelektualci u njihovom ozračju diskretno ponavlju svoje priče, a lepodusi se ponašaju kao da ni o čemu pojma nemaju.

Velika Braća

S ne malim iznenađenjem sam shvatio da i u višestranačkom sistemu vredi čitati Orvelov znameniti roman, „1984“. Stvar je, međutim, sasvim čudna, jer ne postoji samo jedan Veliki Brat. Sad ih ima više, manjih i većih. A onda postoji i Mali Veliki Brat. To su manjine izmislile. Ponekad se Velika Braća sporečkaju oko toga ko je među njima Veći Brat.

Atrociteti i nagodbe

Na autoputu, koji se još uporno gradi, jeziva gužva, Beograd se guši. Polazimo iz Temerina sat vremena pre nego obično, da bih blagovremeno stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju, gde ću učestvovati na promociji antologije pisaca Jugoistočne Evrope pod naslovom „Drugi pored mene“. Ova antologija je prvobitno objavljena na nemačkom jeziku, a u međuvremenu je ugledala svetlo dana na italijanskom, slovenačkom, mađarskom, albanskom, bugarskom, hrvatskom, srpskom i još nekim jezicima. Velika sala centra je prepuna, dakle više stotina ljudi, i – što je na mene delovalo iznenađujuće – publiku su činili uglavnom mladi. Moderatorka, Svetlana Lukić, započinje razgovor sa mnom polazeći od jedne misli iz moga esej objavljenom u toj knjizi – da su evropske manjine postale kopilad Evrope. U svom odgovoru osvrćem se na kosmopolitizam apostola Pavla, i na to da današnji radikalni nacionalisti ne čitaju Bibliju. Drugost je postala sumnjiva. Ponegde otrpljena, ali najčešće neobjašnjiva. Potom prelazim na problem atrociteta kojima su u Vojvodini izložene mađarska i romska manjina. Juče su u Vojvodini prebijalni Mađare, a direktna posledica toga je da danas u Beogradu prebijaju liberalno misleće Srbe. Pa se potom povela reč i o političkoj nagodbi nacionalne manjine i nacionalne većine. Zarad izvesnih prednosti manjinska elita trpa pod tepih probleme svoje zajednice, i samo privida radi galami, obećava, udara šakom o sto, ali uistinu ne želi da menja na situaciji. Nema u tome ničeg neobičnog, to je bila dobro uhodana praksa i u 20. veku. Primenjivana je, dakako, i u jednopartijskom sistemu.

septembar-oktobar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)