Putovanje u Budimpeštu

Pored železničke stanice Keleti još uvek traje gradnja metroa. Gradili su ga i pre šest meseci. Prisećam se, koliko sam bio srećan početkom devedesetih kad god sam, sišavši sa voza, izašao na trg ispred Keletija. Tada je Mađarska bila uzor u čitavom regionu. Više nije, batrga se, nekako, na začelju kolone. Suprotstavljene partije i antagonistički tabori na iznenađujući način se slažu s ovom dijagnozom, nepremostive razlike se među njima pokazuju tek kad se povede reč o uzorocima tog nazadovanja. Opšte društveno raspoloženje je i nadalje rđavo, sad većina prosečnih građana od Fidesa očekuje čudo. To je sreća – i, ujedno, nesreća – za Fides.

Posle izbora

U Mađarskoj serije isleđivanja, hapšenja, dizanja optužnica. Reč je, dakako, o onim političarima koji su varali i krali. Javni život u Mađarskoj danas liči na kriminalističku hroniku. Istine radi, u čitavom regionu – dakle, ne samo u Mađarskoj! – svaka promena vlade propraćena je hronikom skandala. Skandala ima i u Srbiji, ali je iznenađujuće mali broj raščišćenih afera. Možda zbog toga što zapravo nema prave smene vlasti, već samo novih koalicija. A u političkom životu vojvođanskih Mađara o tome pogotovu nema govora – u tom pogledu smo jedinstveni u čitavom regionu. Nisu čak ni koalicije potrebne. Prema zvaničnom diskursu, naime, poslednjih dvadeset godina niti jedan vojvođanski mađarski političar nije zloupotrebio poverenu mu vlast. Nema niti jednog korumpiranog vojvođanskog mađarskog političara, niti takvog koji je u bilo kojem vidu zloupotrebio svoj položaj. Nije bilo ni sukoba interesa, niti gomilanja funkcija. A da li u sve to, i u kojoj meri, može da poveruje građanin, prosečni vojvođanski Mađar, o tome svedoče brojčani podaci. Sve je manji broj, naime, onih koji glasaju za manjinske stranke.

Pad kupovne moći, rast korupcije

Večeri potkraj septembra su sve prohladnije, ljudi mirno sede po terasama peštanskih kafea, umotani u lake vunene deke. Prethodnih godina nisam primetio ove deke na stolicama. Budimpeštanske ulice prepune su turista. Predveče na centralnim ulicama dominira engleski govor. Imam utisak da se strani turisti odlično osećaju u Pešti. Ali kako se osećaju Mađari? U razdoblju iščekivanja inteligencija se upušta u rasprave, a narod ćuti. Neobična tišina pritiska celu zemlju. Svi čekaju na nešto. Čujem da će posle nedeljnih lokalnih izbora i široke mase videti šta ih čeka. U oktobru će već biti prinuđeni da se pogledaju oči u oči sa životom. Ministar za unutrašnje poslove, Šandor Pinter, uopšte nije optimista. Prema izveštaju Mađarske telegrafske agencije, ministar je na jednom javnom forumu izjavio da će uslediti pad kupovne moći stanovništa, da se očekuje rast korupcije, da će se povećati broj krađa i razbojništava, ukratko, dogledna budućnost Mađarske neće biti ni malo ružičasta.

U predvečerje jednog jubileja

Približava se 5. oktobar. Vredi slaviti pre svega zbog toga što su sa javne scene skinute devedesete godine. Ali praznik nije potpun, jer je staro, doduše, propalo, ali se novo nije rodilo. Živimo u trajnom prelaznom razdoblju, u kojem se prošlost na neobičan način meša sa petooktobraskim snovima.

Čiplić mora da ode!

Nešto nije u redu u srpskom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava. Svojim improvizacijama prilikom formiranja Bošnjačkog nacionalnog vijeća, ministar Svetozar Čiplić je proizveo niz teških političkih problema, tako da će specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Balkan, Jelko Kacin, biti prinuđen da 3. oktobra doputuje u Beograd i da pomogne u razrešavanju konflikta. Najavljujući svoj dolazak, Kacin je upozorio Srbiju da se mora ponašati kao pravna država. Dražvni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić podneo je ostavku, s obrazloženjem da ne može više da podnese ministrovu indolenciju u manjinskim pitanjima. Sledom uredbi ministra Čiplića manjinske izborne liste našle su se u privatnim i stranačkim rukama, srpski ombudsman i poverenik za informacije od javnog značaja pokrenuli su istragu. Konflikti se zaoštravaju, skandali se ne stišavaju, ali ministar se grčevito drži ministarske plišane fotelje, a time usporava kretanje Srbije na njenom putu ka Evropskoj uniji, osim toga pak začinje konflikt između manjina i većine, što je u sadašnjem trenutku najmanje potrebno. Uoči donošenja zakona o manjinama brojne mađarske civilne organizacije tražile su dijalog sa njim, ali ministar nije nalazio za shodno da razgovara sa njima, pokazavši zorno da – i to kao ministar za ljudska i manjinska prava – ne uvažava civilno društvo. Bila je, zbilja, prava umetnost napraviti za ovo kratko vreme ovoliki broj grešaka. Sad je već svakome jasno da Čiplić mora da ode, jedino još on to ne prima k znanju. Šta čeka?

septembar 2010.
(Preveo: Arpad Vicko)