Početak jedne istrage

Najpre se vest lista budimpeštanskog Mađar Nemzeta pojavila na Fejsbuku, a potom i na portalu vajdašagma.info po kojoj je „Centralno istražno tužilaštvo pokrenulo krivični postupak u predmetu istrebljivanja mađarskog življa na Delvideku od strana titoističkih partizana 1944-1945. godine”. Prolazili su dani, nedelje, niko tu vest nije demantovao, niti komentarisao. Nema informacija ni o tome, da li će u interesu istrage biti i saradnje sa nadležnim pravosudnim organima u Srbiji.

Novosadske rane

Konačno je osvanulo i jutro kad sam se, praznujući dan rođenja grada, a ujedno i vlastiti rođendan, prošetao Dunavskom ulicom koja je, prema svedočenju prvih mapa, nazivana ulicom Auf den Brücken, a potom Donaugasse. Bila je već, međutim, i Petrovaradinska ulica, ali ja nazivana još i po Jaši Tomiću i doktoru Laslu Bardošiju. Prošle godine sam u ovo vreme bio u Švajcarskoj, a ove sam, evo, ponovo u prilici da se samotno prošetam Dunavskom ulicom. U Zmaj Jovinoj (a ona je već bila i Hauptgasse, pa ulica Lajoša Košuta, neko vreme i Musolinijeva, zatim Kralja Petra Prvog, pa Maršala Tita i, naposletku, Zmaj Jovina), u pola dva posle podne, sijalo je sunce, ali su prolaznici žurno i zimogrožljivo promicali. Dunavska se našla u senci, jedva da je u njoj bilo prolaznika. Zapljusnuo nas je ledeni sibirski talas, meteorolozi predskazuju ozbiljne vejavice. Ali, danas rano posle podne Dunavskom je duvala samo hladna košava. Na drugoj strani ulice ugledam Vojislava Bekvalca, samostalnog preduzetnika koji je početkom devedesetih sponzorisao srpsko izdanje moje knjige Život na rubu (1992). U to vreme Novi Sad nije bio tema, mnogi su čak i Dunav nazivali Severnom Moravom. Bila je to sivkasta knjiga malog formata, više je nalikovala na brošuru nego na knjigu. Na koricama fotografija Maćaša Nemeta, na kojoj je ovekovečio rušenje Jevrejske ulice. Na poleđini recenzija Aleksandra Tišme. Iz povesti ulica i trgova, pisao je Tišma, iz njih se pomalja istorija „generacije kasnog komunizma”. Knjiga nije ni reklamirana, ni distribuisana, nestala je bez traga. Nije ni čudno, jer sam, između ostalog, pisao i ovo: „Prvoga februara, na vlastiti dan rođenja, redovno odlazim u tu ulicu i razmišljam o tome koliko nas ima koji tragaju za skrivenim urbanim svetom Novog Sada koji, po svemu, podseća na dete kojem roditelji prećutkuju rođendane. Ono se ne buni, pomalo sa zebnjom odlazi na tuđe rođendane. Grad je proslavljao i proslavlja sela Bogu iza leđa, ali beži od vlastitih praznika. Vlastitu osobenost doživljava kao ranu o kojoj radije ćuti. Zbilja, o čemu drugome bih i mogao da razmišljam u Dunavskoj ulici, na dan vlastitog rođendana? Samo o jednoj rani, ili ožiljku, koje brižljivo krijemo jer je nemoguće dokazati da postoji.” Tada sam tako razmišljao i pisao, dok danas, u šetnji, razmišljam o tome, čemu sada stremimo. Sada praznujemo, ali dilema ostaje: da li će Novi Sad biti Trst jednog velikog regiona, ili balkanska provincija koja reži na Beograd. Praznujemo, ali ožiljak nije nestao, i dalje ga prekrivamo velom. Pravimo se kao da je sve u redu. Nekolicina mlađih pisaca (na moju veliku radost) oseća, doduše, taj ožiljak, ali zvanični tekstovi kriraju jedan krnji Novi Sad. Povremeno prelistam kurentne knjige o Novom Sadu u kojima je dvestapedesetogodišnje razdoblje između 1748. i 1919. strpano, zgurano na svega nekoliko stranica, dok poslednjih devedesetak godina dobijaju neuporedivo veći prostor. Ali kako? Kao da ovde nikad nije bilo bogate nemačke, mađarske, jevrejska kulture koje se, u najboljem slučaju, pominju tek uzgredno, polifonična duhovnost, višedimenzionalna kultura grada ostaju u senci. Nestaje baš ono što u prazničnim govorima, a pogotovu u obraćanju stranim delegacijama, gostima, tako rado naglašavamo.

O kičerskom lokalpatriotizmu

Posle šetnje Dunavskom ulicom čitam kratki autobiografski roman Tomasa Bernharda Razlog više (Die Ursache). Austrijski pisac ne štedi ni Salcburg. Osnovna karakteristika grada je, prema Bernhardu, dvoličnost. Proganjaju kreativnost, gradom vlada tupoglavi katolicizam. Laskanje se isplati. Pod ovim podnebljem, i pri tom ne mislim samo na Srbiju, ovakve rečenice su retke, a kad se tu i tamo pojave, patriote ih spremno dočekuju na nož. Uz taj koristoljubivi, profitno orijentisani patriotizam, ruku pod ruku ide onaj sentimentalni, kičerski lokalpatriotizam. Mada bi i Novi Sad zaslužio jednog Tomasa Bernharda. U svojoj drami Judita pisao sam o gradu koji, snishodljivo, na kolenima čeka da bude osvojen. Očekuju to naročito gradski oci. A narod se veseli. Ništa ga drugo više i ne zanima.

Slučajni poklon

Kasno posle podne Volfgan Kloc telefonira iz Berlina. Jedan od najvećih nemačkih dnevnih listova, Frankfurter algemajne cajtung, novine velikog formata, posvetio je pola stranice nemačkom prevodu mog romana Memoari makroa. Slučajno baš na moj rođendan. Povlačim se u svoju sobu, tek povremeno provirujem bojažljivo kroz prozor, najavljuju se ozbiljne vejavice. Uveče ipak odlazim na svečanu akademiju povodom Dana grada – ovogodišnju Februarsku nagradu je dobio Dušan Popov za enciklopediju Novog Sada – a potom sam otišao i na prijem u gradsku kuću gde nisam sreo pisce, intelektualce, sve je podsećalo na nekakvu palanačku partijsku koreografiju. Najednom sam se osetio veoma usamljenim i brzo sam otišao kući.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)