nedelja, 9. maj, 2021.

Unutrašnje polemike komunista za vreme Narodnooslobodilačkog rata malo je ko od istoričara istraživao sa stanovišta raspada Jugoslavije. Knjiga Sergeja Flerea i Rudija Klanjšeka Da li je Jugoslavija morala da umre …ili kako su etničke komunističke elite kontinuitetom svojih svađa dovele do neizbežnog kraha SFRJ – razjašnjava dva nesporazuma. Prema jednoj zabludi, postojalo je saglasje po svim pitanjima federacije, a prema drugoj zabludi „podivljali internacionalisti“ nisu imali osećaj za „nacionalno pitanje“. Sporazumeli su se da Jugoslavija bude socijalistička i federativna republika, ali su se već razlikovali po tome, gde da budu povučene granice između republika. Nije se radilo o pukim teritorijalnim pitanjima, s obzirom na to, da su se razmirice ispoljile po pitanju nacionalnih interesa. Setimo se samo da je maršal Tito u partijskim novinama Proleter predlagao sedam republika, Vojvodina bi bila jedna od njih. Srbijanskim komunistima je pošlo za rukom da to pitanje skinu s dnevnog reda. Prostori nastanjeni znatnim brojem mislimanskih građana sa specifičnom istorijom i kulturom, podeljeni su između Srbije i Crne Gore. Albanski komuniusti s Kosova nisu ni učestvovali na sednici AVNOJ-a, oni su se bili namerni da se priključe Albaniji. Maršal Tito im je u jednom pismu obećao da će o tome konačna odluka biti doneta referendumom. Ali do toga nije došlo. Prema planu Moše Pijade srpska nacionalna manjina u Hrvatskoj trebala je da dobije autonomiju, ali na to je naršal Tito stavio veto. Hrvatski komunisti, ne samo Hebrang, računali su da će Srem pripasti Hrvatskoj, no protiv toga su sremski Srbi priredili 1945. demonstracije u Sremskoj Mitrovici. Hrvatski komunisti su računali da će republike-članice raspolagati s većim pravima. Slovenačkim komunistima maršal Tito je obećao da će slovenački jezik biti zvaničan jezik i u armiji. To se nije dogodilo. S druge strane, slovenački partizani nisu hteli da se bore izvan teritorije Slovenije. Autori ove knjige navode brojne primere koji pokazuju da su sukobi, koji su se pojavili u devedesetim godinama, bili i te kako prisutni i u periodu osnivanja socijalističke Jugoslavije. Prema tome, na levici su bili svesni nacionalnih interesa, smatrali su, međutim, da će socijalistički temelji obezbediti umirujuće kompromise. Veliki Evropski Eksperiment je, međutim, propao: samoubistvo socijalizma vodilo je do razbijanja Jugoslavije, što ne znači i to, da su time nestale i međunacionalne napetosti. Nisu! Naprotiv, još više su se razbuktale. Jugoslavija je već 30 godina mrtva, a eksplozivni nacionalizam dobija novu snagu.

sreda, 12. maj 2021.

Već se danima vode žestoke rasprave o svečanoj akademiji povodom 9. maja, Dana pobede, u zdanju beogradskog Narodnog pozorišta, kojoj je prisustvovao i šef države, Aleksandar Vučić i celokupna elita vlasti. Trebalo bi, zapravo, da budemo zadovoljni, jer šta bismo drugo i pomislili, nego da je još živa antifašistička tradicija. Organizatori su se, međutim, našli u delikatnom lavirintu politike sećanja, jer je u krugovima vlasti sve manje jasno ko je fašista, a ko antifašista. Pre nekoliko godina Narodna skupština je izjednačila Titove partizane sa nacionalističkim četnicima Draže Mihailovića koji su se u početku surotstavljali Hitleru, ali potom su brzo shvatili „da je komunizam neuporedivo opasniji od fašizma“, tako da su u ratu protiv partizana sarađivali sa nemačkim okupatorskim snagama. Parlament je presekao Gordijev čvor, i u znaku nacionalnog jedinstva zaključio: i četnici, i partizani su podjednako bili antifašisti. Stoga se, dakako, postavilo pitanje, kako da se proslavi pobeda nad fašizmom, a da se pri tom ne pominje mnogo maršal Tito, niti komunisti, ni jugoslovenski partizani koji su se borili pod parolom bratstva i jedinstva. Situaciju je dodatno komplikovala okolnost da je svega nekoliko dana ranije, 4. maja, bila 41. godišnjica smrti maršala Tita, o kojoj je zvanična memorijalna politika duboko ćutala, međutim, ponovo se ispostavilo, da Titova ličnost i dan-danas dovodi do podela u srpskom društvu, jer je još uvek živa antifašistička atituda koja je, na zanimljiv način, i nadalje duboko ukorenjena među pripadnicima starijih generacija, ali i među mladim intelektualcima. Na raznim antifašističkim demonstracijama sve je više mladih, i sve su aktivnije beogradske i novosadske levičarske civilne organizacije.

četvrtak, 13, maj 2021.

Nakon što sam završio svoju monodramu Play Šinko, jedan prijatelj me je upitao, u kojem pozorištu će biti prikazana. Pitanje me je iznenadilo, nisam zapravo ni pomišljao na pozorišnu premijeru. Pisao sam je za fioku sopstvenog pisaćeg stola, uveren da Ervin Šinko danas nikom nije potreban, U najboljem slučaju pročitaće je – pažljivo, s razumevanjem i s empatijama – nekoliko mojih prijatelja. Setio sam se rečenice Isaka Babelja o Šinkoovom romanu Roman jednog romana. U Moskvi, 1936, godine, u stravičnoj atmosferi staljinske diktature, ovim je pokvario raspoloženje Ervina Šinka: „Ali biti danas Mađar, uz to i Jevrejin, pa još i komunistički mađarski pisac, i povrh svega i jugoslovenski državljanin – u poređenju sa tim i fantazija pokojnog Saher Masoha, je bezazlena mala pudlica.“ Četiri godine kasnije Babelj se našao na 12. mestu Staljinove crne liste i ubijen je jednim metkom u potiljak. Ervin Šinko je još na vreme pobegao u Pariz, a odande je preko Zagreba – sreo je Krležu – stigao u Drvar, tu je njegova žena dobila posao, a on je mogao, izolovan od sveta, da piše svoj dnevnik o krvavim drvarskim danima između 1941. i 1944. godine. Imajući to u vidu, nisu me iznenadila jeziva kvoprolića tokom devedesetih godina, u jugoslovenskim ratovima. Šinko je izneo živu glavu iz svih istorijskih oluja i zemljotresa 20. veka, i ništa lakše nego tog svedoka i aktivnog činioca izvesti na ispit pred sud naknadnih mudraca. Možemo o tome razglabati, ali pri tom ne smemo zaboraviti ni sopstvenu rđavu savest. Da li je grešio? Jeste, i to ne samo u jednoj stvari. Nije na meni da sudim o njegovom životnom delo, niti da ga tumačim, učinili su to već neki u tu materiju dobro upućeni predstavnici moje, a i mlađih generacija. Nažalost, bez odjeka. Uzalud, racionalne analize ne dospevaju do ušiju predstavnika mejstrima, glavnog toka. Matica – pišem, ali bih dao za pravo Marku Fišeru: danas je i alternativa deo matice. Lepo se, i u miru, slažu Zato i smem da rizikujem tvrdnju da Šinko danas nikom nije potreban. Babelj je bio precizan: Šinko nije potreban ni matici, ni alternativi. I dok sam pisao dramu, najviše me je zanimalo, zbog čega odbijamo da u našem vremenu vidimo sve ono što je Šinkoa dovodilo u iskušenje, stavljalo na probu u njegovo douba? Zašto mislimo da su njegove dileme bile lažne? Kriza demokratije, postfašizam, autokratija, diktatura. Sve češće susrećem ove reči. Da li je moguće da je sve to teorija nekih umobolnika?

petak, 14. maj 2021.

Sve češće čujem brujanje lifta, žitelji ove višespratnice sve češće izlaze iz svojih stanova. Virus se povlači, trgovci zadovoljno trljaju ruke, terase kafea su pune, oni koji ispijaju svoj kapućino možda nikad ranije nisu bili toliko srećni. Posle više od godinu dana izolacije građani razgovaraju o slobodi, međutim, u trgovinama, marketima, ponašaju se sve bezobzirnije, sve grublje. Do mene dopire sve više vesti o ubistvima, javni rečnik je sve agresivniji, politika je sve iracionalnija, a vokabular neonacionalizma je sve isključiviji. Primetio sam i to da su ljudi mnogo više željni prirode, nego pre pandemije. Gledam s prozora dole na ulicu, žene su u sve lepršavijim, prozračnijim haljinama, čini se da je leto već na pragu. S Fruške gore mi se javlja telefonom jedan prijatelj, saopštava mi da su voćke već odavno precvetale. Pokušavam da se utešim time da se bar vreme menja, čas se naoblači, čas sine sunce, svet je inače oko mene u zamrznutom stanju iščekivanja. Samo da mi je znati, šta čeka. Sve sam više sklon primisli da očekuje da se dogodi čudo. Sa Anikom izlazimo iz stana, namerni da svratimo u banku, jer sam morao lično da potpišem neke papire. Svetlana, mlada službenica nas srdačno dočekuje, pita nas da li smo bili ovih dana u Budimpešti? Samo planiramo, glasio je naš odgovor, na šta je ona rekla da je zbog epidemije morala da odustane od putovanja u Peštu, ali da će uskoro imati nekoliko slobodnih dana, sešće u kola i neće se zaustavljati do Pešte, svratiće u WEST END, a potom će u svojoj omiljenoj poslastičarnici zamoliti da joj iznesu njen omiljeni kolačić. Pokazuje nam na displeju telefona sliku te poslastice. Srdačan razgovor me podseća na to da Novi Sad zaista ima dva lica. Jedno zvanično, a drugo je tajanstveno, skriveno, izranjavljeno. Ovo potonje po pravilu susrećem na događajima u sferi kulture, na svojim književnim večerima mogu i da mu se obratim. U očima zvaničnog Novog Sada, međutim, ostajem stranac, a ja se osećam kao da nemam svoj dom, ali mi izvesnu utehu nudi moj drugi doživljaj grada, prisustvo prijatelja, poznanika ili onih građana koje lično ne poznajem, ali koji su odavno privrženi njegovim nekad mnogobojnim tradicijama. Zbog toga i nemam volje, nemam pravo da govorim uopšteno o srpskoj naciji, jer je ona isto tako podeljena kao i mađarska. Upravo zbog tog nezvaničnog Novog Sada vredelo je ostati u ovom gradu i preuzeti na sebe atitudu bezdomnog lokalpatriote, pustolovnu evropsku pozvanost negde na granici Srednje Evrope i Balkana, negde na periferiji, uprkos tome što u celom regionu kaleidoskopu sličan otvoreni identitet sve snažnije potiskuje s ovih prostora zatvoreni, oprezni, sumnjičavi i isključivosti skloni, homogeni nacionalni identitet. Razapet je Veliki Većinski Nacionalni Šator, i oko njega paradiraju nagizdani Mali Manjinski Šatori, svaki sa svojim poglavicom. Između šatora stražare komesari identiteta, i budno motre da se neposlušni pripadnici raznih plemena ne susreću, da se ne druže, budući da je to isključiva privilegija poglavica koji, s vremena na vreme sednu i ritualno popuše lulu mira. Iz šatora je teško pobeći: teško, ali ne i nemoguće. Pomišljam na Kafku, na preteču manjinskih pisaca. Šandor Marai ga je u svom romanu Ispovest jednog građanina nazvao češko-nemačkim piscem, zatim je dodao: „ovaj Kafka nije bio Nemac, nije bio ni Čeh“. I nastavio misao u Magrisovom duhu: „Pražanin, ali ne i Čeh; Jevrejin, ali izvan jevrejstva; i mada piše na nemačkom, nije Nemac. Maternji jezik njegovog oca, Hermana Kafke bio je češki, njegov sin je, međutim, odabrao nemački jezik. Na svom izabranom jeziku nije živeo u stvarnosti izabranog jezika, usled čega se i njegova rečenica znatno razlikovala od rečeničkih sklopova onih nemačkih pisaca koji su živeli i pisali u Nemačkoj. Mogao bih reći da je Kafka bio bezdomni pisac, odnosno, da je svoj dom pronašao u protivrečnosti svog jezika i svog sveta.

Preveo: Arpad Vicko