Skip to main content

LASLO VEGEL: Šta se krije iza maske demokratije

Autonomija 14. dec 2020.
6 min čitanja

sreda, 28. oktobar 2020.

Srbija i vlada Republike Srpske u horu navijaju za pobedu Donalda Trampa. Naravno, čini to isto i mađarska vlada. „Dragi Davide! Nije nikakvo čudo što držimo fige za novu pobedu gospodina predsednika. I odavde čestitamo na izboru Ejmi Koni Beret. Ne pamti se kad su tradicinalne američke vrednosti imale tako jaku većinu u Vrhovnom sudu. Uveren sam da je gospodin Tramp ovim spasio konzervativnu Ameriku i kročio među najveće američke predsednike” – rekao je Viktor Orban Dejvidu B. Kornštajnu, uručujući odlikovanje ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država u Mađarskoj koji odlazi na novu dužnost.

četvrtak, 29. oktobar 2020.

Prilikom uobičajene popodnevne šetnje sa Anikom susrećemo jednu komšinicu koja odmah posle pozdrava počinje da se žali na to da se veoma mali broj građana priklanja uputstvima kriznog štaba u borbi protiv virusa, premda se situacija svakog dana sve više pogoršava. Popodne zove me telefonom moj izdavač i navodi rezultate tragične razgoropađenosti virusa. Rumunija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Mađarska, Austrija – svuda besni virus. Pokazatelji beleže porast broja zaraženih, danas je u Srbiji registrovano 1384 novozaraženih osoba, šestoro ih je umrlo. U Mađarskoj su evidentirane 2194 zaražene osobe, a umrlo je 56 pacijenata. Uz sve to primetio sam jednu sasvim neobičnu protivrečnost. Veći deo ljudi ne nosi masku, pretpostavljam iz inata, štaviše, kao da priređuju i odlaze na kućne zabave češće nego ranije. Naglo je porasla želja za društvom i nikad nije bilo toliko ljudi koji su se divili lepotama prirode. Kafei su puni mladih. Priznajem da su moguća razna objašnjenja. Delom je reč o instinktivnom protestu protiv „totalne kontrole” o kojoj piše Juval Noa Harari. Kao da ljudi instinktivno naslućuju tajnu strast vlasti da drže sve pod kontrolom. Inat kao odgovor nije racionalan, ali me ne iznenađuje, jer se već javljaju i apokaliptička predskazanja o „digitalnom svetskom zatvoru”. Današnje vrhunske tehnologije su skoro svemoguće. Kamere koje su u stanju da prepoznaju lica i da nas danonoćno prate. Uskoro će biti usavršena i sredstva kojima će moći prodreti u ljudski mozak i da čitaju naše i najtajnije misli. Istovremeno, biće sposobne da usade u nas strane misli, što znači da će uslediti raj propagandista u kojem će sve funkcionisati pritiskom na dugme. Neće biti potrebno da u srpskom parlamentu svaki poslanik ponaosob izdeklamuje svoj hvalopev Aleksandru Vučiću, biće dovoljno pritisnuti jedno dugme te da građani-birači u horu slave predsednika. Jedino se bojim da već na tom stepenu tehnološkog razvitka neće biti potrebni superlojalni poslanici koji će ostati bez posla. Ne mislim da je gore pomenuti inat svrsishodan, ali je krajnje vreme da uvidimo: danas je više nego ikad neophodno držati vlast pod kontrolom, jer se primiče čas, kad će biti lakše nego ikad ranije ostvariti „nevidljivu diktaturu”. Kako kontrolisati? U slučaju pobune „digitalnih robova”, odnosno u trećoj fazi demokratije, članovi vlade će morati da nose narukvice za ispitivanje mozga, a svi drhtaji, sve aktivnosti njihovih mozgova biće projektovani na ogromnom displeju na središnjem trgu gradova i sela – štaviše, onaj ko bude instalirao i odgovarajuću aplikaciju, moći će i na svom mobilnom telefonu da čita šta rade, čime se bave predsednik republike i predsednik vlade.
Sedim u stanu i pomišljam na to kako se diktatura prikrada među nas, kao neka prirodna katastrofa. Ništa ne planiram. Našao sam se tamo gde nisam hteo da budem: bežim u pisanje romana.

petak, 30. oktobar 2020.

Javnost je još uvek konsternirana terorističkom akcijom u Nici. Brahim Ausaui, mladić star 21 godinu, poreklom iz Tunisa, u katedrali Notr Dam, presekao je grlo crkvenog podvornika, odsekao glavu jedne starice i naneo teške povrede drugoj ženi koja je pobegla u jedan obližnji kafe gde je iskrvarila. Predsednik Makron je najavio da će najenergičnije povesti borbu protiv islamskih terorista, rekavši da terorističku akciju smatraju kao napad na Francusku. Nažalost, slični događaji se ponavljaju, čak ih je sve više, što u običnim građanima izaziva nagomilavanje besa i očaja. Raste strah od Drugosti, sumnjičavost prema strancima. Malo po malo, i ksenofobni će postati i oni kojima još pre deset godiona nisu padale na pamet takve misli. Izrazi netrpeljivosti prema migrantima postali su deo naših svakodnevica. Imam utisak da su tradicionalni humanistički argumenti sve manje efikasni. Čujem samo to da između islamskog i evropskog sistema vrednosti zjapi nepremostivi jaz. Naspram emocionalnih posledica neljudskih terorističkih akcija islamista racionalni argumenti su nemoćni. Gde god se zatekao, samo o tome čujem. Ali to je samo prvi stepenik. Strah će sve više da raste, i migrantima će biti proglašeni svi koji drugačije razmišljaju. Prvi znak koji na to ukazuje moguće je prepoznati u jeziku politike. Izdajnik nacije i izdajnik domovine? Serviser stranih interesa? Šta će biti sa nama, ako ulica bude bukvalno tumačila reči borbenih poslanika u srpskom parlamentu?

ponedeljak, 2. novembar 2020.

Pandemija me je bar toliko izolovala od prijatelja iz „jugosfere”, kao što su me od njih razdvojili jugoslovenski ratovi u devedesetim godinama. Ponovo smo spali na to da razmenjujemo poruke u boci. Mile Stojić se javlja iz Sarajeva, iz srca Balkana. U svojoj belešci, objavljenoj na portalu www.nommad.ba citirao je i jedan moj tekst: ukazujući na okolnost da živim na granici dva sveta, navodi jednu moju rečenicu u kojoj sam u vezi sa Krležom napisao: možda je Krleža preživljavao u surovijim vremenima nego mi, ali je naše vreme podmuklije. U tridesetim godinama je ipak bilo lakše prepoznati fašizam, nego današnji postfašizam, uprkos tome što mnogi odgovorni evropski političari nisu verovali svojim očima, pa su nastavili da vode politiku u nadi da će mudrom strpljivošću pripitomiti fašizam. Slika se, međutim, precizno iscrtala, pa i onda kad se drugima učinila mutna. U devedesetim godinama život je bio opasno ugrožen, ali se znalo gde ko stoji. Danas je duhovni život postao pihtijast. Totalitarne snage često se prikrivaju varljivim demokratskim maskama, tako da je sve teže razlikovati istinu od laži, slobodu i potlačenost, provladine i antivladine snage. U jednopartijskom srpskom parlamentu demokratiju pominju tako često, da već sa strepnjom ispisujem ovu reč.
Pozvao sam se na Krležu, a Stojić je ukazao na Adija. Koga bih se drugog setio na granici dva sveta nego Endrea Adija. „Zemlja kao skela između dva sveta: i u svojim najslikovitijim snovima je samo bazao između dve obale: do Zapada, ali radije nazad” – pisao je Endre Adi 1905. godine. Precizna dijagnoza i posle bezmalo sto dvadeset godina. Nije slučajno sa njim rezenovao sarajevski pesnik. I nije Ervin Šinko slučajno zabeležio u svom eseju Suočen sa sudijom da je na pragu Prvog svetskog rata Endre Adi bio jedini Mađar koji je jasno video i tačno dijagnostifikovao.
Samo što ta skela više nije samo Mađarska, već čitav istočno-srednjoevropski region. Veliki deo inteligencije se nada da je krenuo na prijatnu promenadnu plovidbu, i ne sluti, da će brod pristati u luci autokrate Putina. Motori s vremena na vreme zabruje, kormilari samouvereno kormilare, po njihovom mišljenju sve je u najboljem redu. Napredujemo – uveravaju nas neki upućeniji putnici, pri tome se i krajnja desnica organizuje i jača, desni centar dangubi, levi centar se razboleo. Lepodusi se dive pejzažu i ne primećuju tenkove postrojene iza šume. Region se naoružava, gospodi lakne i zahvaljuju se nebu što su se konačno oslobodili „štetnih utopija”.

četvrtak, 5. novembar 2020.

Do kasno u noć gledam na CNN-u finale američkih predsedničkih izbora. Bajden ima malu prednost, njegova pobeda je neizvesna. Slovenački predsednik vlade Janez Janš, međutim, već pozdravlja izbornu pobedu Donalda Trampa. Ne znam da li mu se smeje pola Slovenije. Funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović govori o kvarnim Bajden-medijima. Ne znam, da li plače pola Srbije.

nedelja, 8. novembar 2020.

Evropska unija vodi presnu politiku potčinjavanja slabijih država-članica ili onih političko-ideoloških grupacija koje nisu u ničim homogenizovanoj, levoj, liberalnoj, komunjarsko neomarksističkoj pomija-koaliciji, koja sad želi da u Evropi primeni neku vrstu „moralnog terora” – izjavio je Laslo Kever, predsednik mađarskog parlamenta u jutarnjoj emisiji Vašarnapi ujšag mađarskog državnog radija. Dugo se premišljam nad jednom rečenicom svoje monodrame o Ervinu Šinku. „Stojim ovde pred vama, u jednoj ruci imam Bibliju, u drugoj Komunistički manifest”. Da ostane – ili da je brišem? Neka ostane. Da ne živim u postkomunističkom regionu, ovo pitanje se ne bi ni postavilo. Skinuo bih sa police knjigu Alena Badjua: Sveti Pavle – apostol utemeljenja univerzalizma i primam k znanju da je francuski filozof Svetog Pavla stavio u paralelu s Lenjinom, „kome je Hrist bio dvosmisleni Marks”. I samo bih konstatovao da je i to samo jedna od oznaka ovog vremena. (…) Šinkoov kristijanizam i komunizam! Artur Kestler je precizno napisao: „Sa psihološkog stanovišta male su razlike između jedne revolucionarne i jedne tradicionalne vere.” (Posrnuli bog). Danas vera u revoluciju isto tako vene kao i poverenje u tradicionalnu veru. Zašto? Možda i jača uticaj crkvenih otaca, ali brzo se suši, vene vera vernika. U suštini o tome i govori naknadni život Šinkoovog dela. Dogurali smo dotle da Vladajuću Klasu ne zanima pogled na svet, hijerarhija vrednosti, politika u dobrom smislu reči, već uz škrgut zuba čuva lako stečenu vlast. U najboljem slučaju s vremena na vreme izvlače sa dna ormana one pojmove, u koje ni sami ne veruju – takvi su, na primer, nacionalizam ili patriotizam. Nova parola glasi: eliti lovu, a plebsu nacionalizam.

(Preveo A. Vicko)