Solidarnost i strepnja

Putujući od Budimpešte za Novi Sad, u voz se ukrcava dvadesetak mladih izbeglica. Kondukter ih vodi, bučno trče za njim, oseća se na njima da su pod nepodnošljivim uslovima tavorili pod šatorima negde nadomak mađarske bodljikave žice. Putnici brzo premeštaju torbe na sedište pored sebe, kao znak da je to sedište zauzeto, da ne bi neki od tih momaka seo pored njih. Da budem iskren, skoro nehotice i sam činim sličan pokret, a onda se setim slike do temelja porušenog Alepa, jezivi rat, glad. I zašto da ne: ne beže samo od rata, nego i od nemaštine, pokreće ih želja za boljim životom – to se u medijima označava kao ekonomska migracija. Ekonomska migracija? – pitam. Od detinjstva sam svedok raznih procesa ekonomskih migracija. I dan-danas, iz naše sredine, odlaze „ekonomske izbeglice”. Ko zna koliko je mojih poznanika, prijatelja otišlo odavde, iz rodnog kraja, jer je u njima tinjala želja za boljim životom? Zašto bi to bio greh? Bolji život obećavaju i svi političari, samo se ne drže svojih obećanja. Istovremeno, suočen sa arapskim izbeglicama, u meni se budi neka strepnja, nekakav misteriozni nemir, neka vrsta straha. Čovek mora da bude savršen da bi mogao lako da prevaziđe ovaj unutrašnji konflikt, i da misli samo na solidarnost. Samo što od bezgrešnih, savršenih ljudi, od onih koji su uvek u pravu, i koji svoju istinu nameću svima ostalima s pozicije vlasti – isto tako strepim, kao od izbeglica. Valjda ne grešim, ako utvrdim da u građanima Evrope danas deluju obe sile. I empatija, i strepnja. I humanost, i zabrinutost. Čovek se oseća nemoćnim, i to narušava ravnotežu ljudskog držanja. Sve dominantnije osećanje nemoći i globalna nesigurnost deluju razornije nego strah od izbeglica. Poplava izbeglica, „nova seoba naroda” jeste globalni izazov na koji nacionalna država nije u stanju da ponudi umirujući odgovor. U najboljem slučaju, može neko vreme da se brani, no pitanje je da li jedna nacionalna država može trajno da se odbrani u haosu čitavog sveta? Da li pojedine nacionalne države mogu da se odbrane bodljikavom žicom i bajonetima? I premda ni od Evropske unije ne očekujem nikakvo čudo, jer nema moć da zaustavi ovaj globalni proces, ipak se nadam da bi jača Unija značila veću sigurnost. Držim da nacionalne države ipak moraju da popuste, moraju se nečega odreći, čak i ako nam to teško pada – kako ne bismo izgubili sve. Da, teško je donositi takve odluke, naročito ako nije reč o jednoj ili o dve godine, nego o decenijama. U potrazi za drugim putevima, naivno, pomišljam na Ujedinjene nacije, ali one su još nemoćnije – ne samo po ovom pitanju – od briselske birokratije. Raste osećanje bespomoćnosti. Danas je na dnevnom redu pitanje izbeglica, sutra će biti neki drugi problem pred kojim ćemo biti isto tako nemoćni. A iz doživljaja u vozu na relaciji Budimpešta-Novi Sad izvlačim pouku da strepnja može da nanese udarac solidarnosti, ali i to, da strepnja ne sme da se izmetne u mržnju. Nikad!

Nadrealistički san

I u najopasnijim vremenima Janoš M. se nije zanimao za politiku. Kad god bismo se sreli, i kad bih u tim prilikama pomenuo nešto iz političke sfere, samo bi načinio neobičnu grimasu i gledao me upitno, tupo, kao da ne razume o čemu govorim. Rado je sedeo na terasama malih kafea (na tim tersama bismo se i sreli) i zurio u žene. Pre nekoliko dana ispričao mi je jedan svoj san. A sanjao je, kaže, da je počasni građanin dva grada na severu Bačke – Sente i Subotice – pesnik Matija Bećković, u ulici Brane Crnčevića u Subotici, pred počasnim špalirom lokalnih političara, otkrio spomen-bistu Ratka Mladića.

Protiv malodušnosti

Iz dana u dan s istim osećanjem odgovornosti sedam za pisaći sto kao što sam to činio pre pedeset i nešto godina. Ne mogu da budem malodušan.

Danilo Kiš – danas

Andraš Urban se ponovo prihvatio teškog zadatka, postavio je na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu čuvenu polemičku knjigu Danila Kiša Čas anatomije (pridodavši i još neke tekstove). Šta znači danas ovaj Kišov pamflet protiv nacionalizma iz 1978. godine? Uzimam u ruku knjigu i priznajem da su se vremena promenila. Jer u doba kad ja napisana, nacionalizam je bio nadasve teška optužba koja je ukazivala na put koji vodi pravo u provaliju. Nakon što smo poverovali da smo se iskobeljali iz ambisa, oštirica ove optužbe je otupila. Nacionalizam više nije greh, nego – koliko vidim i čujem iz dana u dan – vrlina. Dogurali smo čak dotle da nacionalisti citiraju Danila Kiša, a da im pritom i ne pada na um da ga uzimaju ozbiljno. Zbog toga je već i Mirko Kovač negodovao, govoreći o tome da nacionalisti danas svojataju Kiša i da ga citiraju kao najvećeg intelektualnog autoriteta. Neće biti na odmet ponovo pročitati njegove, i na sceni izgovorene „savete mladim piscima”, da bismo videli koliko se svet promenio. Baš me zanima koji su to današnji mladi pisci koji se pridržavaju njegovih saveta. Danas na javnoj sceni važi sve što je suprotno njegovim savetima. Ne ostavlja me na miru pomisao da je Danilo Kiš pretrpeo poraz na svim frontovima, i da je to naš zajednički poraz. Ovo delo je pisao na početku velike srednje-istočno-evropske pobune, ali nije doživeo njen sramotni fijasko. Pre premijere razmenio sam nekoliko reči s Dejanom Mijačem koji već retko napušta Beograd, ali na ovu predstavu je ipak došao u Novi Sad. Šta bi danas rekao Danilo Kiš – postavio je i on pitanje koje se motalo i u mojoj glavi. Urban je prihvatio izazov, nije razmišljao u ključu spomenika Danilu Kišu, već je stvorio brilijantni scenki esej o Danilu Kišu. O njegovom porazu, i o našem porazu. Ova predstava ličila je ponajviše na naricaljku. Da imamo i malo snage, oplakivali bismo sami sebe.

U srbobranskoj biblioteci

Osećao sam se vrlo prijatno na svojoj književnoj večeri u Srbobranu u društvu nekadašnjih školskih drugova, prijatelja, poznanika. Ova biblioteka bila je inače drugi dom moje mladosti, i do danas sam joj ostao veran.

mart 2017.
Preveo Arpad Vicko
Photo: Danilo Kis, June 19, 1985 © Sophie Bassouls/Sygma/Corbis http://bit.ly/YGT8tV