Teško je biti Vojvođanin u Novom Sadu

Herceg Novi. U Gradskoj kafani, koja je izgrađena još za vreme Monarhije, susrećem se sa Ljiljanom Dufgran i s Jankom Jumovićem, ministrom za kulturu Crne Gore. Stari smo prijatelji, ali o politici ne razgovaramo, na terasi uz more, za vreme cvetanja magnolija, bilo bi nevaspitano pominjati politiku. Pričajmo bolje o pozorištu! Obećao je da će proveriti kad će u Baru biti na repertoaru What is Europe. Poziva nas na Cetinje, gde se održava okrugli sto o knjizi Dragana Klaića. Draganu Klaiću, rođenom u sarajevskoj jevrejskog porodici, jednom od najboljih srpskih teatrologa, na mnogo čemu može da bude zahvalno i Sterijino pozorje. U zajedničkom izdanju beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, beogradske izdavačke kuće Clio i podgoričkog izdavača Ars najzad je i na srpskom jeziku dostupna njegova knjiga Novi početak, koja je najpre objavljena na engleskom. Bio je profesor beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, dugogodišnji direktor Holandskog pozorišnog instituta, i gostujući predavač na brojnim evropskim i američkim univerzitetima. Nikad nije pozvan da održi predavanje u Novom Sadu – to je samo još jedan primer koliko je teško biti Vojvođanin u Novom Sadu. Nedavno sam na ovom mestu pisao da u ovom gradu ni po Ervinu Šinku, piscu i intelektualcu evropskog ranga, nije nazvana ni jedna ulica. Kako bi se i usudili da to učine, Šinko je bio član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, osnivač i šef katedre za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, osim toga i Jevrejin, i komunista, i manjinac, kako mu je nekad Babel tepao. Klaića kao da se i ne sećaju u Novom Sadu, ali srećom nisu ga zaboravili na Cetinju. U svojoj knjizi teatroloških eseja objavio je i podužu studiju o mojim dramama – ni ta studija nije nikad objavljena na mađarskom.

Nesrećni žiri

Rekonstruišu, popravljaju auto-put između Herceg Novog i Budve, tako da se na Cetinje probijamo po nekakvom bespuću. Automobil se polako, ponekad brzinom od svega 30 kilometara na sat pentra beskrajnim serpentinama prema planinskom prevoju. Ali, vredelo je. Na ovom putu sam shvatio mnogo toga o crnogorskom mentalitetu: reč je o stalnom sučeljavanju krajnosti, istovremeno treba biti smeo i izuzetno oprezan. Za okruglim stolom u svečanoj dvorani crnogorskog Ministarstva za kulturu – zaista, zašto bi sva ministarstva bila u Podgorici? – sede najvrsniji teatrolozi, pozorištarci iz Beograda, Zagreba, Podgorice. U pauzi susrećem stare poznanike, većina je ovamo stigla baš sa Sterijinog pozorja. Odluku žirija, po kojoj nije dodeljena ni jedna nagrada, svi osuđuju. Žiri tobož protestuje protiv degradacije kulture, što nadležni mirno primaju k znanju, verovatno zato što i sami znaju da je reč o nečem drugom: neko nije smeo da bude među nagrađenima. Mnogi misle da je ovogodišnja selekcija bila zlosrećna, samo što žiri nije imao smelosti da to i kaže. Prema mišljenju vrsnog teatrologa, Ivana Medenice, o čemu god da je reč, u duhovnom životu se javljaju sve gori i gori nagoveštaji. Nisam video većinu predstava, ne mogu da sudim o selekciji, ali zloslutne znake sam i ja osetio. Repertoar je pokazivao da se inovativni pozorišni zamah nasukao, sve je više mlakih i nezanimljivih predstava, malaksala je i kritička duhovnost. Upravnici, direktori brinu za svoje pozicije, politički kalkulišu, pobedila je pozorišna rutina. Biću zadovoljan ako se godišnje pojave dve-tri predstave zbog kojih vredi prekinuti čitanje novih knjiga. U poslednje vreme radije ostajem pored knjige, kao pre deset ili više godina. Posle konferencije, sa Anikom, na ručak kod Marka Špadijera. Jedva da i komentarišemo da je Crna Gora upravo i zvanično postala članica NATO-a. Primetio sam da tu vest Crnogorci jednostavno primaju k znanju, svesni su da je to neizbežno ako žele da postanu i članica Evropske unije. Prvo NATO, zatim EU! Ovaj događaj je više uzburkao javnost Srbije nego Crne Gore. Nema ni do danas, međutim, odgovora, da li Srbija može da bude članica Evropske unije bez članstva u NATO-u. Ova budućnost je još daleka, Srbija uvek odlaže budućnost, u boljem slučaju samo koketira sa njom.

Muke gradova

U Dubrovniku i u Herceg Novom sa novim i starim poznanicima najviše razgovaramo o sudbini njihovih gradova. Prema mišljenju jedne lekarke, Herceg Novi gubi svoju polifoniju, svu višebojnost. Dubrovnik – čujem – pod golemom najezdom turista traži sebe u nezavisnoj Hrvatskoj. Dubrovčani ne žele da budu samo turistička atrakcija. Radujem se što moji poznanici ne pristupaju gradu iz turističke perspektive, već polaze od njegovih nevolja, svakodnevnih muka. Gradovi gube svoj identitet, i potraga za novim identitetom najviše se oseća u novokapitalističkim postsocijalističkim zemljama građenim na peskovitom tlu. Bojim se da će i u Novom Sadu uskoro dominirati propagandistički, politički obojeni turistički aspekt, a o mukama kroz koje prolazi nije pristojno govoriti. To znači da političke turiste vidimo u EU-funkcionerima. I multikulturalni karakter grada jeste turistička priča koja se servira evropskim zvaničnicima. Koreni ovih muka, međutim, sežu mnogo dublje. Novi Sad je bio – ako ne računamo kratak period između 1941. i 1944. godine – od svog osnivanja grad višenaconalne imperije. Takav je bio u Austrougarskoj Monarhiji, takav je ostao i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Kapija Balkana kroz koju je svako mogao slobodno da ulazi i izlazi. Imala je ova sloboda i jednu vrstu kreativnog šarma. Posle raspada Jugoslavije, međutim, prekinuta je viševekovna istorija, Novi Sad se našao u okvirima nacionalne države, i ta okolnost je nužno izazvala krizu, odnosno promenu identiteta. Ne gajim nikakve nostalgije prema starom Novom Sadu. Suština svakog grada je promena, što znači da se prošlost ne može konzervisati. Grad koji konzervira svoju prošlost, jeste polumrtav grad. Problem je u tome što je u okvirima nove nacionalne države prevladao duh stare nacionalne države, onaj iz 19. veka. Oni koji govore o Srpskoj Vojvodini, zapravo se vraćaju u te okvire. Razumem nacionalnu euforiju, ali i ona je samo strategija konzerviranja nacionalne prošlosti. Stvarna prošlost se kompenzuje jednim projektom, umesto da se razmišlja o gradu budućnosti. Prema mom mišljenju evropski Novi Sad znači da – gradeći na temelju svoje stvarne prošlosti, čuvajući svoju višebojnost – u novim okvirima, iznova stvori svoju viševekovnu, istoriju. Međutim, to se ne dešava. Trst je, na primer, prošao druge puteve, istina, po cenu izletanja iz preoštrih krivina i iskliznuća, ali je unutar italijanske nacionalne države sačuvao svoju specifičnost koja ima i svoje trajno literarno obeležje. Ali ne treba ići sve do Trsta – dovoljno je da pomislimo na Istru. I tamo je promenjen nacionalni sastav stanovništva, ali Istra nije odustala od svojih osobitosti koju čovek primećuje čim izađe na ulicu ili sedne u jedan kafe.

jun 2017.
Preveo Arpad Vicko