Ni ovamo, ni onamo

Pre podne mi je pošlo za rukom da napišem „prvomajsku scenu“ komada Postkomunistički mirakul, u kojoj postupajući policajac ovako zbori: „Kakvi bre gladni proleteri? Proletera je bilo samo u u vreme komunista, sad ne dolaze u obzir nikakvi uranci i takvi bakrači. Odzvonilo je klasnoj borbi i šta ti ja znam čemu sve ne, mi ovde do daljnjeg imamo demokratiju“. Pre podne sam završio scenu, posle ručka sam malo odremao, a onda uključio telev izor koji danima nisam gledao. Vidim da je posle dvomesečnog natezanja formirana nova srpska vlada. Neko vreme sam sa zabrinutošću pratio verbalne čarke, a onda sam se od svega ohladio. Partijski političari me ostavljaju ravnodušnim. Ove pozicione borbe me ne zanimaju, već sam davno primetio da u tim partijskim čarkama dobro prolaze oni kojima uspeva da se dodvore vladajućoj partiji – premda ne treba brinuti ni za ostale, jer ni njima nije loše u takozvanoj opoziciji. Jedino ne prolaze dobro oni koji ne pripadaju ni ovamo, ni onamo, a uz to imaju i neke principe kojih se uporno drže. Isključim televizor, uveren da će za nekoliko dana na pijaci, u samoposluzi, na ulici, u razgovorima s prijateljima, ionako da se ispostavi kakva je ispala nova vlada – uočljivo je, recimo, da dve trećine ministara nove vlade dolaze iz stare, i tek za jednu trećinu se može reći da su koliko-toliko novi protagonisti. U Srbiji postoji jedna velika, nema masa koja se ne svrstava ni ovamo, ni onamo, za mene je najzanimljivije šta se njoj događa. Zanima me njena sudbina, a ne partijske čarke.

Brehtova istina

„Male promene su neprijatelji velikih promena“ (Breht). Što znači da nam ove male promene obećavaju zato da se ništa ne bi promenilo.

Evropska talasanja

Krajnje radoznalo čitam novu knjigu poznatog mađarskog pravnika, ekonomiste, politikologa Lasla Lenđela (1950) Mrtva zemlja. Lenđel u širem, evropskom kontekstu podvrgava analizi istoriju i postistoriju, i uz to i sadašnjicu tranzicijom nazivane promene političkog sistema u Mađarskoj. Čitajući ovu nadasve zanimljivu knjigu dolazim do zaključka da ćemo pre ili kasnije biti prinuđeni da uvidimo da se u razdoblju globalizacije i nacionalna istorija, i nacionalna politika mogu tumačiti komparativnim metodama. Na taj način će doći do izražaja i naše specifičnosti. Možda će jednog dana do sličnog zaključka doći i književni kritičari. Posebno bi zanimljivo bilo komparativno i kontrastivno proučavanje matične mađarske i manjinsko-mađarske književnosti u Rumuniji i u Vojvodini. Posve je izvesno da bi primenom takve metode došle do izražaja specifične vrednosti i zajedničke slutnje. Jer danas se „specifičnom vrednošću“ proglašava i to što umesto Hajdubesermenja možemo napisati – Bačkošutfalva. Sudbine se, međutim, drugačije uobličavaju. Laslo Lenđel posmatra događaje u Mađarskoj u svetlu cikličnih potresa koji se u Evropi pojavljuju svakih dvadeset-dvadesetpet godina. Između 1945. i 1948. godine, posle Drugog svertskig rata zapljusnuo nas je „talas obnove i izgradnje“ – taj talas je s istoka podstakao Sovjetski Savez, a sa zapada Sjedinjene Američke Države. Znam da su impulsi iz Sovjetskog Saveza mnogima strani, nametnuti. To je dobrim delom tačno, naime, ruski bajoneti jesu bili strani, ali su ideje – dokazuju to i ovovremeni događaji – naišle na plodno tle u istočnoevropskim zemljama. Autokratski državni socijalizam nije bio samo nametnut. Mene posebno zanima drugi talas, koji Laslo Lenđel vidi u studentskoj pobuni 1968. godine koja se na zapadu očitavala u kritici kapitalizma, a na istoku u ideji socijalizma s ljudskim licem. Slažem se s Lenđelom u oceni značaja ovog talasa, premda je taj talas u Mađarskoj više nalikovao na lagani lahor, nego na neku stvarnu pobunu. U tome i jeste razlika između događaja u Mađarskoj i u Jugoslaviji, tako da se može reći da se ta razlika odražava i u duhovnom i književnom životu matične i vojvođanske mađarske manjinske kulture. Bilo bi zbilja šteta smetnuti sve ovo s uma, uprkos tome što se duh „šezdesetosme“ više i ne oseća u duhovnom, intelektualnom životu vojvođanskih Mađara. Zahvaljujući uobičajenoj manjinskoj amneziji, izbrisali smo ga iz sećanja. Mada odsustvo „šezdesetosme“ određuje (i) javni život današnje Mađarske, jer moderna levica nema zajednički memorabilni prostor obnove. Sledeći talas Lenđel vidi u 1989. godini – zanimljivo je to što su i u tom talasu određujuću ulogu odigrali Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. U istočnoevropskim zemljama se uvodi slobodno tržište, instalira se višestranački parlamentarizam, dolazi do raspada Sovjetskog Saveza, do razvoda Češke i Slovačke, raspada se Jugoslavija. Posle ovog velikog razdoblja nade nailazi Velika Recesija (2008) usled koje, kako Lenđel piše, „Evropom ponovo kruže bauci: bauci nacionalizma i egalitarijanizma od Škotske do Grčke, od Ukrajine do Katalonije“. Ono što Lenđel piše o razdoblju Velike Recesije, nije ni malo ohrabrujuće. Mase su se razočarale u tranziciju, bespomoćne su i bez ideja. To je pogodno tlo na kojem se baškari cinična nova politička elita. Ekstremna desnica je sve jača, terorizam je postao deo svakodnevice. Pre dvadeset godina Evropska unija je bila ideja koja je imala snagu da mobiliše mase, danas je već skoro i nestala iz vokabulara javnog života. U istočnoevropskim društvima pobedio je divlji kapitalizam koji trenutno nema uspešnu alternativu. Partije koje čine današnju levicu sasvim su smetnule s uma levičarske ideje. Preživeti – to je udarna parola. Posle bede dolazi blagostanje, takoreći Kanaan, ponavljaju političari. Nekad je kultura bila rodna gruda subverzivnih ideja, danas ona deli sudbinu partija.

Beč

„Naš put ka Evropi vodi preko Beča“, izjavio je Aleksandar Vučić, stari/novi premijer u Beču, tokom prve zvanične posete inostranstvu u svojstvu predsednika vlade u drugom mandatu. Novi je to glas, u taboru Srpske napredne stranke, nažalost, vrlo usamljen. Stoga i deluje nekako tiho, ne čuje se daleko, možda su ga čuli samo domaćini. Da sam to ja rekao – kao što sam i rekao, samo što o tome još u ove krajeve nije doprla vest – usledio bi „topli zec“. Ali, pošto je taj glas iz usta lidera vladajuće stranke, stekao je pravo građanstva. Distanciranje novosadskih oficijelnih krugova od mog romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile – verno odslikava balkansku učaurenost. U tom romanu se, naime, ispostavlja da sva raskoš „balkanske lepote“ dolazi u potpunosti do izražaja – u Beču.

avgust 2016.
Preveo Arpad Vicko