Zalutali u kameleonski svet

U vojvođanskim raspravama poslednjih nekoliko meseci više puta su me direktno pitali, i to na ovaj način: na kojoj strani su moje simpatije – da li na strani onih koji se otvoreno svrstavaju uz ovu ili onu grupaciju (Savez vojvođanskih Mađara, Mađarski pokret, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, itd.), ili na strani „tajnih članova partije“ koji deluju u ozračju ove ili one stranačke formacije. Koliko god ovo pitanje teži da deluje neposredno, nešto sa njim ipak nije u redu. Preostaje mi da kažem samo to da nije reč o simpatijama – jer prema rečniku simpatija je „saosećanje, prirodno slaganje osećanja, naklonost, privlačnost, ljubav…“ – već jednostvno o poštenju. Mislim da je otvoreni stav mnogo pošteniji od trgovačkog. Premda primam k znanju i to da se vremena menjaju. Ponovo se kao zaraza širi po ovoj bačvanskoj ravnici još iz jednopartijskog sistema poznato auličko ponašanje intelektualaca. Nestale su one u devedesetim godinama toliko prepoznatljive linije razdavajanja. Našli smo se u jednom kameleonskom svetu! Pre dvadeset i nekoliko godina nije bilo nedoumice oko toga ko je uz režim, ko je njegov miljenik, a ko njegov protivnik. Opozicioni blok, istina, činilo je jedno izuzetno mešovito društvo. Neki su maštali o pravednijem i demokratskijem društvu. Neki su bili protiv Miloševića, jer su bili iskreno uvereni da bi oni sami bili bolji i uspešniji lideri. Istovremeno, bilo je među njima i od Miloševića kud i kamo većih nacionalista, koji su Miloševića kritikovali jer je uredno izgubio sve ratove. Posle pada Miloševića ovaj neverovatno hibridni opozicioni blok se raspao. Inače, nije se desilo ništa neobično, radilo se samo o prirodnoj selekciji. Danas se mnogi skanadalizuju činjenicom da se nekadašnji „opozicionar“ najednom našao u istoj grupaciji sa čuvenim vođama iz devedesetih godina. Nema se tu šta buniti i padati u nesvest, još je znameniti 5. oktobar nosio u sebi zametak ovog saveza. Ušljapkali smo, dakle, u razdoblje savršenog odsustva ideala koje je karakteristično za retrogradnu nepomičnost. U romanu Paraneza pokušao sam da predočim jedan sličan svet koji je evocirao poslednje dane socijalizma. Samo što su se ljudi tada trudili da se oslobode ideala, dok im se danas podsmehuju. I tada, i danas, jedan pisac ili intelektualac mogao je računati na logističku podršku vlasti ako se pohvali da je apolitičan. Apolitička atituda, „snežno beli“ aulički veo, predstavlja diskretni šarm lojaliteta. A iza vela, u paklu slobode, u punom je jeku bal pod maskama. Danas već možemo da budemo zadovoljni ako neko na već postojeću masku ne navuče novu, pa neretko još jednu ili dve. Ako je to zbilja neizbežno, sigurno je podnošljivije ako neko ne prikriva novom maskom svoju dojučerašnju masku. A kakvo se zapravo lice krije iza maske, više nije ni važno. Naime, pravo lice se vremenom prilagođava maski, poprima njen oblik.

Ratto d´ Europa?

Rano ujutro, dok sam dobro raspoložen, sedim na terasi i s puno nade razgledam žardinjere saksijskog cveća koje zamenjuje prirodu među ovim betonskim višespratnicama. I u takvim jutrima često se setim koliko smo se puta s prijateljima dogovorili da ćemo jednom, na proleće, ili na leto, otići na izlet u Frušku goru, šetaćemo se dok ne spadnemo s nogu, a onda ćemo sesti na jednu tihu terasu i – ćutati. Reči će biti suvišne, tako prijateljstva postaju trajnija. A onda ni od tih dogovora nije bilo ništa. Ostao sam u samoći s rečima i rečenicama. Posle jedne cigarete napuštam terasu, ali ne želim odmah da pokvarim dan, u rano ujutro izbegavam da pročitam naslove dnevnih vesti, nisam još ni jučerašnje mogao da svarim. Skidam s police „putnički dnevnik“ Šandora Maraija Otmica Evrope, u nadi da će mi biti od pomoći. Ratto d´ Europa? – postavlja pitanje Marai. „Oteli su je, uistinu su je oteli. Ko i šta?“ – pita se početkom 1947. godine. „Nešto su bez sumnje od Evrope otele divljače sile koje su čeličnom metlom prošpartale iznad gradova i bojišta“ – piše Marai. Uvenula je evopska svest, izbeledela je njena vizija. Ne brine me toliko izlazak jedne zemlje iz zajednice, reč je o mnogo targičnijoj pojavi. Da li su me nade od pre dvadeset godine dovele u zabludu? Dajem za pravo Maraiju, nema više zajedničkog nadahnuća. Godine 1947. Vinston Čerčil se još mogao nadati, da se ruševine, zaostale posle rata, mogu raščistiti. „Nadamo se da ćemo imati jednu takvu Evropu u kojoj će građani svake zemlje da se osećaju Evropljanima, i da će se i izjašnjavati kao Evropljani, kao što pripadaju i svom rodnom kraju, svojoj zemlji, i da pri tom ne izgube svoj osećaj ljubavi i odanosti svom mestu rođenja.“ Međutim, ispalo je nešto drugačije: ponovo su se, po ko zna koji put, našli na suprotnim pozicijama evropejstvo i nacionalno osećanje. Ko je odgovoran za to što nije izgrađena ona „nadnacionalna domovina“ koju je svojevremeno prosanjao Franc Teodor Čokor? Da li su za to krivi evropski mandarini, ili nacionalne poglavice? Brisel, ili nacionalne države. Evropska unija se sprema na popravne ispite, ali na popravni ispit pale su i nacionalne države, jer je opasna pustolovina, kako se pokazalo, svako prepuštanje nadi, da će ideje s krajnje desnice spasavati nacije od Evrope. Nacionalno osećanje je prevladalo evropsku inspiraciju, premda se očekivalo se da će između njih uspostaviti ravnoteža, ako je uopšte i postojala ta vrsta evropske inspiracije. Naravno, u odnosu an Evropsku uniju imam i ja brojne rezerve. Nisam računao na takvu Uniju koja trpa novac poreskih obveznika u džepove postsocijalističkih oligarha s parolom: neka se samo bogate. Zahvaljujući Evropskoj uniji poslednjih dvadeset godina se u postsocijalističkim zemljama uobličio se jedan novi sloj parazita koji se goji na evropskim fondovima i koji se sad oseća dovoljno jakim da se pobuni i protiv Evropske unije. Nisam računao na takve evropske multikulturalce koji postsocijalističkim indijancima gledaju da utrape staklene perle i koji su glavni pokrovitelji svakovrsnog kiča. Evropska unija nije biznis, već zajednička svest o misiji, zajedničko nadahnuće i zajednička kultura. Bez kulture nema Evropske unije! Nažalost, u Briselu je baš to smetnuto s uma, i sad mu se to i sveti. Iz perspektive samog ruba evropskog kontinenta, iz svojevrsnog „donjeg rakursa“ nadao sam se Evropskoj uniji koja je će biti bliža čoveku, odnosno Uniji s ljudskim licem. Nade se razvejavaju, ali to me neće skrenuti o zlokobni tabor šovinističkih protivnika Evropske unije.

Obračun

Usred oluje stigao je ansambl sarajevskog MESS-a, da bi na poziv novosadskog festivala Infant prikazali komad What is Europa u režiji Andraša Urbana. Jutros je već granulo sunce, i na terasi naspram hotela Vojvodina razgovaram s glumicom Dženanom Dženić o bosanskoj turneji ansambla. Gostovali su nekoliko gradova, ali nastup u Jajcu je bio nezaboravan. Publika se ponašala onako kako glumci, stvaraoci mogu samo da požele. Ostali članovi ansambla bazaju gradom, svi su mladi ljudi kojima je Novi Sad poznat mahom samo po čuvenju. U ratnim devedesetim godinama bila su još deca, a šta je pre toga bilo, znaju samo iz porodičnih priča. U punoj dvorani su, međutim, odigrali predstavu kao da iznose svoje najličnije doživljaje. Publika je sedela nepomično, ukočeno, kao bez daha, imao sam osećaj da se Novosađani sučeljavaju s vlastitom savešću. Ili ako ne baš s vlastitom, jer većina onih Novosađana koji odlaze u pozorište, jesu građani „boljeg Novog Sada“ – onda sa savešću svojih sugrađana. Da li se sećaju koliko puta je, od takozvane jogurt-revolucije pa sve do danas, ovaj grad stao na stranu antievropskih vrednosti? Ne treba se razmetati, hvaliti se time koliko smo kuklturni. Novi Sad bi morao što pre da svede račune kako sa svojom bližom prošlošću, tako i sa sadašnjošću.

Stilovi igre

Okrugli sto o predstavi What is Europa. S uživanjem slišam mlade sarajevske glumce, moram da priznam da nisu samo talentovani, već i izuzetno obrazovani, načitani, i o najozbiljnijim temama moguće je s njima razgovarati. Možda sam pod utiskom njihovih monologa i izneo na okruglom stolu moje mišljenje o glumačkoj igri. Podsetio sam na klasični stil igre, u kojem su glumci bili idealni roboti, robovi svojih uloga. Mnogi su tu vrstu glume do te mere usavršili, da na robota nije bilo moguće ni pomišljati. Ovaj stil je stvorio glumačke legende. Potom je usledila „rediteljska revolucija“ u kojoj su glumci ponajviše ličili na marionetske figure. Tada su nastale i legende o velikim rediteljima. Treći put je, pak, onaj kojim je krenuo Andraš Urban: on uzdiže glumca na pijedestal stvaraoca, i na taj način pokreće jedan proces čiji je ishod naizgled nepredvidljiv. U rediteljev koncept predstave glumca nosi njegov vlastiti svet imaginacije i njegov vlastiti intelekt. Ovaj put je prepun pustolovina i na tom putu glumac mora pre svega da otkrije sebe samog, da bi pronašao svoju ulogu.

jun 2016.
Preveo Arpad Vicko