Na putu u pravnodržavni kapitalizam

Za sada se čini da je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio borbu protiv korupcije. Skoro svakodnevno privode nekog, da li u policiju, da li u tužilaštvo. Predsednik vlade je čak najavio da će uskoro biti formirana i vladina komisija sa zadatkom da „lustrira” poreklo kapitala novobogataša. Eksperti su, međutim, oprezni. Zašto? Imaju za to razloga, jer i do sada su skoro sve partije izlazile s nekakvim antikorupcijskim programima, međutim, svi su se redom ubrzo nasukali. Vučić se namerio da iščupa korene korupcije. Traga, dakle, za onim, takozvanim „prvim” milionom. To me je podsetilo na Karla Marksa. Prvi prljavi milion će, po pravilu, da okoti samo prljave milijarde. Vučić i njegovi saradnici deluju odlučno. Njihov pokušaj, međutim, čini mi se, ipak ne obećava mnogo, mada njihovi napori neće biti sasvim uzaludni, biće bar nekih parcijalnih rezultata. Moguće je zamisliti i to da će čitava akcija delovati pre svega preventivno, odnosno, da će pohlepne političke i poslovne interesne grupe biti opreznije, naročito u slučaju ako se selekcija „grešnika” ne bude obavljala po kriterijumu partijske pripadnosti. Pauperizovane, očajne mase zahtevaju skalpove. Lavina se pokrenula, ne može se znati gde će se zaustaviti. Istina, od svih dojučerašnjih vlastodržaca, zevsovske munje su usmerene uglavnom na pripadnike Demokratske stranke. Ispada, bar za sada, da su članovi ostalih stranaka koje su u raznim koalicionim kombinacijama takođe vršile vlast poslednjih desetak godina, u najmanju ruku bili sveci. Treba, međutim, sačekati kraj. Ako Vučić zaista namerava da ide ovim putem do kraja, neće se suočiti samo sa manjim ili većim vašarskim mućkarošima, već sa onim sistemom divljeg kapitalizma, koji je iznedrio i njega samog. Korupcija je, naime, sistemski ugrađena u kanon slobodnog tržišta divljeg kapitalizma. Onaj ko želi, dakle, da svede korupciju na nivo zapadnjačkog „pravnodržavnog kapitalizma”, taj će se pre ili kasnije suočiti i sa imperativom temeljne reforme sistema u Srbiji. Ali ni tada se neće desiti čudo, samo će eksploatacija biti malo suptilnija, zajedno sa korupcijom, prevarama, demagoškom „kleptomanijom”.

Rasprava o Vojvodini

Sve više se zaoštrava rasprava o Vojvodini. Nevolja je što se u njenoj pozadini uvek prikriva hor profesionalnih patriota koji, u interesu afirmacije svog patriotizma, mora neprestano da iznalazi ili da sam fabrikuju neprijatelje. U novije vreme, međutim, ti rodoljubi su se našli u neprijatnoj situaciji. Srbija je, naime, ostala bez stvarnog unutrašnjeg neprijatelja. Lako je bilo Miloševiću, u vreme kad je još postojala onolika Jugoslavija, bilo je rivala na pretek – Slovenaca, Hrvata, Muslimana. Pomenuti su se promptno oprostili od Srbije. Ostadoše Crnogorci. Ali, uskoro su se i oni odvojili. Na kraju su i kosovski Albanci otkazali zajednički život. Profesionalni rodoljubi su ostali bez neprijatelja. Ono što im je još preostalo, to je pitomi narod devastirane Vojvodine.

Predlozi

Bertold Breht je formulisao svoju oporuku u jednoj pesmi. Prema njegovoj želji, u nadgrobni kamen treba uklesati sledeću rečenicu: „Podnosio je predloge”. To nije samo autentična ars poetica, već (i) veoma dubok intelektualni credo, sažet u svega dve reči. Uporno podnosimo predloge, čak i kad to nadasve iritira vlast. To je naš maksimum. Na brehtovski nastavak ne smem ni da pomislim, jer dodaje i stav druge strane: „A mi smo predloge usvojili”. Pesnik zaključuje: „Ovaj epitaf bacio bi povoljno svetlo na sve nas”.

decembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)