Nova pitanja i novi odgovori

Na televizijskom ekranu predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Hrvatske Ivo Josipović prijateljski stežu jedan drugome ruku. Pod uticajem ne samo ličnih iskustava nego i istorijskih saznanja, u meni se meškolji crv sumnje. Ali, uprkos tome, ubeđujem sebe da je, iako verovatno ima, i da će još biti spornih pitanja, ipak uspostavljen, eto, jedan racionalni okvir unutar kojeg bi se rasprave mogle usmeriti u dobrom pravcu. Zašto stvari ne bi mogle da se okrenu na bolje? Isti optimizam se javio u meni i kad su mediji izveštavali o novom unapređivanju mađarsko-srpskih odnosa. Devedesetih godina je, naime, srpsko društvo bilo apsolutno podeljeno u prosuđivanju Mađarske. Deo inteligencije se oduševljavao njom, smatrali su Mađarsku uzorom na koji se treba ugledati, drugi su pak bili sumnjičavi, pominjući svetske ratove i novosadske hladne dane. Postojao je, nadalje, i jedan teško odredivi sloj koji je cenio Mađarsku, ali bi vojvođanske Mađare ipak radije video u njihovoj matičnoj zemlji. Mađarska je delovala kao uređena i uspešna zemlja. Što je i razumljivo, jer su u to vreme putevi u Evropu vodili preko Budimpešte, i uspesi, dometi susedne zemlje bili su vidljivi. U Srbiji su besneli ratovi, a u Mađarskoj su ćarlijali evropski vetrovi. Ti ljudi naprosto nisu razumeli šta mi tražimo ovde. Sa simpatijama, i sa puno priznanja su govorili o onima koji su se iselili u Mađarsku, i oprezno bi još dodali da su ti ljudi ispravno postupili, jer je svakome mesto u vlastitoj nacionalnoj državi. Ovakvi stavovi su danas već mnogo manje karakteristični. Istina, i oduševljenost je prilično splasnula, ne pominje više niko Mađarsku kao zemlju na koju bi se trebalo ugledati, ali je tačno i to, da ni antipatija prema Mađarskoj ne poprima više upadljive pojavne forme. Ni naše ovdašnje, svakidašnje prisustvo nije više toliko problematično. A Mađarska je – konačno – ostala „samo” susedna zemlja. Sve se menja, i svet i život, što pretpostavlja i to da se i nacionalni identitet mora čuvati drugačijim sredstvima, savremenijim metodama. Našli smo se u novoj situaciji. Našu svakodnevnicu više ne određuju konfrontacije, nego kooperacije. Uveren sam da to nije samo moj lični, nego i kolektivni doživljaj. Ako se osvrnemo na proteklih dvadesetak godina, shvatićemo da su devedesete bile dramatične, ali i herojske godine vojvođanskog mađarskog življa. Evropa se grozila ovdašnjih prljavih ratova, ali uprkos tome 300.000 Mađara ostalo je u svojoj rodnoj zemlji, i tokom prve polovine devedesetih, bezmalo u stanju šoka, masovno su glasali za mađarsku manjinsku stranku, za nekadašnju Demokratsku zajednicu vojvođanskih Mađara. Posle 2000. godine, međutim, kad su se prilike konsolidovale, mađarske manjinske stranke su osvajale nesrazmerno manje glasova. Prema mišljenju istraživača, a oni raspolažu i određenim podacima, procesi asimilacije i iseljavanja traju i danas. Svedoci smo i erozije sistema obrazovanja, mađarske stranke redom gube vlast u lokalnim samoupravama čak i tamo gde su većinsko stanovništvo, sve je više Mađara u izolovanim enklavama. Ne bi bilo pravedno okriviti za sve to „narod”, a ni traženje žrtvenog jarca ne bi bilo celishodno, bilo bi bolje rasvetliti uzroke ovog paradoksa. Utoliko pre, jer se ovaj simptom uočava u čitavom Karpatskom basenu, ali najviše u Vojvodini. Kako to da ukidanje diktature, uspostavljanje višestranačkog sistema – zahvaljujući kome je pravo građanstva stekao, pre dvadeset godina još nezamislivi manjinski nacionalni diskurs – nije bilo u stanju da zaustavi iseljavanje, asimilaciju? Smatram da je jedan, ali verovatno ne i jedini uzrok u tome, što na novonastale situacije uporno nastavljamo da tražimo odgovore u starom duhu. Višestranački sistem, slobodni izbori, bespoštedno nadmetanje duha i znanja, kapitalizam, sloboda govora, globalizam, informatičko društvo, rast mobilnosti – sve su to faktori koji će i nadalje dugoročno određivati naš život. Ne samo budućnost današnje omladine, nego i budućnost narednih generacija. Javljaju se takve nove dileme, i zamke, o kojima još juče nismo ni slutili. Kad je reč o očuvanju nacionalnog identiteta, socijalizam je manjine stavljao pred drugačija pitanja, a na drugačiji način postavlja pitanja kapitalizam. Nije moguće današnjim merilima meriti prošlost, i nije moguće rečnikom prošlosti odgovarati na današnja pitanja.

Priznanje Srbiji

Poslednjih nekoliko godina o vodećim mađarskim političarima srpske novine pišu u vrlo prijateljskom tonu. Kontraverze koje su prethodile prvoj poseti mađarskog predsednika Lasla Šoljoma, na kraju su ipak na dobar način prevaziđene. Mada je Šoljom bio pre svega gost vojvođanskih Mađara, njegove novosadske razgovore s predsednikom Borisom Tadićem srpski mediji su primili vrlo povoljno. Premijer Viktor Orban – čitam u srpskim novinama – izrazio je svoje zadovoljstvo manjinskom politikom Srbije i obećao da će Mađarska, kao naredna predsedavajuća Evropskom unijom, energično podržati Srbiju na njenom putu ka evrpskim integracijama i pri tom je odao priznanje Srbiji na naporima koje je do sada učinila u tom pravcu. Pored toga, u prvom planu razgovora našla su se i privredna pitanja, od kojih bi i mađarska manjina mogla da ima dugoročne koristi. Stoga bi u tom smislu bilo važno da i manjinska politika obrati pažnju na ekonomsku dimenziju dobrosusedskih odnosa, odnosno, da pripremi manjinsku populaciju na eksploataciju onih mogućnosti koje će se ukazati jačanjem privrednih veza između dve zemlje. Ukazaće se potreba za mađarskim ekonomistima, inženjerima, menadžerima, raznim sturčnjacima novog tipa koji bi stvorili prostor za zapošljavanje manjinskog stanovništva. Naravno, bilo je reći u srpskoj štampi i o mađarskoj unutrašnjoj politici. Novosadski Dnevnik je mađarskog premijera priupitao o ekstremno desno orijentisanoj parlamentarnoj stanci, a Orban je ovako odgovorio: „U Evropi, a posebno u našoj evropskoj političkoj porodici (Orban je mislio na na evropske narodne parije, čiji je čalan i njegov Fides), nema mesta nacionalizmu, populizmu i antidemokratskim snagama i stavovima”. Vredi podsetiti na ovu misao, jer se kod nas pominjanje populizma smatra nenacionalnim.

novembar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)