petak, 18. jun 2021.

Ni danas ne mogu da kažem da li su ljudi u Srbiji srećni, ili nesrećni. Više naslućujem da se zemlja batrga između krajnosti. Nema srednjeg puta. U svakom slučaju u Novom Sadu nailazim na mnogo više nasmešenih ljudi, nego u Budimpešti. Naročito u poslednje vreme, nakon što je srpska vlada objavila: pobedili smo virus i prema ekonomskim pokazateljima najbolji smo u Evropi. U to niko ne veruje, ali se narod ipak umiri. U Beogradu se 5. oktobra 2000. godine okupilo blizu milion demonstranata zahtevajući smenu Miloševića, požar je zahvatio parlament i zgradu državne televizije, ali nekih deset godina kasnije, na slobodnim izborima, sa impresivnom većinom, vratili su se oni koji su bili poraženi, i koji i danas raspolažu ogromnom većinom u predstavničkim telima. Demokratija, o kojoj smo u jednopartijskom sistemu i za vreme Miloševića sanjarili, postala je igračka u rukama novih autokrata. Naši su očevi u mukama podnosili Miloševićev režim, njih je grejala nada, dok mi taj autokratski režim trpimo bez nade – ali strašno je to što je to beznađe poprimilo osmehnuto lice. Demokratija je bila naš „poslednji san“, ali kad se ispostavilo da nam ona neće pasti u krilo, već da ćemo morati neprestano da se borimo i da rizikujemo za nju, većina se opredelila za udobno samovlašće. Moguće je da se podanici opredeljuju za komforno sluganstvo u kojem im ne preostaje ništa drugo, nego da poziraju, glumataju, fingiraju demokratiju. Demokratija je postala farsa. I to će naslediti naši potomci koji će kao siročići primiti ovo nasleđe. Šta će biti posle nekoliko decenija, ne usuđujem se ni da zamislim. Vreme će brzo prohujati, a mi jednako tapkamo u mestu. Ne verujem da ćemo u budućnosti biti gospodari svojih sudbina. Još krajem osamdesetih godina pisao sam o veseloj apokalipsi, u drami pod naslovom Judita građani jedva čekaju da Holofern, diktator, osvoji grad. U našem slučaju neće biti potreban ni diktator, primičemo se razdoblju diktature bez diktatora. Tako izgleda i dobrovoljno sluganstvo u nacionalnom raju u kojem je ugodna apokalipsa zagarantovana, iz tog raja čovek može u najboljem slučaju da pobegne na ničiju zemlju koja se ovde drugačije naziva – kultura.

subota, 19. jun 2021.

Svratio sam u knjižaru Zenit u kojoj se već prodaje srpski prevod mog romana Nesahranjena prošlost. Dobar je znak kad te knjižar dočekuje s tim da je pročitao tvoju knjigu i da ga je ona oduševila.
Bilo bi zanimljivo domišljati teze Ištvana Eršija iz 1991. godine. U jednom svom predavanju u Krakovu ovako je sažeto formulisao do dana današnjeg živu dilemu. „U realnopostojećem socijalizmu u ime jednakosti koja postoji samo kao parola, guši se sloboda, a u kapitalističkim zemljama sloboda satire šanse jednakosti.“ Sve se to može reći i iznijansiranije i složenije, ali problem ostaje isti. U ovoj situaciji, koja je zapravo svojevrsna zamka, Erši je postavio pitanje: da li je moguće razmišljati o plebejskom slobodnom tržištu? Možda je tada pitanje još imalo određenog smisla, ali posle dvadeset godina mogu reći samo to da nije moguće. Kao što nije bilo moguće uspostaviti ni socijalizam sa ljudskim licem, tako je bio osuđen na propast i kapitalizam s ljudskim licem, jedino ako nas u međuvremenu ne zadesi neka kataklizma, kao spas, dodajem oprezno i naivno. Čitam simpatične teze o tome da onaj socijalizam nije ni bio pravi socijalizam. Veoma su mi simpatične, ali trpeo sam dosta udaraca i s leve i s desne strane, zbog toga mogu i da govorim samo o skeptičnoj simpatiji, budući da nema ni reči o tome kako bismo mogli da ostvarimo „autentični socijalizam“. Možda ipak postoji poslednja slamčica? Ne bih se upuštao u raspravu s ovim uverenjem, kao što ne raspravljam ni sa onim vernicima koji tvrde da raj zaista postoji.

utorak, 22. jun 2021.

Razmišljam nad tekstom monodrame o Ervinu Šinku i dolazim do zaključka da moram preurediti kraj. To što ga vlast hapsi, ne dotiče Šinkovu unutrašnju dramu, u najboljem slučaju oslobađa gledaoce. Prava dilema ove monodrame je u sledećem: da li postoji revolucionar čistih ruku? Revolucija ide ruku pod ruku s grižom savesti i po tome se Šinko razlikuje od zvaničnih dendija-levičara. Ako je to tako, onda kamen ne treba baciti na parlament, već na masu koja je na slobodnim izborima glasala za samodršca, na masu u kojoj se budi nostalgija za nacionalnim diktatorom da bi potom odglumila nedužnu i izbegla odgovornost. Ahilova peta masovne demokratije jeste upravo narod. Ne želim da idealizujem narod – polazim od toga da je svaki pojedinac lično odgovoran za ono što se njemu i drugima dešava. Imamo slobodne izbore, što znači da mora da preuzme deo odgovornosti za grehe političke elite. Nije dovoljno, dakle, za kafanskim stolom bacati drvlje i kamenje na Vučića ili na Orbana. Nema više nedužnih! Nažalost, danas većina birača iskreno i bezuslovno veruje u izabranog vođu, jer od njega očekuje boljitak. Ova nova vera stavlja u tešku situaciju svakog pojedinca koji hoće da zaobiđe današnju kafanu. U jednopartijskom sistemu sam lakše podnosio fijuk bičeva nekolicine partijskih komesara, nego što podnosim današnji masovni haos. Ljudi se žale na pijaci i u prodavnicama, psuju korupcionaše, novobogataše, a na biralištu se pokunje. Današnji partijski komesari došli su na vlast na slobodnim izborima, što znači da uživaju simpatije masa. Zbog toga je i teže podneti ponašanje mase koja živi pod autokratskom hipnozom, nego ponašanje partijskog komesara bez legitimacije. Ali to je samo uvod. Uskoro ćemo se suočiti s diktaturom bez diktatora. Njihovu ulogu će preuzeti algoritmi. Bojim se da će u digitalnom razdoblju novi, anonimni diktator biti na slobodnim izborima izabrana figura.

petak, 25. jun 2021.

Ne mogu da dođem k sebi. Televizije su izvestile o „dvoboju“ ispred zdanja Predsedništva republike. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare šef države, Aleksandar Vučić, izjavio je da, ako bilo ko iz Narodne stranke nameri da linčuje nekog iz njegove partije, neka se taj prethodno pobije sa njim. Poimence je naveo petoricu opozicionih stranačkih lidera, kojima je poručio da je spreman da se tuče sa njima. I upozorio ih je da on ume da se bije, jer je u mladosti bio huligan i često se tukao. Imenovani stranački lideri, Miroslav Aleksić, Borislav Novaković, Vladimir Gajić, Borivoj Borović, Vuk Jeremić, bivši ministar inostranih poslova, pojavili su se şutradan pred ulazom u predsedničko zdanje, pušteni su u predvorje gde se u pratnji svojih telohranitelja pojavio i Aleksandar Vučić. Do tuče nije došlo, susret je iscrpljen kafanskom svađom. Prema mišljenju Vuka Jeremića, bilo bi bolje da se snage odmere u okviru jednog televizijskog duela, ali to Vučić nije prihvatio. Ove scene neodoljivo podsećaju na reality show televizije Pink.

subota, 26. jun 2021.

Prerađujući kraj monodrame o Ervinu Šinku, u meni se sve bolnije sukobljavaju protivrečnosti na koje ne nalazim odgovore. Simpatični su mi levičari koji govore o dubokoj krizi kapitalizma, sve to, međutim, podseća na lepa i uredna predavanja akademika. Kapitalizam je zaista u permanentnoj krizi, ali nema sile koja bi mogla da ga i obori na pod. Sve više podseća na ranjenog lava koji besni u areni. Ovaj sistem neće sam od sebe da se uruši, bez obzira na to što srlja iz jedne krize u drugu. To stanje traje već blizu sto godina. Njegovo nasilno obaranje je postalo tabu-tema. Ne plaše se samo intelektualci da glasno kažu da je revolucionarna sila nužna, ni moji poznanici, prijatelji, građani koji životare u svakodnevici, ne pomišljaju na silu. Imamo demokratiju, kažu, i sve psujući sležu ramenima. Zatim superiorno izjavljuju da im je pun nos demokratije. Ne obuzdava ih samo strah od vlasti, već i to, da su izgubili veru u revoluciju. Ova reč je iskorenjen iz rečnika, pominju je još samo fašisti, ali i oni samo tepaju, aludirajući na revoluciju državne vlasti. Zašto ipak pominjem ovu zatajenu reč? Zato što želim da razotkrijem jedan slogan koji je ušao u modu. Previše je onih koji simuliraju revolucionarnost, a malo je onih koji bi je prihvatili sa svim konsekvencijama, a još je manje onih koji se zalažu za revoluciju koja bi primenila silu, što se može objasniti i time da inteligencija voli da se hvali čistim rukama. Iz moralnih razloga se bojim krvave, nemilosrdne i pravedne revolucije koja vodi u strašnu nesigurnost, ali takođe iz moralnih razloga se plašim dobrovoljnog sluganstva koje nas očekuje, od nevidljive diktature. Srećni su oni koji vide izlaz, ali bojim se da će spopasti muke one koji će doživeti kraj jedne ili druge priče. Šta posle revolucije? Šta posle sa diktaturom? Hoće li biti POSLE?

nedelja, 27. jun 2021.

Posle podne mi je telefonirala Bora Babić, kaže da je izašla iz štampe Šnajderova knjiga Doba mjedi. Razmišljali smo o tome da promciju Doba mjedi i srpski prevod Nesahranjene prošlosti odložimo za jesen. Posebno bismo predstavili Doba mjedi i posebno Nesahranjenu prošlost. I potom bismo upriličili jedan razgovor sa Šnajderom i sa mnom. (…) Razgovor sa Šnajderom bi mogao da bude zanimljiv zbog toga, jer se već dugi niz godina nije uobličio jedan dijalog između nas dvojice. Oduvek sam ga smatrao dostojnim naslednikom Miroslava Krleže koji je ostao levičar i kad su se pisci redom odricali svoje prošlosti. Šnajder je u svom vrsnom eseju o Krleži uverljivo pisao o tome kako su se mimoišli Krleža i nove hrvatske književne generacije, a da su pri tom i Krleža, ali i nove generacije, imali osećaj da nešto nije u redu među njima. Nažalost, nove generacije se ponekad ponašaju kao neka „paleolitska horda“ i postaće oceubice, piše Šnajder, i usled toga se suočavaju upravo s onim svojim praocem koji im je duhovno najbliži. Radije će ukazivati poštovanje onim piscima koji ne otkrivaju njihove prećutkivane probleme, onim „precima“ čije im misli i čija dela nanose rane. Ne vidim u tome nikakav problem. Mladi su uvek u pravu – dok su mladi. U ovom životnom dobu, svojevrsnom purgatorijumu, kad žude za pustolovinama, mogu da se očiste, ali i da zalutaju.

Preveo: Arpad Vicko