Skip to main content

LASLO VEGEL: Moć kapitala na posve 'demokratski' način sužava ljudska prava

Autori 14. мај 2021.
6 min čitanja

ponedeljak, 3. maj 2021.

Predsednik Vučić je s pokličima oduševljenja dočekao posetu Olivera Varheljija, evropskog komesara za susedstvo i proširenje. Pohvalio je iskrenog prijatelja Srbije i – kako je rekao – pili su srpski šampanjac na radnoj večeri, razgovarajući pri tom, i uz to, o evropskoj integraciji Srbije, o pravnoj državi i o sve dinamičnijem razvoju srpske privrede – čitam u današnjem broju Večernjih novosti. U svečanom broju (prvi maj), na praznik radničke klase, objavljen je intervju ministra unutrašnjih poslova, Aleksandra Vulina. „Nikome nije smetalo to što su se Nemci ujedinili i tako završili reviziju rezultata Drugog svetskog rata, ali smeta to što Srbi žele da žive u jednoj državi“.(…) – rekao je ministar Vulin i dodao: „Verujem da stvaranje srpskog sveta rešava nacionalno pitanje Srba…“

utorak, 4. maj

Na današnji dan je pre 41 godine preminuo Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije. Čitava zemlja ga je ožalila, rođenim očima sam na ulici video rasplakane, ožalošćene građane. Mnogi ga nazivaju diktatorom, ja u njemu vidim jednog prosvećenog autokratu. Naravno, Titova era imala je različita, dobro uočljiva razdoblja. Drugu polovinu četrdesetih i ja bih mirne duše mogao nazvati diktaturom, zatim počinje relaksacija. Nažalost, početkom sedamdesetih, tačnije od 1971. maršal se uplašio vlastitih reformi, i kako je zašao u staračko doba, usledila su jugoslovenska olovna vremena. Imajući sve to u vidu, kao svedok zloslutne žalosti, nisam mogao da se načudim, zbog čega ljudi tako iskreno žale smrt autokrate. Posle nekoliko godina bio sam blizu pretpostavke da su, pomišljajući na budućnost, oplakivali i vlastite sudbine. Ovu enigmu ni danas nisam u stanju da rešim. Možda će se naći vispreni istraživači koji će rešiti tajnu apokrifne titovske nostalgije. Jer ona postoji, i to ne u intelektualnim krugovima, već u siromašnijim slojevima. Dede žuljavih dlanova pripovedaju unucima o Titu, ali unucima zapravo nije jasno o čemu je reč: o legendi ili o stvarnosti. U titoizmu je najgore bilo ono što je posle njega usledilo. Za vreme njegovog života nisam bio ni pritajeni anti-titoista, ni javni titoista. U šezdesetim sam bio stoik koji nastoji da preživi, ali u sedamdesetim, suočen sa antiliberalnim kursom, prepoznao sam u njemu rođenog autokratu. Čini se da je put koji vodi u autokratiju popločan antiliberalizmom. I današnji autokrati marširaju ovim putem. Samo što je ovaj današnji neuporedivo opasniji, sav je džombast, prepun krivina i rupčaga, a na putokazima lažni natpisi zavaravaju putnike da vodi u demokratski raj.
Čitajući knjigu Janoša Kornaija Razmišljanja priznajem da je veoma malo takvih ljudi koji mogu da se pohvale s dinamičnim, raznovrsnim i protivrečnostima punim životopisom kao što je Kornaijev. Profesor i počasni doktor brojnih evropskih i američkih univerziteta, član Mađarske akademije nauka, profesor pa potom profesor emeritus na Harvardu, bio je pristalica socijalizma, a po cenu brojnih bolnih i temeljito promišljanih kompromisa dospeo je do sledbenika ideologije liberalne demokratije. O tome on sam piše u pomenutoj knjizi. „Pribegavao sam autocenzuri“ – priznaje pišući o svojoj knjizi Manjak u kojoj inače podvrgava kritici socijalistički sistem privređivanja. Nije se otvoreno svrstao uz predložene reforme, jer režim nije dozvoljavao rasprave o takvim otvorenim pitanjima kao što je, na primer, jednopartijski naspram višestranačkog sistema. Trebalo je donositi odluke. Ili će da piše za „samizdat“, ili će zanemarivši nekoliko važnih ideja, naširoko razglabati o svojim kritičkim stanovištima. „Bila je to jedna od najtežih dilema u mom životu“, piše Kornai. Njegov put, krcat kompromisima, vodio je naposletku do negacije marksizma. Priznaje da je Marks moralno odgovoran za grehe počinjene za vreme realsocijalizma. Zašto? Kornai odbija tvrdnju po kojoj su komunistički lideri pogrešno razumeli Marksa. Nisu. Ukinuli su skoro u potpunosti privatno vlasništvo i slobodno tržište, a to su dva odlučujuća aksioma marksizma. Raspravljajući sa marksistima koji su nosili konjske „štitnike za oči“, rekao je i to da se „socijalistički lideri s pravom pozivaju na Maksa jer su oni ostvarili istorijske zadatke koje je Marks predložio.“ Kornai istrajava na dokazivanju Marksove odgovornosti čak i kad priznaje da bi Marks, da je kojim slučajem još bio živ, vrlo verovatno završio u GULAG-u. Ili u zatvoru. U Jugoslaviji bi nešto bolje prošao, bio bi proglašen za „anarholiberalnog neolevičara“. Ne mogu da se poistovetim sa idejom koja vodi do mrtve tačke na kojoj današnji konformisti opravdavaju sebe, ali je jasno da je Kornai propatio sve nedaće tog puta, sam je o tome otvoreno pisao, a za to zaslužuje puno priznanje, niti osporavam da su njegove dileme i danas na dnevnom redu. Kao pisac, s ovim dilemama sam se suočio pišući monodramu Play Šinko. Gledajući bahaćenje profita vazda gladnog kapitalizma, i zajedno s tim rapidni rast socijalnih razlika, gledajući izbliza kako moć kapitala, na posve „demokratski“ način sužava ljudska prava, zatire slobodu mišljenja, govora, i slobodu štampe, posmatrajući kako ovaj sistem izvrgava ruglu sve moje ideale, pišući Play Šinko mučilo me je pitanje kako bi bilo moguće ukidanje na privatnom kapitalu utemeljeni kapitalizam? Lepim rečima? Slatkorečivim nagovaranjem kapitalista? Parlamentarnim putem? Ili ponavljajući dobronamerne, plemenite reformističko-levičarske fraze? Kuda bi nas to odvelo? Ili da se nadam onoj apokaliptičnoj viziji po kojoj će kapitalizam da uništi samog sebe? Ili, ne daj bože, revolucijom? Ne sa ovom plišanom, naravno, jer sam video kuda nas je ona odvela, već sa onom nasilnom. Ili pak da s rezignacijom ponavljam novi slogen: „Lakše je zamisliti smak sveta, nego kraj kapitalizma.“ (Mark Fišer). Moguće je i to, dakako, da moja imaginacija gubi na snazi, naposletku, u okvirima ove monodrame nije bilo moguće dati jednoznačan odgovor na ovo pitanje. Ukazujući samo na Šinkoov hristijanski period, uspelo mi je da zamislim kako Šinko prvi baca kamen na Parlament, na hram kapitalizma. To bi pak značilo da se (možda) rađa ona sudbonosna, za sada bezimena snaga čije prepoznavanje čeka angažman narednih generacija. Ako se pak ne pronađe ovakva snaga, ostaje samo brbljanje.

četvrtak, 6. maj 2021.

Ne malo rezigniran primio sam k znanju nacionalni kult identiteta koji je poslednjih nekoliko desetleća u ekspanziji, a uz to sam imao i osećaj da je posle nastanka ne jednog romana remek-dela 20. veka, i kosmopolitsko usmerenje zamrlo, ostalo bez daha. Sve je veći prostor dobijao genius loci, duh mesta, novi lokalitet – mogao bih reći i ovako: „lokalne boje“ – ali nekako su mi izgledale krnje, osakaćene, duhu mesta nedostajao je duh epohe, i potom sam posumnjao da proza beži u duh mesta, bežeći od duha epohe. Savršeno napisani detalji, međutim, podsećaju na luk Pera Ginta. Ljuštim, ljuštim, i čekam kad će se pojaviti seme. „Seme“ se kasnije pojavljuje, u formi jedne nove kompozicije identiteta, u narativi životnih priča koje se iscrpljuju u traganju za identitetom. Ovaj novi identitet, dekomponovan i destruktivan, u suprotnosti je s tradicionalnom, homogenom samosvešću.
Nakon što je pročitao nekolio novih južnoslovenskih romana, u eseju pod naslovom Porodična hronika, Filip David otkriva povest stradanja njegove porodice za vreme nacističke vlasti. Putujući stalno između Beograda i Srema porodica beži od nacista. Nije od sporednog značaja ni to, da usred najžešće antisemitske histerije, rizikujući i svoj život, porodicu krije jedan čovek nemačkog porekla. Otac naposletku pristupa partizanima, prilikom oslobođenja Novog Sada, 23. oktobra 1944. godine, među prvima ulazi u grad. Filip David je tada imao 4 godine, ja sam imao tri. I šta se dešava? U isto vreme oslobodioci osuđuju mog oca na prisilni rad, širom Vojvodine niču logori smrti za Nemce, kopaju se masovne grobnice za Mađare. Mati je bila presrećna, jer se otac vratio živ u porodičnu kuću. Za nas je oslobođenje ovako počelo. Vremenom su se prilike postepeno relaksirale, 1956. bio sam gimnazijalac u Novom Sadu, i ni na trenutak nisam sumnjao u socijalističku budućnost. Moje sumnje su polako sazrevale, ali to je već druga tema. Filipa Davida sam upoznao preko književnosti. S oduševljenjem sam čitao njegove novele sabrane pod naslovom Bunar u tamnoj šumi iz 1964. godine, a on je s puno priznanja govorio o mom romanu Memoari makroa. Često smo se susretali, samo bismo se pogledali i već bismo znali šta ko misli. Zajedno smo dospeli 1992. godine na Miloševićevu crnu listu, zajedno su nas najurili s posla. Zajedno smo nastupali na forumu Druga Srbija koji je osnovao Radomir Konstantinović. U oktobru 2002. godine Filip David i ja, zajedno sa Mirkom Đorđevićem, Milanom Đorđevićem, Draganom Velikićem, Predragom Čudićem, Vladimirom Arsenijevićem, Bogdanom Bogdanovićem i Radmilom Lazić potpisali smo apel u kojem smo upozorili javnost na bujanje ekstremnog nacionalizma, populizma i na ekspanziju nacističkih ideologija. Nažalost, potpisalo je samo nas sedmoro, po nekima prerano, po mom sudu u pravi čas. Nije dovoljno skinuti Miloševića s vlasti, naglašavali smo da je neophodno promeniti sistem. Bezbroj puta smo od tada zajedno nastupali. Sa zahvalnošću i pomalo i tronuto sam slušao reči priznanja Filipa Davida na promociji mog romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile na tribini beogradskog Parobroda. Kao manjinac, s pažnjom sam čitao njegove eseje o jevrejskom identitetu. U čemu su slični, i u čemu se razlikuju – to me zanima do dana današnjeg.

petak, 7. maj 2021.

Jedna od tačnih konstatacija u generacijskom romanu Eme Ritok o ratnom razdoblju glasi: „svaka mladost je u pravu, dok ne ostari“. Ali, šta ćemo sa starmalim mladima? Sve ih je više, polako će potisnuti u pozadinu „buntovnu omladinu“. Možda će i u duhovnom životu da zagospodari postmoderni „fleksibilni čovek“ Ričarda Seneta. Ne može se reći da ovaj tip karijerista čine dvoličnjaci, nikako se ne može reći da su prevrtljivci, jer istrajavaju na svojim stavovima, jedino ih fleksibilno formulišu. Prevrtljivost je masovna, fleksibilan čovek je, međutim, u redovima elite. Često će dosledno braniti svoje kritičke stavove, ali vlast ga neće ni okrznuti. Neće, jer svoje principe formuliše tako fleksibilno uopšteno, da aktuelna vlast ni ne pomišlja da se ta kritika odnosi na nju.

subota, maj 2021.

Austrijski pisac Peter Handke, poznat po tome što je podržavao politiku Slobodana Miloševića i po negiranju srebreničkog genocida, ovih dana bio je u poseti Republici Srpskoj, gde se sastao sa Miloradom Dodikom i sa najvišim funkcinerima ovog bosanskog entiteta i primio Orden Republike Srpske. Potom je s Dodikom otputovao u Višegrad gde se u Andrićgradu sreo s filmskim režiserom Emirom Kusturicom, najpoznatijim predstavnikom Balkanskog kulta, i primio Veliku nagradu „Ivo Andrić“ za najbolju knjigu godine. Osim toga u Višegradu mu je uručen i počasni doktorat Univerziteta Istočno Sarajevo za „doprinos umjetnosti, književnosti i istini o srpskom narodu“.

Handke će iz Višegrada doputovati u Beograd gde će mu predsednik Vučić uručiti Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena za „naročite zasluge u predstavljanju Srbije u oblasti javnih i kulturnih delatnosti i ličnom istrajavanju u beskompromisnoj odgovornosti prema istini“.

Istovremeno ni ruska vlada ne dangubi. Proglasila je najčitaniji, nezavisni informativni portal Medusu stranom agenturom, što može da dovede do ukidanja portala, jer će prihodi bitno presahnuti, naime nema baš mnogo ruskih kompanija spremnih da rizikuju da oglašavaju, reklamiraju svoje usluge i proizvode na sajtu koji je s najvišeg mesta okvalifikovan kao strana agentura.

Preveo: Arpad Vicko